|
|
|
| SVETI SAVA | SLAVE |
|
Vernici i Srpska pravoslavna crkva (SPC) svake godine, 27 januara, slave dan utemeljivača srpske crkve, države i školstva - Svetog Save.
Savindan
se obeležava i u svim školama u Srbiji kao radni ali nenastavni dan, pa
đaci redovno dolaze u školu da bi prisustvovali tradicionalnoj školskoj
slavi.
Sveti Sava je 1219. izdejstvovao autokefalnost SPC, a njegova dela "Nomokanon" (1220) i "Sinodik pravoslavlja" (1221) postali su pravni i duhovni stubovi srpske državnosti.
Knez Miloš Obrenović je 1823. godine naredio da se Dan Svetog Save obeležava kao školska slava u Srbiji. Sveti Sava je ustanovljen kao školska slava na predlog Atanasija Nikolića, rektora Liceja u Kragujevcu 2. januara 1840. godine odlukom Sovjeta Knjaževstva Srbskog i iste godine proslavljan u Kragujevcu i Beogradu. Savina uloga u mirenju zavađene braće Stefana i Vukana ostala je upamćena kao trajna opomena Srbima da im je izmirenje jedini način opstanka. Sinan paša spalio je na Vračaru 1594. mošti Svetog Save koje su do tada bile čuvane u manastiru Mileševa. Smatra se da su Turci Savine mošti spalili u uverenju da će tako uništiti veru i svaki uticaj Svetog Save na Srbe. Najmlađi sin Stefana Nemanje, velikog srpskog župana, zvao se Rastko. Rodio se 1169. godine i još od detinjstva je pokazivao da je obdaren izvanrednim darovima. Kad mu je bilo 15 godina, otac mu odeli jedan kraj u svojoj državi, gde bi se učio upravljanju; a kad mu je bilo 17 godina, roditelji su već pomišljali i da ga žene, mada je on već počeo misliti kako da se odvoji od sveta i ode u manastir, da se posveti Bogu. Jednom, kad su ga roditelji pozvali u dvor, verovatno radi ženidbe, dođu i neki kaluđeri iz Svete Gore, a među njima je bio i jedan Rus. Rastko se upozna s njim, raspita se kako se živi u Svetoj Gori, pa kad je saznao da je tamo upravo onako kako je on želeo, dogovore se da zajedno idu u Svetu Goru. Rastko zamoli roditelje da ga puste u lov na jelene, pa dok je bio u lovu u planini, iskrade se od društva, i sa duhovnikom Svetogorcem i nekoliko vernih slugu ode u Aton.
Vojvoda pohita što brze može i preko Soluna dode u Svetu Goru. Tu se stane raspitivati za Rastka i dozna da je on u manastiru svetog Pantelejmona. Vojvoda pronađe Rastka i reče mu da će ga vratiti ocu milom ili silom, makar i vezanog. Rastko se učini kao da se pokorava vojvodinoj naredbi i zadrža vojvodu do sutra, pa da se onda svi vrate. Uveče Rastko zamoli igumana da za vojvodu i pratnju pripremi dobru večeru, a posle večere odoše u crkvu na bdenje. Bogosluženje je bilo dugo, vojvoda i pratioci umorni od puta i malo pripiti od vina, te zadremaše u crkvi. Rastko se lagano iskrade sa jednim duhovnikom, ode na visoku manastirsku kulu, gde ga taj duhovnik ošiša i obuče ga u kaluđersko odelo. Kad se bdenje završi i Srbi vide da nema Rastka, opasno se naljute na igumana i kaluđere i ko zna šta bi bio da Rastko sa kule ne viknu na vojvodu da se ostavi kavge, jer je on tu i sutra će se videti. Srbi se smire i postave stražu oko kule. Sutradan zovne Rastko vojvodu i pratnju i pokaže im se sa kule u kaluđerskom odelu. Kad ga videše zakaluđerena, vojvoda i njegova pratnja briznuše u plač. No Rastko ih uteši, rekavši im da je to volja Božja i spusti im sa kule svoje svetovno odelo i ošišane vlasi da odnesu roditeljima i uvere ih da je on već duhovnik, a uz to im preda i svojeručno pismo za roditelje. Vojvoda se sa pratnjom vrati u Srbiju. Nije dugo prošlo, a po Svetoj Gori se raščuje da je sin srpskog vladara došao da živi među isposnicima, a svako je želeo da ga vidi. Rastko je stupanjem u monaški red dobio ime Sava. Protat svih svetogorskih monaha, saznavši ko je i čiji je Sava, premesti ga u najveći manastir Vatoped, gde je Sava proizveden u jeromonaha. Roditelji pak Savini, doznavši šta je njihov sin uradio, dugo su ga žalili i u znak žalosti crno odelo nosili, ali su se na kraju pomirili s time, verujući da je to Božja volja. Nemanja se počne dopisivati sa sinom i s vremena na vreme mu je slao mnogo novaca, da ne bi ni u čemu oskudevao. Sava je sve te novce delio manastirima i pustinjacima. Jednom zamoli svog igumana da ga pusti da obiđe sve manastire i pustinjake po Svetoj Gori, i kad dobi dozvolu, obiđe ih sve, idući bos. Kada se vratio u manastir Sava reče igumanu da želi i on da ispašta u samoći kao što ispaštaju isposnici, ali mu iguman ne dozvoli. Ipak, Sava se hranio samo suvim hlebom i vodom, a vrlo retko je kušao po malo vina i zejtina. Svaku noć, do neko doba, molio se Bogu i metanisao, a uoči nedelje, provodio je na molitvi dok ne ogreje sunce. Išao je lako odeven i bos i zimi i leti, a od takvog hodanja koža na tabanima mu je tako odebljala da je mogao ići po najoštrijem kamenju. Sava je postao ugled svim kaluđerima i isposnicima svetogorskim.
Do tada u Svetoj Gori nije bilo srpskog manastira. Stefan Nemanja, koji je u monaštvu dobio ime Simeon, proputuje sa svojim sinom svu Svetu Goru, deleći milostinju manastirima i isposnicima, i tom prilikom nađe jedno zgodno mesto gde je bio jedan porušeni manstir i izmoli od grčkog cara odobrenje da može manastir osnovati. Car im pokloni zemlju i izda hrisovulju kojom njihovu zadužbinu oglašava kao manastir prvog reda - carsku zadužbinu - u nasleđe njihovim potomcima, i još im pridoda i jedan svoj manastir, Zig. Tako Sava sa svojim ocem, a uz pomoć tadašnjeg srpskog župana Stevana Prvovenčanog, podiže Hilandar, ogradi ga tvrdim gradom i u gradu podiže kulu kao carski dom i mnoge ćelije. Tu se Sava i Simeon nastaniše, živeše i Bogu moliše. Nije prošlo mnogo vremena, a Hilandaru beše prirodato četrnaest manastira i toliko zemlje da je dve stotine kaluđera moglo u njemu živeti. No, Simeon je u Hilandaru živeo samo osam meseci, pa umro. U Hilandaru je Sava prikupio mnogo pobožnih i u bogoslovskoj nauci učenih ljudi, da se brinu o duhovnoj nastavi, te uskoro Hilandar postade kao neka duhovna akademija za sve one koji su želeli dobiti više bogoslovsko obrazovanje. Tu je Sava sastavio pravila po kojima se imaju vladati kaluđeri i ta su pravila poznata pod imenom Tipik svetog Save. U Svetoj Gori napisao je Sava i žitije svoga oca, prepodobnog Simeona. U to vreme u Srbiji se desiše ozbiljni događaji. Vukan je ustao na svoga brata Stevana Prvovenčanog, oteo mu presto, a zemlja je zbog rata i pustošenja opustela, te zavladala velika glad. Stevan posla pismo Savi u Svetu Goru, i zamoli ga da pohita i dođe u Srbiju, i donese telo očevo, nebili nad mrtvim očevim telom izmirio braću. Sava požuri te krene u Srbiju i ponese očevo telo, koje je potom sahranjeno u Studenici. Savi pođe za rukom da izmiri braću, i Stevan u znak izmirenja, počne zidati crkvu Žiću. Za to vreme Sava je već bio postao arhimandrit. Sava je mislio da se odmah vrati u Svetu Goru, ali ga događaji zadržaše, te osta duže u Srbiji. U to vreme, napade na srpske zemlje bugarski vlastelin Strez i Sava ode napadaču da ga nagovori da odustane od rata. Strez nije hteo ni da čuje te mu Sava naposletku reče: "I mi imamo konja i junaka, a Bog će videti ko je kriv: mi ili ti". Te noći Strez naprasno umre, i u obe vojske, i srpskoj i bugarskoj, verovalo se da ga je Sava ukleo. Za vreme svog boravka u Srbiji Sava je nastojao da se podižu crkve, uređivao je službu u crkvama, po ugledu na službe u Svetoj Gori, uvodio je lepe običaje, a štetne iskorenjivao. Posle toga Sava se vrati u Svetu Goru, a odatle ode u Nikeju grčkom caru Todoru Laskaru i patrijarhu Manojlu, jer su u to vreme Latini (krstaši) bili zauzeli Carigrad i u njemu vladali. Sava im objasni da je Srbima teško da dolaze čak u Nikeju radi postavljanja episkopa, već ih zamoli da oni za Srbiju postave arhiepiskopa, a da ubuduće sami srpski episkopi biraju arhiepiskopa. Car i patrijarh prihvate ovaj Savin predlog, ali s tim da njega proizvedu za arhiepiskopa. Sava se u početku opirao, ali na kraju pristade, jer je to bila zgodna prilika, i tako je Sava uspeo da srpska crkva postane autokefalna, tj. nezavisna. Bilo je to 1219. godine. Pri povratku u Srbiju, Sava, sada kao arhiepiskop, svrati opet u Svetu Goru, još jednom obiđe sve manastire, u svakom služeći, i proizvodeći dostojna lica za sveštenike i đakone. Rastajući se sa tugom od svoje omiljene Svete Gore, on sa sobom povede nekoliko svojih najboljih učenika, da ih posveti za episkope.
U svim ovim eparhijama postavi episkope, za protopopijate protopope; prepiše svima zakonske knjige i uputi ih kako da zavode red. U ovim crkvenim reformama, Sava je zabranio prinošenje krvnih žrtava u crkvi i svetkovine pred crkvom, te svečare uputio u domove, stvorivši tako osnovu za proslavljanje Krsnog imena ili Krsne slave, kako je to u uvodu opisano. Kad je uveo red, Sava uoči Spasovdana, 1220. godine, sazove sabor kod Žiće, pa tad tronoše Žiću i svog brata, dotle velikog župana Stevana, miropomaze i venča kraljevskom krunom. Tako Stevan posta prvi kralj srpski. Posle svega ovoga, krene Sava u "kanonsku vizitaciju" po celoj državi i svuda je učio, upučivao i jeretike (bogumile) obraćao u pravoslavlje. Posle nekog vremena, krene na Srbiju ugarski kralj Andrija, sa velikom vojskom. Sava ode k njemu da ga odgovori od rata, a kralj mu reče: "Kad si svetitelj, učini kakvo čudo, pa ću ti poverovati i poslušati". Sava se pomoli Bogu, te usred najžešče letnje vručine pade krupan grad, od kojeg i ugarska vojska nastrada; i kralj videvši to čudo, vrati se natrag. Pred smrt svoga brata Stevana, Sava je i njega zamonašio i dao mu monaško ime Simon, a pošto je Stevanovog sina Radoslava postavio za kralja, požele da ispuni soju davnašnju želju. Zato se ukrca na lađu i otplovi u Palestinu, gde je pohodio sva sveta mesta. U povratku svratio je u Svetu Goru, pa se vrati u Srbiju. Prva mu je briga bila da opet proputuje kroz narod, i on ponovo preduzme "kanonsku vizitaciju", deleći svud savete za bogougodan i čestit život. Ova Savina putovanja i pouke i danas su se sačuvale u predanju srpskog naroda, u mnogim pričama i anegdotama. Posle šest godina podiže se buna protiv kralja Radoslava. Sava okruni kraljevskom krunom brata mu Vladislava, a Radoslava zakaluđeri u Studenici, nadenuvši mu ime Jovan Monah. Posle toga Sava reče kralju da namerava sasvim ostaviti vlast i da želi još jednom da pohodi sveta mesta. Kralj i velikaši su ga odgovarali od te namere, ali ga nisu mogli odvratiti. Na saboru u Žiči, Sava izabere i posveti za arhiepiskopa Arsenija, a on ode u Dubrovnik, gde se ukrca na lađu i otputuje u Jerusalim. Odatle je išao u Aleksandriju, Vavilon, u Egipat, na Sinajsku Goru, Antiohiju i u sva značajnija mesta koja se pominju u Bibliji. Svuda je lepo dočekan, pa i od sultana. I muhamedanci su mu prilazili, ljubili ruku ili mantiju i govorili: "Još ovakva hriščanina vala ne videsmo; doista je Božji čovek, kao što smo i čuli". Sava je dugo vremena boravio po svetim mestima, pa pođe natrag u otadžbinu. U putu na lađi se razboli i njegovi se učenici uplašine da ne umre, ali se on pridigne i sretno prispe u Carigrad. Iz Carigrada Crnim morem dođe u Bugarsku, gde ga bugarski car Asen, tast tadašnjeg srpskog kralja Vladislava, uz veliku svečanost doprati do Trnova. Sava odsedne u carevom dvoru, a kako je nastupao veliki praznik Bogojavljenje, po želji cara i patrijarha Joakima, Sava je na Krstovdan, uoči Bogojavljenja odslužio službu i okropio cara i narod. Car se spremao u lov u planinu, pa zamoli Savu da ostane u njegovom dvoru do Vaskrsa, da se dobro odmori od puta i dok ne prođe ljuta studen i zima. No, tek što je car otišao, Sava se opasno razbole. Osetivši da mu se čas smrtni približuje, on odredi koje će se stvari, mošti i darovi, koje je sa sobom iz svetih mesta nosio, odneti u Studenicu, koje u Žiču pa jedne noći mirno i tiho u svojoj 67. godini ispusti svoju svetiteljsku dušu. Sahraniše ga u Trnovu u crkvi 40 mučenika. Posle nekog vremena, srpski kralj Vladislav, na molbu arhiepiskopa Arsenija, zamoli svog tasta Asena da mu dozvoli da mošti svetog Save prenese u Srbiju, ali Asen odbije. Kralj Vladislav pošalje mnogobrojno poslanstvo i opet zamoli za mošti svetiteljeve, ali Asen opet, po savetu svojih boljara, odbije i tu molbu. Na kraju se sam kralj Vladislav digne i sa velikom svitom od vladika, igumana, popova i đakona, i sa silnim blagom, ode u Bugarsku, te jedva umoli cara i bugarskog patrijarha za Savine mošti. Prenevši telo svetog Save u Srbiju, polože ga s velikom svečanošću u grob u manastiru Mileševu, koji je kralj ranije bio pripremio. Tu je svetiteljevo telo neko vreme počivalo, a posle bude izvađeno i postavljeno u čivot na sredini crkve, gde je narod dolazio da ga vidi, da mu se moli i pokloni, i da traži leka i pomoći svojim nedužima. Kad nastadoše ljuta vremena osmanlijske vladavine, Turci su se trudili da unište sve tekovine iz slavne srpske prošlosti, koje su srpskom narodu ulivale nadu i samopouzdanje, te tako dođe red da i mrtvo telo svetoga Save oseti tu silu, jer i mrtav sveti Sava je svoj narod učio. Po zapovesti sadrazama Sinan-paše, koji beše Srbin - poturica, telo svetog Save je donešeno iz Mileševa u Beograd, na Vračar, i 27. aprila 1595. na vinovoj lozi spaljeno, a pepeo razvejan. Na tom mestu je podignuta veličanstvena crkva, Hram svetog Save, kao spomenik svome svetitelju. Sveti Sava je umro 12. januara, i u crkvenim knjigama toga dana se beleži i spominje, ali se spomen njegov čini 14. januara po starom kalendaru - 27. januara po novom. Neki misle da je to stoga što je proteklo dva dana od smrti njegove dok je glas o smrti stigao u Srbiju, i da je spomen njegov počeo da se obavlja svake godine onog dana kada je glas stigao. Drugi opet misle da je sveti Sava sahranjen 14. januara i da mu se zato u taj dan čini spomen. Treći smatraju da je Sava umro u subotu 12. januara 1236. godine, a srpska ga crkva slavi 14. januara zato što, po crkvenom ustavu, ni jedan svetac ne bi mogao imati samostalne službe u poprazništvu Bogojavljenja za nedelju dana od Bogojavljenja. Da ne bi osnivač srpske pravoslavne crkve ostao bez samostalne službe, srpsko sveštenstvo je odavno premestilo praznovanje njegove uspomene od 12. na 14. januar, to jest prvog dana u koji, po Bogojavljenju, može biti samostalne službe. Svetog Savu slave i drugi pravoslavni narodi, Rusi, Bugari, Grci... Na ikoni se sveti Sava predstavlja u arhijerejskom ornatu, kao kad je služio držeći u levoj ruci arhiepiskopski zezal, a desnom blagosiljajući, a na slici koju je izradio slikar Đorde Krstić ("Sveti Sava blagosilja Srpčad"), uz dozvolu mitropolita Mihaila, za model je uzet prota Miloje Barjaktarević iz Kragujevca. Kao školski patrona svetog Savu su slavile sve srpske škole do drugog svetskog rata, a kratko vreme i posle rata. U Kraljevini Srbiji ustanovljen je bio orden Svetog Save, kojim su odlikovani zaslužni ljudi, naročito na prosvetnom polju. Još je car Dušan, smatra se, ustanovio orden Svetog Save, kojim je obdarivao zaslužne ljude. O svetom Savi postoje mnoge anegdote i priče, ali je narod ispreo i prave legende, u koje je uneo i elemente mnogih ranijih mitova. On je putujuće božanstvo, putuje po srpskim zemljama, zavodi red i blagostanje, uči narod kako da ore, kopa, kresanjem ognjila kako da dobije vatru, zene uči da kuvaju, mese hleb, tkaju, pletu, prave sir i kiselo mleko, kovače da kuju gvožde, kako se sadi loza, kako se dobija vino... Po legendama on je oduzeo đavolu Sunce, povratio slepom vid, oživljavao mrtve, bolesnicima vraćao zdravlje, pretvorio skorup u kamenje a svoje hrtove u vukove, razgovarao sa životinjama, proklinjao svakoga ko bi mu prkosio, a kletve bi mu se ispunjavale. Dodirom njegove štake potekla bi voda iz kamena, pretvarao je ljude u životinje, otvarao zaključana vrata, presušivao vode, spasavao ljude od đavolje vlasti, pokretao jezera, gradove pretvarao u jezera, stvorio medveda, vuka, vevericu. Kao zaštitnik vukova, na svoj dan Sava se popne na krušku, pozove sve vukove, nahrani ih i odredi čije torove ima da posećuju za godinu dana. Mnogi poste za svetog Savu nedelju ili petnaest dana i toga dana ne jedu meso četvoronožnih životinja, da ne bi vukovi klali stoku. Ako zagrmi na dan svetog Save onda će, po narodnom verovanju, nastati veliki događaji na zemlji: "Grom zagrme na svetoga Savu, usred zime kad mu vreme nije". Ima priličan broj izvora koji se nazivaju po svetom Savi i oni su lekoviti, jer ih je Sava otvorio dodirom svoje štake o kamen.
Pojte mu Srbi
S
neba šalje blagoslov
Zdravo Sreme, Banate,
Al, ne spali slave,
Da
se srpska sva srca
Počuj glas svog roda |
|
|
|
Copyright © 1996-2016 "NOVINE Toronto"
|
Promena izvrsena: 20 Apr 2012
Sveti Sava je
napisao tipik, na slici desno, po kojem se monasi imaju
upravljati i vladati i napisao žitije svog oca, prebodobnog Simeona.
Sava je
preminuo 1235. godine u bugarskom gradu Trnovu kao prvi arhiepiskop SPC
a ostao je poznat generacijama kao utemeljivac i tvorac "svetosavskog
pravoslavlja".
Izgubljenog
Rastka nigde nisu mogli naći, te se konačno zabrinuti roditelji dosete
da je mogao odbeći sa onim Svetogorcem. Zato Nemanja otpremi jednog
vojvodu sa nekoliko vojnika u Svetu Goru (Hilandar, na slici
desno) da mu vrate sina, a u dvoru je za to vreme vladala velika tuga i
žalost.
Posle
nekoliko godina i Savin otac, Stefan Nemanja, desno, se
zakaluđeri u Studenici i dođe svome sinu u Svetu Goru.
HIMNA
SVETOM SAVI 
Blagodarna
Srbijo%20-%20NAS.jpg)
Mileševo
slavi se