|
U biografiji dramskog pisca Dušana Kovačevića piše da je rođen 12. jula
1948. godine u selu Mrđenovcu pored Šapca a, kao poslednje, stoji da je od
juna 2005. do 1. oktobra 2006. (bio) ambasador SCG u Portugaliji. Između
ta dva podatka pobrajani su nazivi dramskih tekstova ("Maratonci trče
počasni krug", "Radovan Treći", "Šta je to u ljudskom biću što ga vodi
prema piću", "Sabirni centar", "Balkanski špijun", "Sveti Georgije ubiva
aždahu", "Klaustrofobična komedija", "Profesionalac", "Urnebesna tragedija",
"Lari Tompson", "Kontejner s pet zvezdica" "Doktor Šuster") i filmskih
scenarija ("Beštije", "Poseban tretman" "Ko to tamo peva", "Podzemlje"...)
koje je on, između ostalih, napisao tokom svoje izuzetno bogate
spisateljske karijere, naznačene su mnogobrojne a visoke nagrade koje je
osvajao na domaćem i inostranim terenima, a istaknuto je svakako i da je
oktobra 2000. izabran za dopisnog člana SANU.
I, sad, odakle početi razgovor ne samo s najboljim i najplodonosnijim
savremenim srpskim dramskim piscem već i sa, da tako kažemo, bivšim
srpskim diplomatom? Pa, od kraja...
Preuranjeno ste se, čak iznenadno, vratili iz Lisabona ... Samo se
odjednom čulo i saznalo da ste opet ovde. A pre toga se događalo - šta,
ili šta sve?
Pomislio sam da je ta priča ispričana, prošla ... Dobro, da krenemo redom.
U Portugaliju sam otišao posle poziva ministra Vuka Draškovića i predloga
da se u toj zemlji nešto učini i prilike ovdašnje objasne, koliko je to
moguće, jer će Portugalija u drugoj polovini 2007. predsedavati Evropskom
unijom. U međuvremenu, dogodio se još jedan izuzetno važan razlog, jedan
proces koji se vodi protiv naše zemlje, a pojedini ljudi iz Portugalije će
se kao "krunski svedoci" pitati kad se bude donosila presuda "teška" 100
milijardi evra... Sve u svemu, ono što bi bilo zanimljivo da pričam, ono
što podseća na dobru triler-literaturu, nije red da se iznosi van kuće MSP-a;
dokumentacija ostaje za neka druga vremena. Zapravo, kao i svaki ambasador
- svake zemlje, vi pokušavate da lobirate za vašu zemlju, često van
uobičajenih "standardnih pravila", ličnim vezama, snalažljivošću, procenom
prilika "na terenu", mnogobrojnim razgovorima, i, u mom slučaju,
intervjuima vezanim za film i pozorište ...
Iz Portugalije sam se vratio "pre vremena", kao što ste rekli, zbog
izvesnih zdravstvenih razloga i zbog već pomenutog reda da se o kućnim
problemima raspravlja samo u kući; nisu za svakodnevnu upotrebu ako ste
iole ozbiljan čovek.
I sad, posle svega, kakav je svet diplomatije?
Sve zavisi iz koje zemlje dolazite. Ako ste ambasador bogate, moćne i
važne zemlje, vaš položaj je privilegovan. A ako ste iz zemlje o kojoj se
piše i priča sve najgore, onda je - bar vam se tako čini svaki susret sa
drugim diplomatama pre svega zadatak da ga pojavom, osmehom i rečima
smirite kako mu se neće ništa desiti, da ne mora da se boji za život i da
u Srbiji ima ljudi koji nisu skloni potezanju oružja kad god im se neko ne
sviđa. Jednom rečju, biće potrebne godine i godine da se slika o nama
promeni i da dođemo do ugleda običnih građana Evrope.
Posle dva-tri meseca boravka u Lisabonu, upitao sam bugarskog ambasadora
da li neko od diplomata, slučajno, igra fudbal. On mi je odgovorio da igra
on - sa svojim ljudima iz ambasade i da igra ruski ambasador. Sledećeg
vikenda otišli smo nas dvojica iz naše ambasade da igramo s njima. Sedeći
posle fudbala, konstatovao sam da mi sa "istoka" šutiramo loptu, jurimo se
kolektivno po terenu, dok gospoda u belom, jedan naspram jednog, udaraju
tenis lopticu. Međutim, mogu misliti gde bi mi bio kraj da sam igrao golf?
To je top diplomatskog sporta, koji sam ja u detinjstvu igrao, ali se tad
zvao "klisa i palije" Sve u svemu, kad sam bio mali, nisam ni slutio
koliko će mi sport značiti u diplomatiji.
Prošlo je, evo, sedam godina a da niste napisali novu dramu. Verujem da
smo upravo tu na tragu jedne opet sasvim lične priče. Ili: kako živi pisac
koji ne piše, šta onda radi i o čemu tada misli...?
- Da, dramu nisam napisao ali sam napisao scenario i re žirao film "Profesionalac",
pratio ga po svetu, napisao roman "Meda peva bluz", bavio se repertoarom i
pripremama gradnje Zvezdara teatra, bio na bezbroj sastanaka, dao mnogo
intervjua...
Da vam pravo kažem, bio sam se poprilično umorio i zasitio od ispisivanja
sudbina ljudi u tom, paralelnom, svetu pozorišta i filma. Kad bi bilo
moguće da se nekom štopericom izmere godine rada za stolom i druženje sa
izmaštanim dramskim i filmskim likovima, ustanovio bih, verovatno, da sam
veći deo života proživeo u fikciji, družeći se sa poprilično neobičnim
ljudima u još neobičnijim okolnostima. Pisanje je način života, jedna od
egzistencijalnih potreba, pojačana i podržana činjenicom da od toga i
živite. Ta "sitnica", da su vam reči i rečenice egzistencija u svim
vidovima, čini bitnu granicu između amatera i profesionalca. A "Profesionalca"
ste gledali.
U javnosti je, ubrzo po Vašem povratku iz Lisabona, bučno odzvonila
vest da će se iduće godine snimati film po vašoj čuvenoj drami "Sveti
Georgije ubiva aždahu", paralelno u Srbiji i u Republici Srpskoj, novcem i
kapitalom obe države, političari su čak to najavili - Dinkić i Dodik - kao
prvorazrednu vest iz kulture. Baš je sve bilo, makar na prvi pogled,
neobično, ali zato vrlo poletno i gromoglasno. Šta vi ne sve to kažete?
- Prvi pokušaj da se snimi film bio je pre deset godina, kada sam napisao
scenario na osnovu te drame. Zatim, drugi put smo bili u pripremama 2001.
godine, i sad smo, konačno, uspeli da pokrenemo projekat zahvaljujući
podršci dve vlade i udruživanju četiri producentske kuće, kao i
koproducentskoj saradnji sa nekoliko zemalja. A da li je potrebno da se
snimi film o tome kako je u Srbiji počeo Prvi svetski rat, u kome će
nestati trideset posto najvitalnijeg stanovništva mladića, uglavnom ove
zemlje, pitanje je na koje ne bih želeo da odgovaram, jer ako je i za to
potrebno objašnjenje, onda ga, zapravo nema.
Ministar Dinkić i premijer Dodik podržali su ovaj film, jer znaju da je
medijska moć filma danas, baš kao i juče, jedna od na juticajnijih za
promociju kulture naroda i zemlje. I kad se priča o vrtoglavom uspehu
Sarajevskog festivala i bosanskog filma koji je osvojio jedan "Oskar" i
ima šanse, velike šanse, da osvoji sledeće godine još jedan, onda niko ne
pominje sredstva, velike investicije u te, između ostalog, i političke
filmove, koji podržavaju već pomenutu priču, onu iz diplomatije, o
kolektivnoj odgovornosti i satanizaciji Srbije, sad, i u prošlim vremenima.
Naš dogovor je da se u ovaj film uključe ljudi, mladi ljudi iz Republike
Srpske, koji će sutra snimati svoje filmove i pokušati da svetu pokažu
kako su u tim tragičnim događajima iz devedesetih godina i oni stradali, i
da je taj rat, ako već pričamo o "Svetom Georgiju", trajao mnogo duže i
bio "na terenu" nešto komplikovaniji nego što ga svetski mediji krčme kao
birtijsku porciju, dobro pečenu i, malo više, ljutu.
Da završim ovu priču sledećim činjenicama. Za vreme "velike" Jugoslavije,
snimljeno je oko 800 dugometražnih, igranih filmova, od čega je oko 500
posvećeno događajima iz NOB-a, a iz Prvog svetskog rata, o tom užasu koji
sam pomenuo, samo - 1! Jedan. "Marš na Drinu". A ono što je najbitnije u
ovoj priči o Svetom Georgiju jeste činjenica da je to antiratna priča, i,
istovremeno, priča o ljubavi koja je tragična kad se dogodi i kad se gine.
Film će, verujem, moći da izađe u svet i da igra u nekom velikom finalu
najboljih ostvarenja te godine. I ako se to bude dogodilo, biće to
zahvaljujući razumevanju i podršci Dinkića i Dodika.
Još jednom se Vaše ime poslednjih meseci izdvojilo, prilikom one,
gotovo državne, posete Nikite Mihalkova Srbiji kada se razgovaralo i o
mogućem snimanju filma "Hilandar" po Vašem scenariju a možda u, njegovoj
režiji: ima li u ovom trenutku nekog pomaka u toj, ipak, staroj priči ili
će taj film morati još da čeka...?
Nikita Mihalkov trenutno snima, ili privodi kraju, realizaciju drugog dela
svog čuvenog filma "Varljivo sunce"; u pravom smislu "grandiozan" i za
Rusiju izuzetno važan film, priča o herojstvu i traged iji ruskog naroda
tokom Otadžbinskog rata ... Naš projekat će biti ponovo pokrenut kad mu
bude suđeno.
Ovaj razgovor vodimo u vreme izuzetno jake izborne kampanje u Srbiji,
trenutak je naglašeno politički obojen, kao da ništa drugo sada nije ni
važno ni bitno. Da li je baš tako? I gde ste vi tu, na kojoj strani Vam,
recimo, srce sada kuca?
Svi smo mi u toj priči, hteli ne hteli. A na strani sam svih stranaka koje
govore jasno, precizno, tačno, bez iracionalnih, nerealnih, cirkuskih
obećanja; opredeljujem se samo za ono što su stranke ili ljudi već uradili
i što bi, verovatno, mogli da ispune od svih silnih obećanja. A, inače,
bio sam jedan od osnivača G-17, kad su se okupili ljudi mnogih profesija i
stručnjaci iz pojedinih oblasti. Pokret je prerastao u političku stranku,
a pošto se nikad nisam angažovao politički profesionalno, ostao sam jedan
od onih koji podržavaju reforme monetarne politike, stabilan dinar i
minimalnu inflaciju. Jer, kao građanin ove zemlje, isprepadan sam od
zujanja po mračnim uglovima ulica: devizze, devizze... benzzin, benzzin
... zzz, kao u košnici.
Dinkić je doveo u red taj deo ekonomije tako da znam i mogu da planiram
šta da radim sa novcem koji zaradim. Podržaću nastavak njegovih reformi,
pošto on ima energiju i znanje koje je baš ovih dana potvrđeno iz
monetarnih centara Evrope. Moram više verovati rukovodećim ljudima MMF-a
nego "biznismenima" koji su samo pre desetak godina pravili gužvu oko
kontejnera, prekopavajući "sekundarne sirovine". Srbiji, inače, nedostaje
stotinak mladih, hrabrih, pametnih ljudi da od ove zemlje naprave ono što
ona zaslužuje - vodeću zemlju na Balkanu. Znači, kad budemo glasali, treba
samo da se setimo sebe i da glasamo za sebe.
Kao neko ko je uvek pisao i o politici i o istoriji, o tim uticajima u
životu malog čoveka, kako vidite blisku budućnost Srbije i svih nas koji
smo još tu?
- Iz godine u godinu živećemo organizovanije, mirnije i, sigurno, bolje.
Ono što nije moguće, a što su "pojeli skakavci", to je što su naše "naj
lepše godine" zauvek izgubljene. Mi smo, sad, u potrazi za proćerdanim
godinama, što za vreme Broza, što za vreme njegovog naslednika koji nije
čuo da je komunizam pao i da se Berlinski zid srušio na zemlju koja je
bila deo te građevine između Istoka i Zapada. Verujem, svake godine u
svakom pogledu, živećemo sve bolje i bolje i umrećemo srećni.
Ono što je Vama, takođe, bilo uvek važno jeste status i sudbina
Zvezdara teatra ili: ko šta radi, Duško Kovačević pokušava da stvori novac
za obnovu Zvezdare, pozorišta koje je, čini se, stalno u nekom
građevinskom problemu ... Gde smo danas, ima li ovaj grad, prestonica cela,
uopšte interesovanja da čuva i očuva taj teatar?
Pare su obezbeđene i gradnja je trebalo da počne u septembru, ali se onda
pojavila neopisiva količina papirologije, pečata, overa, potvrda, pa overa
overe koju treba ponovo proveriti i potpisati sa proširenim članovima
komisije a u skladu sa zakonom koji je usvojen pre tri meseca i uz
odobrenje novih ljudi ... Gde si Kafka, da ti bude lakše.
Zvezdara teatar, odnosno nova scena je, inače, od kako je sazidana "privatnim
parama" - grad je dao stolice - još uvek "divlja gradnja"; šest godina
publika dolazi u zgradu koje nema, koja nije upisana u knjige kao
postojeća. Eto, to je umetnost, da gledate predstavu u pozorištu koje ne
postoji! Nadam se da će se prevazići problemi tih nekoliko sudbonosnih
potpisa, dokumenata, uredbi, zakona i sporosti pojedinih ljudi. Da se,
ukratko, Zvezdara neće zatvoriti.
Nedavno ste prisustvovali proslavi pola veka Ateljea 212 i bili gotovo
jedini duhoviti učesnik tog prilično sumornog spektakla... Moraju li ta
sećanja da budu baš takva, skoro pogrebna?
Nažalost, Atelje 212 je "napustila" većina ljudi koji su ga stvarali i
proslavili. Moje sećanje na Atelje je vezano za godine najvećeg uspeha,
kada se kolima i autobusima dolazilo na predstave iz Ljubljane ili iz
Skoplja... I posle svega, ništa mi drugo nije preostalo osim da kažem
nešto što bi se inače reklo u starom bifeu Ateljea; tu si morao da vodiš
računa šta pričaš jer jedna "greška" te diskvalifikuje na duže vreme da
govoriš.
Kako je danas živeti u zemlji "na raskršću sudbonosnih odluka"? I kakav
je onda tu život jednog pisca?
- Život pisca u Srbiji kroz vekove zaslužuje nekoliko tomova knjiga, jer
se u jednoj knjizi ne bi mogla opisati sva beda, čemer i jad ljudi koji su
perom oslikali život ovog naroda. Biografije većine srpskih pisaca su
prepune nemaštine, siromaštva, bolesti, preranih umiranja bližnjih,
nerazumevanja, progona... I, tek kad napuste ovaj svet, krene pažnja,
briga i žal što im se nije pomoglo, i podižu se spomenici, biste, ploče...
Da su im umesto te bronze dali papirne novčanice za života, poživeli bi
mnogo duže. U želji da se "osvetim" za svu tu bedu, jad i "normalnost" da
je biti pisac jednako biti čemer i sirotinja, rešio sam da se, iz inata,
obogatim, da sagradim kuću sa jedanaest spratova, ukrašenu visećim
vrtovima, da kupim desetak automobila sa pozlaćenim blatobranima i, kao
vrhunac osvete, da pazarim avion. Međutim, pošto ne volim da letim, avion
ću vezati lancem za šljivu i voziću ga samo ukrug, oko drveta.
I, kad se budem islikao pokraj svega pomenutog, da ostane za potomstvo
kako je jedan pisac imao sve ono što ima jedan prosečan lopov, onda ću sve
to prodati i vratiću se pisanju... Zvaću vas kad kupim avion, da se
provozamo oko šljive.
Jasmina Lekić
"Politika" (29. dec. 2006.) |
