Kucni ljubimci, saveti veterinara

SAVETI VETERINARA

Mikročip

Čitala sam u štampi da se u poslednje vreme u Srbiji, zajedno sa vakcinacijom pasa protiv besnila sprovodi i “mikročipovanje”. O ovom sam čula i ranije i znam da se o tome ovde u Kanadi uvek pričalo, ali nikada, u stvari, nisam shvatila o čemu se tu uopšte radi. Zbog čega se životinjama ugrađuje mikročip, da li je to potrebno i može li imati štetne posledice? Mi imamo psa starog devet godina, koji nikad nije bio ozbiljnije bolestan, relativno je redovno vakcinisan, ali veterinar nikad nije spomenuo ništa u vezi mikročipa.

Ljiljana

---------------------------
Odgovor

- Mikročip o kome je reč je u stvari maleni trasponder koji u sebi nosi jednu jedinu informaciju – višecifarni broj pod kojim je dotična životinja uvedena u bazu podataka. Očitava se pomoću malih, ručnih skenera koje danas imaju svi veterinari, ali i razne opštinske i druge službe koje se bave sakupljanjem životinja sa ulica i azili u koje se donose životinje koje su ostale bez doma.

Mikročipovanje predstavlja verovatno idealni način obeležavanja životinja. Jednostavan je, bezbedan, jeftin i trajan (za razliku od tetovaže koja veoma brzo postaje neprepoznatljiva). Broj svakog mikročipa, odnosno životinje je jedinstven, a podaci vlasnika (ukljucujući telefonski broj, osobu za kontakt i sl.) se prilikom registracije uvode u bazu podataka.

Kada neko dovede psa ili mačku nađenu bez vlasnika, odnosno i ako neko dođe kod veterinara sa životinjom sumnjivog porekla, veoma lako se, pomoću skenera, ustanovi, da li ima mikročip. Ukoliko ga ima, telefonom se kontaktira kompanija u čiju bazu podataka je uvedena, i oni će odmah obavestiti vlasnika da je izgubljeni ljubimac pronađen. Ovo je najosnovniji razlog zbog kojeg se mikročipovanje preporučuje.

Sam mikročip nalazi se u staklenom omotaču i veličine je zrna pirinča. Sterilizovan je i potpuno inertan tako da ne izaziva nikakvu reakciju organizma posle implantacije, već ostaje na tom mestu (u potkožnom tkivu između lopatica) doživotno. On se ubacuje pod kožu pomoću igle koja je slična injekcionoj igli samo deblja, pa implantacija može biti malo bolna, zbog čega se obično vrši ili za vreme anestezije (npr. prilikom kastracije) ili sa lokalnim anestetikom.

Naravno, i lokalne samouprave su zainteresovane da što veći broj građana motivišu da svoje ljubimce «snabdeju» mikročipom jer se na taj način smanjuje broj pasa i mačaka beskućnika. Zbog ovog često nude pogodnosti kod registracije ovih životinja.

Konačno, onim čitaocima koji planiraju da svog ljubimca povedu sa sobom kada sledeći put budu putovali u Evropu, savet da se na vreme pobrinu ne samo o tome da je potrebna vakcinacija obavljena, već i da njihov pas (odnosno mačka) ima implantirani mikročip. Bez toga neće moći da sleti ni u jednu zemlju Evropske Unije, gde je obeležavanje mikročipom poslednjih godina obavezna mera, a čini se da će u budućnosti biti sve više prisutna i u drugim zemljama.

Tibor Toman, D.V.M.

Promena izvrsena: 20 Apr 2012