| |
|
|
Linkovi
|
Kamera
Borisa Spremo
|
|
"Smrdljiva bajka" u Kanadi
Žarko Laušević
"Smrdljiva bajka" u Kanadi
Nekako mi se činilo da je ova priča daleko od mene i moje,
neke, teške priče. Uopšte mi nije ličila na mene, ali kako sam počeo da radim…
zapravo sve priče počininju da liče na glumca
...
Novine Toronto, br. 1470 -
Toronto, 15. april 2016. |
 |
Proteklog vikenda imali smo priliku da
prisutvujemo kanadskoj premijeri, domaćeg filma "Smrdljiva bajka"
reditelja i scenariste Mirolsava Momčilovića. Na svojoj četvorodnevnoj
turneji po Kanadi, film je prikazan u Kičineru, Otavi, Montrealu i
Torontu. Najavljeni dolazak počasnog gosta Žarka Lauševića, verovanto je
bio jedan od glavnih razloga za iznenađujuće veliki odziv publike iz
naše dijaspore.
Film "Smrdljiva bajka" je potresna priča, o dva beskućnika, Momi i Emi,
čije uloge tumače Žarko Laušević i Jelena Đokić. Ovu tužnu priču o
životu klošara, obojenu crnim humorom, obeležile su pored snažne uloge
Žarka Lauševića i izuzetno talentovane Jelene Đokić, veoma upečatljive
uloge Petra Božovića (Kralja klošara) Miloša Vlalukina, Nebojše
Ljubičića i Cvijete Mesić. Film je opomena, da ovi izmišljeni tragični
likovi, nažalost ne žive samo u "Srmdljivoj bajci".
Za ovu priču Miroslav Momčilović, je bio inspirisan realnim likovima.
Šetajući, jednom prilikom ulicama Beograda, ugledao je neobičan prizor,
dva klošara, kako se drže za ruke, ona u starim borosanama, a on s
pocepanim sombrerom na glavi. Reditelj je i pisac scenaria za ovaj
potresni film, sa elementima bajke u kojem su čuda ipak moguća. Priča o
neobičnoj ljubavi između dva napaćena lika koji su odustali i od sebe i
života, i kojima je od svega na svetu jedino ostala njihova patnja, koja
ih je zapravo i spojila, tako nakon poznanstva, njihov sumorni život
počinje da dobija i vedre tonove, da oživljavaju simpatije i saosećanja
jednog za drugo i počinje u njima da se budi odavno usnulo seme
plemenitosti i ljudskosti. Kako je to glavna glumica Jelena Đokić jednom
prilikom izjavila da ovaj film predstavlja buđenje čoveka u čoveku.
Smrdljiva bajka je ujedno obeležila i povratak Žarka Lauševića na veliko
platno i glumačku scenu, nakon dugih 15 godina, inače jednog od
najtalentovanijih glumaca, jugoslovenske i srpske kinematografije. Kroz
potresnu sudbinu Mome, čoveka sa margine života, Žarko se vraća
preobraćen, zreo, dubok, sa izuzetno snažnom emocijom, koja pritiska
grudi i gorči tokom čitave projekcije filma.
Nakon projekcije filma i gromoglasnog aplauza, Žarko Laušević je
pozdravio publiku sledećim rečima:
"Hvala vam dragi prijatelji, neobično mi je drago što sam ovde večeras
sa vama. I hvala vam na divnom dočeku. Prvi put sam inače u Torontu, u
Kanadi uopšte, i nadam se da neće biti poslednji put. Kad bih vam rekao
da se nadam da ste uživali gledajući večerašnji film, mislim da to ne bi
bile dobre reči. Uživanje baš i nije osećanje koje izaziva ovo naše delo,
ali ukoliko ste barem za milimetar uspeli da promenite ugao svog
gledanja, o ovim nesrećnicima i nihovim sudbinama kojih ima širom sveta,
kao što znate, onda je misija ovog filma ispunjena, onda smo ostvarili
svoj cilj. Hvala vam što ste došli i nadam se da se vidimo uskoro ponovo"
Nakon filma, organizator Zoran Moro (System Entertainment) omogućio
nam je, specijalno za list Novine Toronto, ekskluzivan razgovor sa
Žarkom.
Dobro nam došli u Toronto, velika nam je čast da ste na posetili ovde
u dijaspori.
" I meni je drago!"
Prijatno sam iznenađena, ali bio je izuzetno veliki odziv ljudi na
promociji vašeg filma. Sale su bile rasprodate, čak je bilo jedno
stotinjak ljudi koji su vraćeni jer nisu uspeli da dođu do karte. Bila
sam prisutna kada su i drugi domaći filmovi dolazili u Toronto, ali nije
zapamćen ovako veliki odziv publike. Čini mi se da iza toga stoji i
želja da zapravo ljudi pozdrave i vide upravo Vas.
“Pa, moguće”.
Kako se osećate?
“Kako se osećam u ovoj hladnoći sa toplom dobrodošlicom? Pa dobro...
prvi put sam, stvarno, ovde u Kanadi u opšte. Prvo smo bili u Kičineru,
onda smo otplovili do Otave, pa smo sinoć bili u Montrealu, i evo danas
smo u Torontu. I svuda je bio, onako, lep odziv publike, a prati nas
mećava i oluja sve vreme, minus deset - proleće u Kanadi. Milo mi je što
je ipak toliko ljudi došlo, što ljudi vole da vide naš film, i
iznenadila me je činjenica što je puno ljudi došlo sa mojim knjigama, sa
željom da ih potpišem, i svako je imao svoju neku priču da podeli. Onako,
dosta potresno.
Od kada Vaša ljubav prema glumi uopšte datira,
"Pa, još od srednje škole. Bio sam član amaterskog pozorišta u Podgorici.
Tada se Podgorica zvala Titograd, to je bio Dom Omladine i Dramski
eksperimentalni studio Titograd".
Vratili ste se na veliko platno nakon 15 godina od velike premijere
Vašeg poslednjeg filma "Nož". Šta Vas je navelo da ponovo uplovite u ove
“vode” i to baš sa ovakvim filmom?
“Dugo sam se premišljao da li uopšte da se vraćam na scenu, film.
Međutim, kada mi je ponuđen ovaj scenario, nisam mogao da odolim. Nekako
mi se činilo da je ova priča daleko od mene i moje, neke, teške priče.
Uopšte mi nije ličila na mene, ali kako sam počeo da radim… zapravo sve
priče počininju da liče na glumca.
Od sebe se ne može pobeći, tako da i ovde, nekim prilagođenjen svog
nekog ličnog iskustva, koje ukoliko je bogatije i teže, onda je lakše se
prilagoditi ulozi i može se više nešto preneti emocija, jer bez emocije
se ne može”.
Žark0 Laušević, Katarina Savić i Zoran Moro
Definitivno, emocija je ono što ste nam veoma snažno doneli kroz sve
vaše uloge, kao i kroz pisanje vaših potresnih romana. Ta istina, ta
duboka iskrenost, je zapravo ono što ljudi kod Vas vole i što privlači
Vašu publiku. Zanima me da li ste svesni svoje izvanredne pojave i u
čemu je tajna vase posebnosti?
" Pa, nemam ja svest o tome. Pokušavam da uradim najbolje što mogu i kad
slikam i kad nešto pišem. Imao sam dva dobra učitelja na slikarstvu, dva
slikara sa Cetinja, koji su me učili postupku slikanja. I to je uvek
bilo, traži tu liniju. Ponavljaj tu liniju dok ne potrefiš onu pravu.
Meni je to ostalo, to neko upustvo i čini mi se da sam uspeo da ga
prenesem i u glumu i u pisanje. Kao i u slikanje kojim se bavim.
Čovek traži neki pokret na probama, sve dok ga ne pronađe kao i pravu
emociju, i da čovek prilikom pisanja traži pravu reč, da bi najbolje
preneo ono što hoće, na tom bezobrazno belom papiru, tako da je to,
moguće, neki postupak, i to nije nikakva tajna. Bezbroj pokušaja. To
nije lako, dok se ne pronađe neka prava linija".
Uvereni da je i ovde našao deo te svoje linije, uz čvrsto obećanje da će
doći ponovo, rastali smo se od Žarka.
Katarina Savić
|
|
Oglasavanje Marketing
|
