DA SE NE ZABORAVIMO

U manastiru, u tom krasnom parčetu srpske zemlje u dalekoj Kanadi, ja sam tihovao i razmišljao kako Srbi, koji imaju stotine mana, a i ja sa njima, imaju jednu retku vrlinu - da hoće, gde god su, da budu svoji. Čim to zaborave, ja im obnovim sećanje. Umem to. Ušli ste u niz mojih pesama, čak i kad se to na prvi pogled ne vidi ("A o mome krsnom imenu", recimo). Ušao sam, nadam se, svojim knjigama u vaše kuće. A kad vas ja ne podsećam ko ste, dođu "milosrdni anđeli" pa nas sve podsete.

Rajko Petrov Nogo je objavio čitavo mnoštvo pesničkih zbirki i knjiga.

Novine:Tvoj rad priznat je i prepoznat brojnim nagradama za književni rad. Ove godine navršio si šest decenija života, iza tebe je sigurno, više od četrdeset godina pesničkog rada, da kažem rvanja sa rečju srpskog jezika, gde nisi nikada pravio kompromis, ukratko za čitaoce Novina, posle svega, a tek pred svime: ko je Rajko Petrov Nogo ?

Rajko Petrov Nogo: - Moje zbirke, to je desetak, petnaestak knjižica u raznim pakovanjima. Moja bi se bolest mogla zvati - bekstvo od pisanja. Meni je u poeziji više do intenziteta nego do kvantiteta. Nagrade nas neće spasti od zaborava, premda se sa njima ima iluzija da nije tako. Šest decenija života - nisam to od sebe očekivao, ali je impresivna takva statistika. Četrdeset godina pesničkog rada bilo je, uglavnom, "izvlačenje" od tzv. radnog vremena; evo, ja sam se izvukao. A to znači od života oteo nešto vremena samo za sebe, a ako to što pišem štogod vredi, onda sam to vreme otimao i za druge.

Ko sam ja? Bilo jedno siroče koje nikog nije imalo, koje ništa nije imalo, pa našlo jezik. A kada sam se u jeziku ni od čega sastavio, više se nikogovićima nisam dao. Kad sam sa jezikom u ljubavi, pišem; kad nisam - mučim u sopsvenoj mučalnici. Rajko je, dakle, Petrov sin, Nogo je nadimak koji je postao prezime - mi smo starinom Rašovići, iz plemena Marka Miljanova. Ovo vam, dakle, priča grešni dijak, Rašović od starine, koji se upinje da bude i ostane ono što jeste.

Ako jeste.

Novine: Kada se govori o tvojoj poeziji, upotrebljava se uz nju reč "poraz". Kada se zbude zlo, pa više "nas ne bude", kao što je to bivalo više puta, može li se to zvati porazom, ako se i posle "nebivanja" našeg čuje naša pesma, Rajkova pesma, Radovanova pesma. Je li to pevanje o porazu?

Rajko Petrov Nogo: - Poraz je rodno mesto naše duhovnosti. Mislim na Kosovski poraz. Iz njega smo izvukli svakojakve energije. Seme koje je posejano 1389. kada su najbolji otišli u izabranu smrt, kada su primili smrtnu pričest, niknulo je 1804. u Karađorđevom ustanku. A onda smo, za ciglih dvesta godina sve to rasukali. Da, srpski deseterac nikao je iz kosovskoga bola, i on nas je, uz mnogostradalnu srpsku pravoslavnu crkvu, kroz svakojakve razistorije sačuvao, jer je u deseterac upjevana celokupna naša istorija, pa je klasična Vukova epska pesma zapravo naša usmena Biblija. Eto, u prisećanju šta smo nekada bili, mi još uvek postojimo. Kažem poraz, jer pobedama ne treba pesma. U poslednje vreme ja ne opevavam, već oplakujem. Radovanovu pesmu procenjuju čudni književni kritičari u inkvizitorskim haškim togama. Rajko se i tu izvukao.

Novine: Tvoj poetski opus označava jedna snažna seta, posebno je snažna u zbirci "Nedremano oko". Seta je toliko sveprisutna u našoj savremenoj, srpskoj poetskoj reči, da ponekad mislim da smo se možda i suviše prepustili uspomenama, dok nam drugi već otimaju budućnost lažima o udobnosti i pogodnosti tehnološkog napretka, koji nam bukvalno jede generacije što dolaze.

Nedvosmisleno, pesma ističe iz osećanja, promišljena pesma unapred je promašena pesma. Jedno pitanje na koje pokušavam da osmislim odgovor: treba li možda nastojati više na uzdizanju duha, na vaznosenju duše čitaoca, ne na onom socrealističkom planu, već na onoj poetskoj ravni, gde je epska poezija uspevala kroz vekove da čini da uspešno, pre svega duhovno, odolevamo ?

Rajko Petrov Nogo: - "Tužan sam kao pingvin, usamljen kao drvo." Ne znam kako sa darom stojim, ali tuge imam za trojicu. To, između ostaloga, dolazi od fundamentalne razlike između nas, pravoslavnih Slovena, i tzv. Zapada. Na Zapadu, govorio je Nikita Mihalkov osluškujući Dostojevskog, svi se pitaju kako (a to znači što bolje) živeti? Mi se pitamo zašto živeti. U tom procepu naši najbolji, najpametniji, najškolovaniji odlaze u "dobrovoljne janičare" na taj isti Zapad. I taman kad počnu što bolje živeti, počnu da se pitaju: zašto živeti. U ropstvu smo se epskim duhom opirali. U tzv. slobodi zamke su za opstanak mnogo sofisticiranije, pa time i opasnije. Epskim anahronizmom njima nećemo odoleti. Valjalo bi naći štogod savremenije. Pa ipak, ipak mi smo se 78 dana i 78 noći osamnestoglavoj aždaji opirali, i to je bio apsolutno uzvišen otpor. Da ga nije bilo, poništili bismo i Svetoga Savu i Karađorđa i Vukove pevače i Njegoša i Dučića i Andrića i Crnjanskog. A bez svega toga, i bez svih njih, mi bismo bili nikogovići.

Novine: Promovisao si, ili bolje reći tek najavio, "Ječam i kaloper" zbirku, kako slutim, jer celina će tek biti štampana, neobično snažnih slika (ovde namerno izbegavam da imenujem formu, neka to iznenadi čitaoca).

Ono što sam mogao da pročitam, deluje kao jedan gorostasan poduhvat iznošenja pesničkih istina i vizija, zaveštavanih svima, ovako ili onako kroz kolektivno pamćenje, da se ne izgube, da ne nestanu, a koje smo pozaboravljali, dok nam ih, evo ti nisi izneo na svetlost duša naših i u svom stilu, poetizovao si ih za potomstvo. Grešim li? Odakle "Ječam i kaloper"?

Rajko Petrov Nogo: - "Ječam i kaloper" bi trebalo da bude glosa koja ima četiri strofe. Četvrta strofa je moto romanu Tomasa Vulfa "Pogledaj dom svoj, anđele". Spolja - prozni sintaksički nizovi, iznutra - poezija. Što arhajskije, tim univerzalnije. Ječam je žito, i od njega se živi, Kaloper je cvet koji voli da raste oko kuće, Bogorodicin cvet porodične sloge - i za njega se živi.

Jednostavno, živim od sećanja da sam imao kuću, i oko kuće kaloper koji jedinstveno miriše, da sam imao Pešov Do i Vilov Do u kojima se žutio ječam-žito, seme plemenito. To što ih odavno nemam, ili, još tačnije, što oni nemaju mene, odsustvom su prisutniji. Pa da uopštim: mi smo u svetu imali dom, ali svet nam nije dom!

Naši su " Indžijeli " naše najtajnije knjige. Sve što nam biva, biva baš kako nam je ostavljeno da će nam i biti. Kao da su nam dati da budemo dostojni junaci, sopstvene antičke tragedije. i u tvojim pesmama ne biva nam mnogo za radost, sem do one radosti koja čeka na nas u krajnjem ishodu. Jesmo li, po tebi, dovoljno dostojni zla koje nas je zapalo ? Jesmo li dostojni pevanja i pesama, koje ostavljamo za sobom, onima koji idu ili će tek stići, za nama?
- Napravi inverziju čuvenih stihova iz Višnjićeve peme "Početak bune protih dahija", pa će ti "knjige-indžijeli" možda i ovo reći: "Drumovi će poželjet Srbalja, al Srbalja niđe biti neće", osim kad igraju folklor u rasejanju. Najbliži su Bogu oni koje on najviše iskušava. Dakle, dostojni smo zla koje nas je zapalo. To mogu iskupiti samo poezija i molitva. Ako bude Srba da poeziju čitaju i da se svome Bogu mole.

Novine: U manje od 20. godina po treći put si ovde, među nama, koji pokušavamo u nebu Ontaria i Kanade da nađemo sunce onog svog neba. Kako ti se činimo ? Mnogo nam se zla svima dogodilo u tom periodu. Čime smo te zapamtili čime smo te zaboravili, mislim čime smo tebi sebe sačuvali, čime smo sebe zaboravili, u ove dve decenije ?

Rajko Petrov Nogo: Rajko Petrov Nogo po treći put među kanadskim Srbima vidim da nije dosadio. A ni vi njemu. Posvojili ste neke kanadske pejzaže. Recimo, onaj čarobni pejzaž u Miltonu, u manastiru Svetog Preobraženja Gospodnjeg. Kad tamo Srbi dođu, zaista se preobraze, a to će reći da budu ono što su bili. Tamo ima i srpsko groblje na brdašcetu koje se zove Počivala. Tu počivaju, odmarajući se od raspamećene istorije, i zgužvane geografije, od otadžbine i od rasejanja oni koje je vetar istorije razvejao po celoj kugli zemaljskoj u strašnim "nemirima od vijeka". U manastiru, u tom krasnom parčetu srpske zemlje u dalekoj Kanadi, ja sam tihovao i razmišljao kako Srbi, koji imaju stotine mana, a i ja sa njima, imaju jednu retku vrlinu - da hoće, gde god su, da budu svoji.

Čim to zaborave, ja im obnovim sećanje. Umem to. Ušli ste u niz mojih pesama, čak i kad se to na prvi pogled ne vidi ("A o mome krsnom imenu", recimo). Ušao sam, nadam se, svojim knjigama u vaše kuće. A kad vas ja ne podsećam ko ste, dođu " milosrdni anđeli " pa nas sve podsete. Da se ne zaboravimo, bolje ja nego "anđeli"!
 

Radomir Gajić
 

Copyright © 1996-2016 "NOVINE Toronto"