|
Nastupao je i snimao ploče sa
velikanima svetske muzičke scene, pored ostalih sa Teri Rajlijem, Los
Anđeles Operom sa Plasidom Domingom, Dušanom Bogdanovićem, Marijom
Žoao,
Džek Brusom iz supergrupe Krim (Cream), bubnjarom Mark Nuzifom i naravno
sa Vlatkom Stefanovskim.
I pored svih gore navedenih naj on je ostao relativno nepoznat našoj široj
publici. Jedan od razloga leži u činjenici da je još kao tinejdžer, daleke
1979 godine, nakon završene srednje muzičke škole, napustio rodni Beograd
i uputio se u Ameriku.
 "Počeo sam da se bavim klasičnom gitarom u Beogradu, kaže Tadić. Problem
je bio taj što u to vreme, a to je bio kraj sedamdesetih godina, na
Akademiji još uvek nije mogla da se studira gitara.
Ja sam imao neke prijatelje ovde u Americi koji su me obavestili o školi
California Institute of the Arts. Poslao sam im traku kao prijemni ispit i
oni su me primili. Dobio sam stipendiju američke vlade i nastavio da
studiram. Magistrirao sam i ponuđeno mi je da ostanem kao profesor
gitare".
Tadić, koji već 20 godina predaje na toj prestižnoj školi u Los Anđelesu,
dolazio je svakog leta u Beograd da poseti roditelje i prijatelje. Na tim
putovanjima prikupljao je snimke i ploče sa našim folklorom, a naročito sa
makedonskom muzikom, i donosio ih u Ameriku. Još kao student počeo je da
inkorporira elemente te muzike u svoje sviranje i ona je postala sastavni
deo njegovog muzičkog rečnika.
Miroslave, kako ste se opredelili baš za makedonski melos? Bili ste
tinejdžer kada ste otišli u svet. Jeste li imali prilike da aktivno
slušate tu muziku dok ste živeli tamo?
 “Naravno. To je nekada u Jugoslaviji, a i sada po svim bivšim republikama
koje su postale države, bila muzika koja nas je sve vezivala. Za nas kao
muzičare ona ima jedan poseban šarm. Ima puno zanimljivih sastojaka i
izazova u sebi. Ima neke vrlo zanimljive nepravilne ritmove koji su inače
retki u svetu u drugim vrstama muzike. Ima tu razigranost i melodičnost u
igrama, a u onim sporim pesmama ima melanholiju, tu nostalgiju koja neku
žicu u nama udari. I ono što je najvažnije, ta makedonska muzika može
dosta lako da se prebaci na gitaru.
Mene su često pitali zašto ne radim više srpske pesme. To naravno nema
veze sa mojim ukusom ili sa mojom ljubavi prema muzici iz tog celog
podneblja, nego ima ta neka veza između makedonske muzike i flamenka i tih
nekih specifičnih gitarskih stvari što čini da ona najviše leži za mene”.
|
VLATKO STEFANOVSKI: BIOGRAFIJA
Vlatko Stefanovski je virtuozni gitarista čija je muzika spoj roka, bluza i džeza sa etno muzikom jugoistočne evrope a naročito sa tradicionalnom i narodnom makedonskom muzikom.
Rođen je u Prilepu i počeo je da svira gitaru sa 11 godina.
Stefanovski je jedan od osnivača legendarne grupe "Leb i sol" sa kojom je snimio 13 albuma između 1978 i 1991 godine.
Ovaj majstor gitare trenutno nastupa po svetu sa svojim VS Triom, a takođe
 nastupa i kao član grupe "Balkan Horses Band" u kojoj se nalaze vrhunski muzičari iz sedam balkanskih zemalja.
Vlatko Stefanovski već dugi niz godina takođe svira u duetu sa vrsnim gitaristom Miroslavom Tadićem. Njihov najnoviji projekat je severnoamerička turneja koja počinje koncertom u Los Angelesu 19. maja, a potom slede Vankuver, Kalgari, Edmonton, Otava, Toronto,
New York, Čikago, a završni koncert je u Detroitu.
Vlatkovo muzičko stvaralaštvo takođe uključuje i komponovanje muzike za film i pozorište.
|
|
Ta veza sa makedonskom muzikom i sličnost ideja kako da se ona prezentira
bili su nit koja je povezala Mirosava Tadića sa Vlatkom Stefanovskim i
učinila da, nakon gotovo slučajnog susreta, dvojica vrhunskih gitarista
započnu vrlo uspešnu umetničku saradnju i ujedno postanu dobri prijatelji.
Taj susret odigrao se '95 godine u Beogradu kada ih je zajednički
prijatelj, pokojni Vojin Draškoći, pozvao da budu gosti na koncertu koji
je on organizovao. Draškoći, jedan od prvih muzičara koji se intenzivno
bavio integracijom balkanskog folklora, džeza i ostalih muzičkih pravaca,
predložio je Stefanovskom i Tadiću da odsviraju nešto kao duo.
Tako su se na pozornici Sava Centra našli roker, osnivač legendarne grupe
Leb i Sol, i klasično školovan gitarista iz Kalifornije.
“Mi smo praktično bez pripreme izašli pred jedan dosta veliki auditorijum
i to je bilo vrlo uspešno i publika je jako dobro reagovala, kaže Tadić. I
mi smo uživali u tom našem sviranju, jer tu postoji jedna hemija među nama
i kao ljudi i kao muzičara. Posle toga susreta dogovorili smo se da nešto
zajedno uradimo. Tako je nastalo Kruševo”.
Kruševo, prva od tri ploče koje su Tadić i Stefanovski snimili zajedno, je
kolekcija tradicionalnih makedonskih kola, pesama i igara sviranih na dve
akustične gitare. Ovo sada klasično remek delo premijerno je predstavljeno
publici na Skopskom džez festivalu 1998 godine. Sledeće godine duo je
održao koncert pred publikom od 4500 ljudi u Sava Centru u Beogradu.
Snimak ovog koncerta izašao je na CD-u pod nazivom Live in Belgrade.
Prošle godine izašao je CD Treta Majka na kome se Tadiću i Stefanovskom
pridružio izvanredni bugarski muzičar Teodosie Spasov (na
slici ispod) na kavalu (kaval,
jedna vrsta drvene flaute, je veoma drevan instrument sa područja Balkana,
naročito Bugarske, Makedonije i Turske).
 Muzika ova dva virtuoza gitare je svojevrstan rezultat jedinstva
suprotnosti. Stefanovski sa sobom donosi uticaje roka i bluza, a Tadić je
klasično školovan muzičar čiji je pristup muzici inspirisan, pored
ostalih, klasičnom muzikom, flamenkom, džezom i brazilskom muzikom. I
njihova tehnika se razlikuje.
Stefanovski svira akustičnu gitaru trzalicom, na rok način, dok Tadić
svira prstima, klasičnom tehnikom. Ta fina kombinacija različitih muzičkih
uticaja stvara elektricitet i posebnu energiju na njihovim nastupima koji
su oduševili publiku širom sveta. Njih dvojica se ne nadmeću sviranjem već
nadopunjuju jedan drugog.
Osim saradnje u akustičnom duetu sa Stefanovskim Tadić, pored ostalog,
predaje gitaru na California Institute of the Arts, nastupa sa američkom
grupom The Grande Mothers, radi na projektu sa Radetom Šerbedžijom i za
sledeću godinu sprema koncert sa braćom Teofilović.
Miroslave, sada je jasno zašto su ranije džez muzičari jedan drugog
oslovljavali sa 'mačak'. Vi ste kao mačak koji ima 9 muzičkih života.
Toliko različitih projekata, toliko raznovrsne muzike i saradnje. Kako
stižete da uradite sve to?
“Meni je 46 godina. To je u meni tako dugo sazrevalo i jednostavno je sve
došlo na svoje mesto. Saradnja sa The Grande Mothers je prilika da
sviram električnu gitaru, koja je moj drugi instrument, sa grupom
izvanrednih muzičara koji znače nešto u istoriji rokenrola, muzičara koji
su radili sa Frenk Zapom u bendu Mothers of Invention preko 10 godina neke
stvari koje su bile revolucionarne.
Sa njima sviram na gitari i pojačalu koje sam ja pravio. To mi je jedan
vrlo lep hobi koji me smiruje i odmara od nekih drugih stvari”.
Da li biste na kraju hteli da poručite nešto publici u Torontu?
“Želeo bih da iskoristim ovaj razgovor sa vama da pomenem nešto što je
veoma važno i Vlatku i meni. Vrlo nam je drago što dolazimo u Toronto u
kome živi ogroman broj naših ljudi. I važno nam je da se ova muzika koju
radimo čuje i izvan naših krugova. Naši ljudi imaju puno kanadskih
prijatelja i ja bih hteo da ih zamolim da pozovu svoje kanadske prijatelje
da dođu i čuju našu muziku. To će nam pomoći da tu našu muziku izvedemo u
internacionalne okvire, a mi iskreno mislimo da ona to zaslužuje”.
To je muzika koja može da poveže sve ljude. Vi ste tu muziku svirali,
nakon svih onih ružnih događaja koji su se desili u našoj zemlji, u
Ljubljani, Sarajevu, Beogradu, Rovinju, Skoplju, Dubrovniku, Zagrebu…
Praktično ste tom muzikom počeli da gradite mostove koju su bili porušeni.
“Apsolutno. Ja sam na to vrlo ponosan. Poruka naše muzike je vrlo
jednostavna. To je poruka ljubavi, poruka ljudstva i sva ta neka
nacionalna opredeljenja koja su bila toliko izmanipulisana prestaju da
budu važna. Svirali smo svugde još onih godina kada je još uvek moglo biti
riskantno i nigde nismo doživeli ni najmanju neprijatnost. Samo jedno
ogromno prihvatanje i veliko oduševljenje publike i to je za mene vrlo
značajno.
To što mi muzičari možemo da uradimo je da sviramo svoju muziku i da ona
prevazilazi te neke ružne elemente, neke stvari koje mogu da posvađaju
ljude. Važan je taj osećaj prijateljstva, da smo svi slični, da svi imamo
neku zajedničku žicu. Ja sam na to ponosan i mislim da je to neki naš mali
doprinos isceljivanju rana koje su nastale”.
Više detalja o koncertima u
Torontu i Otavi, saznaćete ovde:
www.artsalon.ca
Milan Šćekić
|
