|
Nekada je o našem narodu u tuđini brinuo Socijalistički savez, potom
Ministarstvo za emigraciju i dijasporu, a danas Odbor i uprava za
dijaspru čiji je rad neprimetan
Za četiri decenije novinarskog i publicističkog rada Marko Lopušina je
objavio 12 knjiga o Srbima u rasejanju. Trenutno iščekuje izlazak iz
štampe knjiga “Srbi u Istočnoj Evropi”, drugi deo i “Bratstvo Sveti
Jovan o našim ljudima u Skandinaviji.
 To
je i bio povodo za ovaj razgovor koji počinjemo pitanjem kada ste se i
zašto odlučili da istražujete srpsku dijasporu?
Motiv za istraživanje istine o Srbima u emigraciji bilo je moje saznanje
da naši ljudi u tuđini nisu državni neprijatelji, kako ih je vlast u
SFRJ predstavljala, već velike patriote koje zaplaču kada čuju da se
sepominje Srbija. Bio sam početkom osamdesetih u Nemačkoj da pratim
antisrpske demonstracije Albanaca protiv Kosova i Metohije i Srbije i
upoznao sam naše četnike. Prota Marković je iskreno zasuzio kada je
rekao da želi da se vrati u Srbiju, ali da mu jugoslovenska policija to
ne da. Posle tog susreta počeo sam da istražujem kako žive naši ljudi u
tuđini, kako ih Udba i Služba državne bezbednosti prati i ubija, i kako
žele da se vrate u otadžbinu. O tim Srbima sam počeo da objavljujem
knjige, čiji je moto bio: Svi Srbi sveta!
Koje zemlje ste obišli od Australije do Amerike?
Posetio sam oko 40 država u kojima žive naši ljudi. Bio sam u svim
zemljama Starog kontinenta, Severne Amerike, Azije, Afrike do Australije.
Otkrio sam da su prvi Srbi živeli na prostoru nekadašnje Carske Rusije
još u 16. veku, gde su imali svoj grad i svoju državu i da je prvi Srbin
ušao kao emigrant u SAD 1815. godine. To je bio Đorđe Šagić. Otkrio sam
da je prvi Srbin stupio na Peti kontinent pre 160 godina. To je bio Ivo
Visin, kapetan broda iz Boke Kotorske, Srbin katoličke vere.
Koliko nas ima zvanično u rasejanju, a koliko
nezvanično? Kakva je obrazovna struktura naših ljudi u svetu?
Poštujući izreku Vuka Stefanovića Karadžića, koji je rekao "Srbi svi i
svuda, ma gde bili", sakupljam naše ljude u rasejanju na jednom mestu u
korice svojih knjiga i u novinskim člancima. Nema nijedne zvanične
državne analize i podatka o broju Srba u rasejanju. Naše stranke na
vlasti decenijama prebrojavju Srbe od oka, onako kako im je nalagao
njihov politički interes. Tako dok su ih komunisti u vreme Tita
smanjivali i govorili o milion ljudi, demokrate su ih izbrojali čak 4
miliona Srba u inostranstvu. Istina je negde na sredini. Dr Vladimir
Grečić kao naučnik je utvrdio da u dijaspori ima oko 2,5 miliona Srba. I
da je 90 odsto njih jeftina radna snaga Zapada i Istoka, a da je samo 10
odsto Srba u tuđini visoko obrazovana, da rade na univerzitetima i
faklultetima i da imaju vlastiti biznis.
Kakav status po vama imaju Srbi u Bih, Crnoj Gori i Hravtskoj, koje
neki političari računaju kao Srbe van Srbije?
Srpski narod u BiH, Crnoj Gori i Hrvatsko je autentičan i ne nalazi se u
rasejanju. Srbi žive u svojim matičnim zemljama kao domaći narod BiH,
Crne Gore i Hrvatske i nije nikada bio u Srbiji, pa se ne može računati
da je van Srbije, odnosno da je iz nje nekada izašao i otišao tamo. Taj
narod je deo nacionalnog bića od 11,5 miliona Srba, koliko nas ima na
planeti Zemlji.
Gde je naša dijaspora najbrojnija, a gde najorganizovanija?
Najviiše Srba danas ima u Nemačkoj, oko pola miliona. Zatim u SAD oko
400.000 i u Austriji oko 300.000. Glavni grad Srba u rasejanju danas je
Beč, sa oko 200.000 naših ljudi, dok je nekadašnja prestonica iseljenika
Čikago pao na drugo mesto sa oko 70.000 Srba. Na trećem mestu su
Frankfurt i Pariz sa po 60.000 Srba. Nema podataka o Srbima u Kanadi ali
tamo kruže razne cifre od kojih možda realno zvuči brojka od oko 100.000
do 150.000.
Najorganizovanija dijaspora jeste u Rumuniji i Slovačkoj, u Evropi, i u
Australiji i SAD u prekookeanskim državama. Slovački i rumunski Srbi su
dobili status nacionalne manjine koji im omogućava da uz pomoć države
domaćina imaju svoja udruženja, škole, crkve, medije, da aktivno
razvijaju i čuvaju svoj nacionalni identitet. Zahvaljujući SNS, SNO i
SPC to uspeva i Srbima u SAD i Australiji, kojima državne vlasti ne
pomažu, pa se sami bore i uspešno organizuju život u srpskoj koloniji.
SNO i SNS su proslavili vek svog postojanja, i izdaju najstarije novine
u svetu, a SPC je na Petom kontinentu predvođena vladikom Irinejom
osnovala 47 parohija koje čine srž srpskog života u Australiji.
Kakvi smo u odnosu na druge etničke zajednice?
Gledano prema državama u kojima Srbi žive, mi smo kao narod vredni i
lojalni tamošnjim vlastima. Dali smo kao Irci i Poljaci, kao Nemci i
Jevreji, najveći narodi u SAD i Kanadi, svoj doprinos izgradnji Amerike,
Nemačke i posebno Skandinavije. Predsednik Obama se pre četiri godine
javno zahvalio Nikoli Tesli, koji je u ime svih američkih Srba, dao
doprinos izgradnji SAD. U SAD imamo osam dobitnika Oskara, četiri
vlasnika Pulicerove nagrade, i stotinu narodnih heroja SAD. Imamo 10.000
profesora, naučnika, visokih intelektualaca u rasejanju. Mi jesmo mala
etnička zajednica, ali sa velikim dometima. A što se tiče stepena
nacionalne sloge, organizovanosti i posebno saradnje sa otadžbinom – tu
smo daleko ispod Jevreja, Poljaka, Grka, koji funkcionišu kao deo svojih
domovina.
Koliko se država bavila dijasporom nekada?
Nekada, u vreme SFRJ o rasejanju je posebno brinuo SSRN, preko kog su
ljudi odlazili na rad u inostranstvo, organizovali svoje klubove i
udruženja, sarađivali sa absadama i konzulatima, rešavali pitanje
socijalnog osiguranja i penzija, i štedeli u našim bankama. Tada su
devizne doznake godišnje vredele i desetak milijardi dolara. Od
devedesetih i od početka demokratije brigu je preuzelo Ministarstvo za
dijasporu, koje je 2010. i donelo prvi Zakon o dijaspori i pružilo
priliku iseljenim Srbima da učestvuju u vlasti preko Skupštine dijaspore.
Tada su doznake iz sveta iznosile 5,5 milijardi dolara. Sa promenom
vlasti Ministarstvo je ukinuto, Skupština dijaspore je nestala, jer joj
je istekao mandat, a nova nije sazvana, a Uprava za dijasopru ne radi.
Čak su i domaće novine okrenute dijaspori, čiji je vlasnik na njima
zaradio milione, ukinule rubriku dijaspora i uvele rubriku o zdravom
seksu.
A sve veći broj ljudi odlazi u svet, a nivo doznaka opada, na svega 2,2
milijarde dolara.
Kakav je taj odnos države prema rasejanju danas?
Država Srbija je danas gurnula dijasporu iz državne politike i faktički
je zaboravila na svoj narod u rasejanju. O tome dovoljno govori
činjenica da Uprava za dijasporu pri MIP-u ne funkcioniše, jer još nema
svog direktora. A Odbor za dijasporu pri Narodnoj skupttšini se više
deklerativno nego suštinski bavi iseljenim Srbima. Ljudi iz rasejanja
nemaju kome da se obrate, sa kim da sarađuju kada dođu u otadžbinu.
Koliko srpsko rasejanje može da pomogne Srbiji da izađe iz krize?
Uprkos nekim stručnjacima iz oblasti politike i medija koji tvrde da je
naša dijaspora siromašne i nekorisna, tvrdim da su Srbi u rasejanju
bogati i da predstavljaju naš najveći kapital i najveću investiciju.
Samo ih treba aktivirati. Posle pomoći u vreme poplava, kada su iz
dijaspore stigli milioni pomoći, predlagao sam da se u dijaspori uvede
samodorpinos za izgranju nove bolnice za lečenje dece, ali ta ideja nije
prihvaćena. Srbi u rasejanju imaju sto hiljada firmi, finansijski
kapital vredan 30 milijardi evra, i mnogi žele da ulažu, da šire svoj
biznis u otadžbini.
Šta ih ometa da šire biznis u matici?
Politika državnih i posebno lokalnih vlasti, koje često zlopotrebljavaju
svoje ovlašćenja i preko korupcije ometaju ulaganja naših ljudi iz sveta,
odvraćaju naše ljude od poslovanja u Srbiji. Najbolji srpski građevinar
u Rusiji, osvajač Olimpijske zlatne medelja za izgrdanju Olimpijskog
centra u Sočiju zbog toga ne gradi u Srbiji. Najuspešniji srpski
biznismen, vlasnik firme od 7 milijardi evra, u Srbiji gasi svoja
preduzeća, jer mu se ne dozvoljava da radi. Zbog nesređenih odnosa u C.
Zvezdi i nerešenog pitanja vlasništva nad stadionom jedan srpski
milijarder nije mogao da kupi ovaj klub i uvede ga u svetsku elitu.
Koliko uspešnih srpskih firmi ima u svetu?
U svetu postoji pedeset uspešnih firmi čiji su vlasnici Srbi i 15
milijardera svetskog ranga. Najpoznatija firma našeg čoveka je “Zepter
internaciona” Milana Jankovića ili filipa Ceptera i njegove supruge
Madlene. Oni imaju preduzeća i predstavništva u 40 država sveta i
zapošljavaju 120.000 ljudi. Svetski poznata preduzeća su i “Tredjunik
trejd”, građevinska firma Mirka Latinovića iz Moskve. Restorani
“Beogradska bašta” Koste Papića iz Klivlenda su vicešampioni SAD u
spremanju pilećeg srpskog paprikaša. Ubavka Rebeka Mekdonald je vlasnik
gasne kompanije u Kanadi, koja posluje širom Severne Amerike. Boris
Vukobrat sa svojom kompanijom je najuspešniji srpski biznismen u Evropi.
“Beo-eksport” je kompanija Vase Despotovića u Austrliji, koja je
planetarno poznata. Mirko Vučurović je kralj satova u Švajcarskoj, a
Dušan Vasiljević je car vinograda u Africi. Dejan Ilić je tvorac mikro
baterije, vlasnik farike Varta, veliki pronalazač i oskarovac.
 Šta
bi doneo bolji odnos države prema investitorima iz rasejanja ?
Bolji odnos prema biznismenima iz dijaspore podrazumeva samo normalne
uslove poslovanja i doneo bi najmanje milijardu evra investicija u
privredu. Ali bi doveo i intelektualni kapital, naše straučnjake da šire
znanja i tehnologije po Srbiji. Jedan od njih je sa 600 patenata svetski
rekorder u pronalazaštvu. U SAD je naš čovek glavni stručnjak za
komjuterske sisteme. Srbi rade u NASA, u klinikama širom Nemačke,
Francuske, Velike Britanije, u kojo je jedna Beograđanksa proglašena za
lekara godine. Nemci žele da im Srbi grade eletrični automobil. Država o
tome samo glasno razmišlja, a malo radi, jer mnogo lepše zvuči kada se
dovode stranci, i to im se plaća ili kada se novac pozajmnjuje od
svetskih banaka. A Privredna komora Srbije koja ima Savet za dijasporu,
još nije umrežila sva naša preduzeća iz rasejanja i nije ih uvela u
srpsku privredu.
Koliko naši ljudi u svetu rade na prikazivanju slike o svojoj zemlji,
na poboljšanju našeg imidža u svetu i na promociji naše tradicije
kulture?
I pored toga što je u Beogradu pretprošle godine održana Konferencija o
poboljšanju srpskog imidža u svetu kroz saradnju sa dijasporom od toga
nije bilo ništa. Ni danas nema organizovane prezentacije Srbije kroz
srpske organizacije u rasejanju, pa se lepom slikom otadžbine u svetu
bave pojedinci i poneko udruženje. U Frankfurtu je, na primer, Udruženje
pisaca "Sedmica" proletos organizovalo proslavu svog 25 rođendana i tom
prilkikom primljeno u Gradskoj kući, što je bila istorijska izuzetnost.
Tog dana se srpska zastava zaviorila na Gradskoj kući u Frankfurtu.
Zastava se viori i kada Srbi u Klivlendu slave Srpski dan ili kada
Udruženje Srba u Slovačkoj organizuje Srpske dane. Srpska zastava se
viori i u Torontu ispred zgrade opštine. U Rumuniji i Mađarskoj Srbi
imaju svoje pozorište, svoje medije, svoje poslanike u parlamentu i bore
da se čuje za Srbiju. Na kraju, i veliki umetnici i sportisti, od Marine
Abramović, preko Gorana Brekovića do Novaka Đokovića promovišu Srbiju
kao svoj zavičaj i kuću za sve ljude sveta.
Koji deo srpskog rasejanja ste najmanje istražili, postoji li tako
nešto ?
Najmanje sam posećivao Južnu Ameriku, jer u njoj ima jako malo Srba.
Posle demokratskih promena država Crna Gora je tamošlje Srbe, inače
poreklom iz Boke, ali članove Srpske poravoslavne crkve, prekrstila u
Crnogorce. Postoji udruženej Srba u J.A, ali ono slabo radi. Uz to nije
napisalo istoriju srpskog naroda na ovom kontinentu, već je uzelo bez
moje dozovle, moj tekst, stavilo ga na sajt i nije ga potpisalo mojim
imenom. I ja sam zbog takvog nepoštovanja mog rada izgubio interesovanja
da sa njima istražujem Srbe u Latinskoj Americi.
Postoje li i koje su razlike između prekookeanske dijaspore,
zapadnoevropske i istočne?
Razlike postoje, one su velike i suštinske, toliko da utiču na sudbinu
našeg naroda u rasejanju. Srbi u prekookeanskim državama su narod
namerno izgubljenog identiteta, jer kada prima državljanstvo SAD odriče
se srpskog. SAD i V. Britanija ne daju ni jedan dolar, odnosno funtu za
etički život doseljenih Srba. U Zapadnoj Evropi gde su naši ljudi
gastarbajteri, odnosno radnici na privremenom radu, Crkva ima donacije
po broju vernika, finansira se i dopunska srpska škola i dobijaju se
penzije, koje mogu da se primaju i u Srbiji. U istočnom kraju Evrope, u
regionu Srbi koji us sa statusom nacionalne manjine imaju sva prava i
čuvaju uspešno svoj identitet. U Rumuniji vlast daje oko 700.000 evra za
srpsku koloniju. Nažalost, u Sloveniji i Makedoniji, Albaniji gde nisu
priznati kao narod, Srbi su zaboravljeni ili izbrisani ljudi i polako
nestaju.
Šta je zajedničko svim našim ljudima koji su otišli i žive daleko?
Šta Vam najčešće kažu?
- Zajednička im je ljubav prema matici Srbiji i svom zavičaju. Kako je
većina Srba otišla u tuđinu da zaradi novac i da se jednog dana vrate sa
parama kući, a taj plan im se nije u potpunosti ispunio, jer na zapadu
mora puno da se radi. Najčešće govore kako bi voleli da žive u Srbiji,
jer im je u otadžbini najlepše. Znam mnoge ljude iz SAD, na primer
porodicu Sremac koja veći deo godine provodi u selu Crepaja, gde dovode
svoje američke unuke da uči život u zavičaju.
Stalno se govori o ljudima koji napuštaju zemlju, zašto?
Zato što naši ljudi napuštaju otadžbinu da bi našli mesto gde će bolje
živeti od svog rada. To treba mnogo da brine Vladu Srbije.
Ne priča se koliko se naših ljudi vratilo u Srbiju iz sveta?
- Ne priča se u Srbiji previše o povratnicima zato što se oni vrlo brzo
utope u našu sredinu i svakodnevnicu.
Mirko Stokanović
|
