obicno
od 4. aprila do 8. maja...
 HRISTOS
VASKRSE
Vaskrsenje Isusa Hrista
Pošto je prošla Subota, koju je Isus preležao u grobu, u Josifovom vrtu,
sutradan, u Nedelju vrlo rano, osetio se snažan zemljotres, i andjeo
Božji slete s neba ka grobu, odvali ploču koja beše naslonjena na ulazak
u grob i sede na odvaljeni kamen. Lice njegovo beše svetlo kao munja, a
odelo belo kao sneg. Stražari, koji su čuvali grob, popadaše kao mrtvi,
i kad dodjoše k sebi od straha i čuda, trkom pobegoše u grad.
Kad je andjeo odvalio ploču, Isusa već nije bilo u grobu; on je ranije
već vaskrsao i izašao, a andjeo je odvalio ploču da bi žene mironosnice
i apostoli mogli u grob uci i uveriti se o Hristovom vaskrsenju.
Prva žena koja je izjutra došla na Isusov grob bila je Marija Magdalena.
Našavši grob otvoren, ne znajući šta se dogodilo, povikala je: "Uzeše
Gospoda moga i ne znam gde su ga na drugo mesto sahranili!", i brzo je
otrčala da o tome izvesti Petra i Jovana. Oba ucenika potrčaše na grob,
a prvi je, jer je bio mladji, do groba stigao Jovan. Njemu se, čim je
razgledao oko groba, javi misao o Hristovom vaskrsenju. Petar, kad
stiže, odmah udje u grob, a za njim i Jovan, i u grobu spaziše platno,
kojim je Isusovo telo bilo umotano, gde leži na istom mestu, samo je
ubrus, kojim je glava bila uvijena, bio brižljivo savijen i stavljen u
stranu. Marija Magdalena je ponovo došla na grob, a pošto su Petar i
Jovan već bili otišli, sela kraj groba i tiho plakala. Dok je tako
plakala, učini joj se kako se nešto belasa u grobu, ona se saže i spazi
dva mladica u sjajnim haljinama kako sede jedan čelo glave, a drugi
ispod nogu gde je ležalo Isusovo telo.
"Ženo zašto plačes? Koga tražis?", začu ona glas: "Uzeše Gospoda moga i
ne znam gde ga metnuše". Ova dva mladica behu uprli poglede ne na nju
vec mimo nje, te se ona osvrte da vidi koga to gledaju, i spazi iza sebe
nepoznati lik, koga u jutarnjem mraku nije mogla da raspozna. Ona
pomisli da je to baštovan Josifove bašte pa mu rece: "Gospodine, ako si
ga ti uzeo, kaži mi gde si ga metnuo, a ja cu ga naći".
"Marija!", ču ona glas, kojom je pozva nepoznati, i ona poznade Isusov
glas, vide da on stoji živ pred njom, pa radosno viknu: "Ucitelju!" i
polete da mu obgrli noge. No on joj rece: "Ne dotiči me se, jer se još
ne vratih Ocu mome, nego idi braći mojoj i kaži im: Idem Ocu mojem i Ocu
vašem i Bogu mojem i Bogu vašem"; i posle ovih reči pruži ruku,
blagoslovi Mariju koja je klečala, i nestade ga. Marija puna radosti
požuri da izvesti apostole, i čim je stigla radosno je uzviknula: "Ja
sam videla Gospoda!". Ali joj učenici ne poverovaše, što jako uvredi
njenu nežnu dušu.
U medjuvremenu i žene mironosnice, pred samo radjanje sunca, behu stigle
na grob, kraj koga nadjoše andjela u belim haljinama, koji sedjaše na
ploci i koji im rece: "Ne bojte se! Ja znam da vi tražite Isusa
Nazarečanina - raspetoga. On je voskresao; nema ga ovde. Nego idite i
kažite učenicima njegovim da idu u Galileju, tamo će ga videti". Pune
straha, ali i radosti, pohitale su žene mironosnice u grad, kad na putu
sretoše samog Isusa koji im reče: "Radujte se!" i ponovi poruku
učenicima svojim. Pošto ih blagoslovi, Isusa nestade, a mironosnice glas
o Hristovom vaskrsenju razneše po celom gradu.
 Stražari
pak, koji su Hristov grob čuvali, dotrcali su uplašeni i obavestili
prvosveštenike i jevrejske starešine o svemu što se dogodilo. Oni dadoše
vojnicima dosta novaca kao napojnicu što su čuvali stražu i rekoše im da
nikom ne kazuju da je Isus vaskrsao, već da rasprostiru glas da su ga
ukrali ucenici njegovi dok su stražari spavali.
Istoga dana Isus se ukazao i svojim učenicima Luki i Kleopi, koji su iz
Jerusalima išli u obližnju varošicu Emaus, u obliku nepoznatog putnika,
koji ih ukori što su kolebljivi u svojoj veri u Hristovo vaskrsenje.
Tek kad im on, za trpezom, u jednoj usputnoj kući, prelomi blagosloveni
hleb, oni ga poznadoše, ali njega već nestade. Zato oni pohitaše odmah
natrag u Jerusalim, gde nadjoše jedanaestoricu učenika na okupu i
ispričaše im svoj susret s Isusom.
Isto veče Isusovi učenici se zatvore u jednu sobu plašeci se Judeja.
Odjednom udje Isus, stade u sredinu i rece im: "Mir vam!" Oni se
uplašiše i pomisliše u strahu da je to neko prividjenje.
A Isus im reče: "Što se plašite? I zašto takve misli ulaze u vaša srca?
Vidite ruke moje i noge moje; ja sam glavom; opipajte me i vidite; jer
duh kostiju i tela nema, kao što vidite da ja imam". I dok su se oni još
čudili, upita ih: "Imate li što za jelo?, a oni mu iznesoše komad pečene
ribe i meda u saću, što on pred njima pojede, da ih uveri da nije
prividjenje.
Jedino učenik Toma, koji nije bio prisutan kad se Isus javio, ne
poverova kad mu drugovi rekoše: "Videsmo Gospoda!", nego reče: "Dok ne
vidim na rukama njegovim rane od klinaca, i metnem ruke u rebra njegova,
ne mogu verovati"...
* * *
Vaskrsenje (Vaskrs, Uskrs, Pasha, Veligdan, Vazam) je stari praznik;
praznuje se jos od vremena apostola, ali ne svuda u isti dan: negde je
praznovan zajedno sa jevrejskom Pashom, negde 14. dana meseca jevrejskog
Nisana, a negde u nedelju posle jevrejske Pashe.
Na prvom Vaseljenskom saboru, odlučeno je da se
svuda praznuje jednog dana, i to posle prolećne ravnodnevice, prve
nedelje posle Jevrejske Pashe i punog meseca. Uskrs je, dakle, pokretan
praznik, koji se uvek vezuje samo za dan nedeljni, i može pasti u
razmaku od 35 dana, od 4. aprila do 8. maja.
Uskrs je najsvećaniji praznik u godini; on je praznik nad praznicima. Na
taj dan skidaju se dveri u crkvi na oltaru, čime se želi pokazati da je
Isus vaskrsenjem svojim pobedio smrt i otvorio rajska vrata. Cela
nedelja po Uskrsu naziva se Svetla nedelja, a crkvene pesme koje se tada
pevaju, pune su radosti i veselja, pevaju se cak i u tužnim prilikama,
na pogrebu, ako bi se desio te nedelje.
Umesto uobičajenog pozdrava, narod se na Uskrs i cele Svetle nedelje
pozdravlja sa: "Hristos voskrese!" i "Vaistinu voskrese!".
Da bi se hrišćani dostojno pripremili za ovaj praznik, još od
apostolskih vremena ustanovljen je Veliki Post ili Četrdesetnica, po
uzoru na Isusa koji je 40 dana postio na Gori iskušenja. Naravno, ovo je
crkveno tumačenje, mada pojedini istraživači tvrde da svi postovi imaju
mnogo starije poreklo. Veliki Post odgovara proletnjem godišnjem
vremenu, i u te dane nije dozvoljeno nikakvo javno veselje.
Dogadjaj Hristovog vaskrsenja na ikoni se predstavlja: Isus je iz groba
ustao, držeći u ruci barjak kao znak pobede, rimski vojnici popadali su
od straha oko groba, a andjeo sedi na kamenoj ploči.
U narodu postoji običaj da se o Uskrsu jaja boje crvenom, ili drugim
jarkim bojama, i da se njima daruju poznanici i prijatelji. Po predanju,
Marija Magdalena je, došavši u Rim da caru Tiberiju objasni Hristovo
vaskrsenje, darovala caru crveno kokošije jaje i započela mu pripovedati
o Hristu. Uskršnjim jajetom želi se predstaviti očiglednost vaskrsenja i
kako iz mrtvila postaje život. Jer, jaje je samo po sebi mrtva stvar,
ali pod uticajem toplote, kad se stavi pod kokoš, razvije se u njemu
život i izleže se živo pile, koje svojom snagom razvali svoj grob -
ljusku i izadje na svet - kao što je i Isus svoje mrtvo telo oživeo i iz
groba ustao. Crvena boja je boja radosti, zbog tog radosnog dogadjaja.
Običaj je da se prijateljima i ukućanima dele farbana jaja, kojima se
oni tucaju, a onaj ko razbije drugome jaje ima pravo da ga uzme. Prvo
uskršnje jaje se čuva godinu dana - i ono se naziva čuvarkuća.
Na Uskrs se rano ujutru poneki umiju vodom u kojoj je prenoćilo crveno
jaje, zdravac, rutvica i kaloper, radi zdravlja. Deci se ujutru daje da
prvo okuse malo vina, da budu crvena kao vino.
U Levcu i Temnicu se kaže: "Uskrs je do podne crven, a od podne zelen" i
"Do podne u jaja, a od podne u koprive", jer Uskrs je padao u dane kada
je seljak bio u najvećoj oskudici, te nije imao ni dovoljno hleba za
ishranu.
Čovek koji se rodio na Veliku subotu, pred Uskrs, može da vidi crveni
vetar, smatraju u Negotinskoj krajini. Toga dana ga treba samo podsetiti
na pare, tj. na zakopano blago, i on će vas odmah odvesti na ono mesto.
Uskršnji post se ponegde naziva Baba Korizma i zamišlja se kao stara,
mršava i visoka žena u crnoj suknji. Za vreme posta ona ide po kućama,
kupi decu koja ne poste i odnosi ih u nekakvu jamu, a roditelji ih o
Uskrs otkupljuju šarenim jajima. Zato se za vreme posta ne jedu jaja, da
bi ih bilo za otkupljivanje dece.
 IZ SVETA RELIGIJE
Proslava Uskrsa svih hriscana
Istočna i Zapadna crkva trebalo bi da se dogovore o proslavi velikog
praznika istog dana što bi bio veliki znak zajedničkog svedočenja vere u
novom milenijumu.
U zemljama gde dominira jedna crkva ta razlika nije toliko uočljiva
koliko u zemljama gde hrišćani čine manjinu, pa još izdeljenu na razne
denominacije.
Hristovi sledbenici prema drugim religijama deluju time pomalo
neverodostojno pošto je vaskrsenje Hristovo centralni dogadjaj vere na
kome se ona zapravo i zasniva. Pokušaji da se postigne da se ovaj
praznik od svih slavi u isti dan nisu novi.
Od prvih dana hrišćanstva razlike su postojale. U traženju saglasja uvek
je bio prisutan rizik, poput onog kada je uvodjen u pravoslavlju "novi"
kalendar. Da je racunanje vremena po sistemu iz vremena (bezbožnog) cara
Julija bilo netačno, nije nepoznato, ali i pored toga neki su njegov
kalendar gotovo sakralizovali.
Prolecna ravnodnevica
U Alepu u Siriji, marta meseca 1997. godine, sastali su se visoki
predstavnici s pravoslavne strane Carigradske, Antiohijske,
Aleksandrijske i Moskovske patrijaršije sa predstavnicima anglikanaca,
rimokatolika, luterana i drugih kako bi razmotrili mogućnosti slavljenja
Uskrsa (Pashe) istoga dana. Pitanje ima posebnu težinu na Bliskom
istoku, gde su hrišćani manjina.
Preporucuje se držanje principa utvrdjenih na Nikejskom vaseljenskom
saboru (325): Uskrs da se slavi u nedelju posle prolećne ravnodnevice,
ali ne odmah, vec posle prvog punog meseca na nebu, uzimajući u obzir
naravno jerusalimski meridijan.
Na ove predloge proteklih godina niko nije temeljno reagovao, osim
pravoslavnih i katoličkih teologa Amerike, koji su ih svesrdno
prihvatili. Pravoslavni integristi apriori su bili kritični, mada ne
mnogo glasno, ne ulazeći u temeljnija obrazlaganja.
Da je teško postici jedinstvo oko slavljenja Pashe pokazuje celokupna
istorija hrišćanstva. Razlike i nesigurnosti postojale su uvek. Mnogi
svetitelji i crkveni pisci svedoče da je Vaskrs prva dva veka, pogotovo
na Istoku, slavljen kad i jevrejska Pasha (Irinej Lionski, Evsevije),
dakle 14. nisana (prvog jevrejskog prolećnog meseca), ma u koji dan
nedelje padne.
Kvartodecimani, kako su nazivani, držali su se Evandjelja po Jovanu da
je Hristos postradao uoci Pashe, dušu je ispustio kada Jevreji prinose
pashalno jagnje. Hristos je novo Jagnje, starozavetna pasha je završena.
Drugi krajevi Rimskog carstva, pogotovo Rim, tražili su da se Uskrs samo
u nedelju slavi. Car Konstantin sazvao je sabor u Nikeji najviše zbog
toga da se ujednači slavljenje praznika. To je i uradjeno, odustalo se
od slavljenja na dan jevrejske pashe, mada ne svuda.
Tada je Uskrs bio tužan praznik, secanje na stradanje Spasitelja, radost
je odmah potom sledila i trajala pedeset dana, sedam sedmodnevnih
nedelja, do Pedesetnice. Teško je bilo sa jevrejskog prebacivati na
druge kalendare i unapred izračunati praznik. Sveti Hipolit je uspevao
da izračuna za 16 godina unapred, potom nastaje ciklus za 84 godine.
Aleksandrijskoj crkvi pripalo je pravo i čast da sve crkve obaveštava
kada se ima slaviti Uskrs pošto je u tom gradu bila najrazvijenija
astronomija.
Povelja iz Alepa
Harmonije u slavljenju nije bilo još dve stotine godina, do 526, a od
tada do uvodenja gregorijanskog kalendara 1583. svi hrišćani slave
najsvetiji praznik istoga dana. Kada je ispravljena nastala razlika u
vremenu, nastaje još veći jaz. Pravoslavna strana pokušala je 1923, na
svepravoslavnoj konferenciji u Carigradu, uz pomoć i srpskog delegata
Milutina Milenkovića, da nadje rešenje slavljenja praznika, stvaranjem
crkvenog kalendara savršenijeg i od julijanskog i od gregorijanskog.
Oci Nikejskog sabora držali su se u tom trenutku najviših naučnih
dostignuća astronomije, kretanja Sunca i Meseca. Kasnije je nauka
ustanovila da tadašnja dostignuća nisu bila najpreciznija, i mala
odstupanja tokom vekova dobiju velike razmere. Zastupnici ujednačavanja
praznovanja ostaju dosledno verni Nikeji, medjutim medjuverske prilike
danas izgleda još ne dopuštaju raspravu bez strasti. Još uvek se više
razmišlja o tome ko navodno dobija a ko gubi. Nekima bi ovo
predstavljalo "kapitulaciju pravoslavlja", drugima "jedinstveno
svedočenje vere". Za razmatranje povelje iz Alepa tek će nastupiti
vreme.
|
