20. januar (7. januar / po starom)
Srpska pravoslavna crkva i vernici praznuju 20. januara dan Svetog Jovana
Krstitelja.
 Sveti Jovan je bio savremenik Hristov i njegov rođak, po
telu, jer je majka Jovanova bila tetka majci Isusovoj. Otac Jovanov
bio je sveštenik Zaharije, a majci njegovoj bilo je ime Jelisaveta.
Kad
se navršilo vreme da se ispune reči anđela Gavrila data Zahariju,
Jelisaveta je zaista i rodila sina. Bilo je to 7. jula (24. juna) i
taj se dan praznuje pod imenom Ivanjdan. Kada je, po tadašnjem
običaju, trebalo izvršiti obrezivanje i dati ime detetu, rodbina počne
navaljivati da se detetu da očevo ime; ali najzad upitaše i oca, da
čuju da li se on slaže. Zaharije, koji je pre toga bio onemeo, uze
jednu tablicu i zapisa:
"Neka mu je ime Jovan!",
i čim je ovo napisao,
jezik mu se razveza, te poče govoriti. Zaharije proreče da ce to dete
biti prorok, koji će ići pred Bogom i pripremati mu put.
Još od rane mladosti Jovan je želeo
usamljenički, pustinjski život. Zato kad odraste, odvaži se i ode u
pustinju, u predele oko donjeg toka reke Jordana. Tu, u samoći, sav se
predao Bogu i svom pozivu. Živeo je jednostavno: hranio se akridima (bubama
sličnim skakavcima) i medom od divljih pčela, a odevao se u haljinu od
kostreti, načinjenu od kamilje dlake, preko koje se opasivao kaišem.
Visokog rasta, crne kose i brade, mršavog i preplanulog lica od sunca,
ulivao je strah svojom pojavom.
Jovan poče otvoreno propovedati i
govoriti protiv ljudskih mana i nevaljalstava i pozivati ljude da se
kaju i popravljaju. Koliko je njegov izgled bio strašan, jos strašnije
su bile njegove reči, kojima je šibao svako zlo.
Kada se Jovan pročuo, počeše kod njega
dolaziti ljudi sa svih strana, da ga vide i čuju njegove besede, a
mnogi su dolazili da ga pitaju i traže savete. Tako ga neki zapitaše:
"Šta treba da radimo pa da zadobijemo milost Božiju?", a on im
odgovori: "Ko ima dve haljine, neka jednu dade onome ko nema ni jednu,
a ko ima dosta hrane, neka podeli onome ko nema ni malo".
Mitari,
poreznici, upitaše ga šta njih savetuje, a on im reče: "Ne
preopterećujte narod dabžinama, već naplaćujte onoliko koliko je po
zakonu". Vojnike je podučavao da ne tiranišu, već da štite narod, a
naučenjake onog vremena, tzv. fariseje i sadukeje, koji su se mnogo
ponosili svojom mudrošću i gospodstvom, prekorevao je rečima:
"Bog se gnjevi na vas! Pokajte se i stvorite rod dobrih dela, a nemojte se
ponositi samo time što ste potomci Avramovi, jer vam kažem, da Bog
može i od kamenja ovog stvoriti decu Avramovu. Pogledajte! eno sekira
stoji kod korena drveta, i svako drvo koje ne radja dobra roda, odseći
će se i u vatru baciti!"
Mnogi su mislili da je Jovan obećani Mesija, a neki pomisliše da je on
neki od starih proroka, koji je iz mrtvih ustao i oživeo, pa ga
upitaše: "Jesi li ti Ilija ili koji drugi prorok?", a on odgovori: "Nisam,
ja sam glas koji viče u pustinji".
Onima koji ga pitaše: "Jesi li ti
Mesija ili drugog da čekamo?", Jovan odgovori: "Ja vas krštavam vodom,
ali Onaj što ide zamnom, jači je od mene, ja nisam dostojan da mu
odrešim kaiša sa Njegove obuće, On će vas krstiti Duhom svetim i
ognjem".
Jovan je krštavao svakoga ko se pokajao u
reci Jordanu i to se njegovo krštenje nazivalo u znak pokajanja, ali
ne i oproštenja grehova.
U to vreme i Isus je počeo svoje javne
propovedi, a kad ga je Jovan prvi put ugledao, rece: "Gle, kako krotko
ide! To je jagnje Božije, koje uze na sebe greh sveta. Bog je hteo da
ja svedočim za Njega, i ja velim da je Duh sveti na Njemu i da je On
Božji Sin".
 Jovan je imao i svoje učenike Andreja i
Jovana Zavedejeva, te oni, čuvši ovakve pohvalne reči Jovanove o Isusu,
pođu za Hristom, da čuju njegovu pouku i ocene njenu vrednost. Kada su
se uverili da je Isus zaista Bogom obećani mesija, ne samo da su
prestali biti Jovanovi učenici i pridružili se Hristu, vec su u
društvo Isusovih učenika pridobili i Simona - Petra, brata Andrejinog,
i Filipa i Natanaila, nazvanog Vartolomej, i druge.
U to vreme dođe i Isus na Jordan Jovanu
da ga krsti, Jovan se začudi pa mu reče: "Ta Ti mene treba da krstiš, a Ti dolazis
da ja krstim Tebe?." Isus mu kratko odgovori da tako treba
da bude, te ga Jovan odmah krsti.
Govoriti istinu isto je što i sipati
nekome pregršt ljute paprike u oči. "Istina je gorka!" Jovan beše
naučio da svakome kaže istinu u oči, ne mareći je li mu pravo ili
krivo, i to ga dođe glave.
Razvrat rimskog društva beše u to vreme
dostigao vrhunac. Irod Antipa, carski namesnik Galileje i Pereje (dve
oblasti u Palestini) ode jednom u goste svome bratu Filipu, koji je
takođe bio carski namesnik u drugoj oblasti, i tu se zaljubi u
Filipovu zenu Irodijadu, svoju snahu, i ona u njega. Irod otera svoju
ženu, koja je bila kći arapskog cara Arete i uze za ženu Irodijadu,
koja mu dovede i svoju kćer Salomiju. Sve je ovo bilo još za života
Filipova.
Braneći javni moral, Jovan počne
protestovati i javno izobličavati ovakav postupak. Irod najpre nije
smeo napasti Jovana, jer ga je i sam poštovao, a plašio se i pobune
naroda, ali ipak naredi da Jovana uhvate i bace u tamnicu, ne bi li ga
uplašio pa pustio. Međutim, Irodijada je Jovana smrtno mrzela i
smišljala kako da ga ubije.Jednom pozva Irod na proslavu dana svog
rođenja sve svoje vojvode i činovnike i priredi veliko slavlje. Vino
se pilo, pesma se orila, a kad su se gosti podnapili vina, odjednom
među njih izađe vitka i lepa Salomija, započe da igra i veštom igrom
dovede Iroda i njegove goste u takvo raspoloženje, da Irod, razdragan
do ludila, obeća da ce joj kao nagradu dati šta god zatraži, ma i pola
carstva i svoje obećanje zakletvom potvrdi.
Devojka, ne znajuci šta bi zatražila, ode
do svoje majke, a ova se doseti da je zgodan trenutak da se oslobodi
svog opasnog neprijatelja, i nauči svoju kćer da zatraži Jovanovu
glavu na tanjiru.
Kad je Solomija rekla Irodu sta želi, on
se trže i zamisli, htede da odustane od datog obećanja, ali pomisao da
se carska rec, makar i ovako lakomislena, ne poriče, naredi da dželat
ode u tamnicu i poseče Jovana Krstitelja. Dželat ode i predade devojci
glavu Pretečinu na tanjiru, koja je kao dragoceni poklon predade
svojoj majci.
 Tako je završio svoj život Jovan
Krstitelj, na dan 29. avgusta (11. septembra, po novom kalendaru),
koga dana je određen praznik pod imenom Usekovanje, tj. Usecenje glave
Jovana Krstitelja. Taj dan se provodi u strogoj uzdržljivosti i postu.
Ne jede se i ne pije ništa što je crveno, jer ta boja podseća na
Jovanovu prolivenu krv.
Sveti Jovan je poslednji veliki prorok.
On se naziva Preteča jer se pojavio pre Hrista i počeo pripremati
ljude za njegovu nauku. Krstitelj se naziva zato što je krstio Gospoda
Isusa Hristosa. Sveti Jovan je primer karaktera čvrste volje,
odvažnosti, pravižnosti, istine i poštenja.
Na ikonama se Jovan slika kako krštava Isusa na Jordanu, ili kako
stoji i desnom rukom pokazuje na nebo, a u levoj drži dug krstasti
stap, preko koga stoji traka sa ispisanim rečima: "Pokajte
se jer se približava carstvo nebesko", ili, u desnoj ruci drži
poveći tanjir i na njemu odsečenu glavu, kao simbolični znak svoje
smrti.
* * *
Sabor svetog Jovana je 20. januara (7.
januara) zato što je, pri krštenju Hristovom, 19. januara (6. januara),
posle Boga Oca i Svetog Duha, najvažniju ulogu imao Jovan kao
Krstitelj, pa mu se odmah po krštenju dan i posvećuje.
U narodu postoji običaj da se ljudi bratime i kume "po Bogu i svetome
Jovanu", verovatno zato što se Jovan smatra uzorom karakternosti i
poštenja.
 O Ivanjdanu pletu se venci od ivanjskog
cveća, i njima se kite staje, a uoči toga dana čobani pale brezove
lile (vatre), pa obilaze torove i ovce gde čuvaju stoku, a zatim se
penju na visove i igraju svakojake igre oko tih pobodenih masala. Ovo
paljenje masala za Ivanj-dan dovodi se u vezu sa paljenjem badnjaka
uoči Božića čime se hoće reći da zimsko, božićno sunce ne sja tako
visoko kao letnje, ivandanjsko, niti onako toplo greje. A što se o
Ivanj-danu pletu venci od ivanjskog cveća, time se svakako želi
pokazati da je priroda u razvoju došla do svoje najviše tačke (na sred
leta), i da se priroda time ovenčava, kao što na vence (svadbene)
treba da pomišljaju i oni koji su za ovenčavanje, tj. za ženidbu i
udaju.
U vence od ivanjskog cveća stavlja se i
beli luk, da kuću čuva od groma. Devojke u venac stave i crvenu ružu,
da bi bile crvene kao ruža, ili gledaju kroz venac rađanje sunca, da
bi bile rumene kao sunce. Kojoj devojci ukradu venac u toku noći,
udaće se te godine.
Misli se da je Ivanj-dan tako veliki
praznik da se sunce od veličine i straha tri puta ustavi toga dana. |
