HRISTOS
VASKRSE
Novine broj , 10.april 2001
Vaskrsenje Isusa Hrista
Posto je prosla Subota, koju je Isus prelezao u grobu, u Josifovom vrtu,
sutradan, u Nedelju vrlo rano, osetio se snazan zemljotres, i andjeo
Bozji slete s neba ka grobu, odvali plocu koja bese naslonjena na ulazak
u grob i sede na odvaljeni kamen. Lice njegovo bese svetlo kao munja, a
odelo belo kao sneg. Strazari, koji su cuvali grob, popadase kao mrtvi,
i kad dodjose k sebi od straha i cuda, trkom pobegose u grad.
Kad je andjeo odvalio plocu, Isusa vec nije bilo u grobu; on je ranije
vec vaskrsao i izasao, a andjeo je odvalio plocu da bi zene mironosnice
i apostoli mogli u grob uci i uveriti se o Hristovom vaskrsenju.
Prva zena koja je izjutra dosla na Isusov grob bila je Marija Magdalena.
Nasavsi grob otvoren, ne znajuci sta se dogodilo, povikala je: "Uzese
Gospoda moga i ne znam gde su ga na drugo mesto sahranili!", i brzo je
otrcala da o tome izvesti Petra i Jovana. Oba ucenika potrcase na grob,
a prvi je, jer je bio mladji, do groba stigao Jovan. Njemu se, cim je
razgledao oko groba, javi misao o Hristovom vaskrsenju. Petar, kad stize,
odmah udje u grob, a za njim i Jovan, i u grobu spazise platno, kojim je
Isusovo telo bilo umotano, gde lezi na istom mestu, samo je ubrus, kojim
je glava bila uvijena, bio brizljivo savijen i stavljen u stranu. Marija
Magdalena je ponovo dosla na grob, a posto su Petar i Jovan vec bili
otisli, sela kraj groba i tiho plakala. Dok je tako plakala, ucini joj
se kako se nesto belasa u grobu, ona se saze i spazi dva mladica u
sjajnim haljinama kako sede jedan celo glave, a drugi ispod nogu gde je
lezalo Isusovo telo.
"Zeno zasto places? Koga trazis?", zacu ona glas: "Uzese Gospoda moga i
ne znam gde ga metnuse". Ova dva mladica behu uprli poglede ne na nju
vec mimo nje, te se ona osvrte da vidi koga to gledaju, i spazi iza sebe
nepoznati lik, koga u jutarnjem mraku nije mogla da raspozna. Ona
pomisli da je to bastovan Josifove baste pa mu rece: "Gospodine, ako si
ga ti uzeo, kazi mi gde si ga metnuo, a ja cu ga naci".
"Marija!", cu ona glas, kojom je pozva nepoznati, i ona poznade Isusov
glas, vide da on stoji ziv pred njom, pa radosno viknu: "Ucitelju!" i
polete da mu obgrli noge. No on joj rece: "Ne dotici me se, jer se jos
ne vratih Ocu mome, nego idi braci mojoj i kazi im: Idem Ocu mojem i Ocu
vasem i Bogu mojem i Bogu vasem"; i posle ovih reci pruzi ruku,
blagoslovi Mariju koja je klecala, i nestade ga. Marija puna radosti
pozuri da izvesti apostole, i cim je stigla radosno je uzviknula: "Ja
sam videla Gospoda!". Ali joj ucenici ne poverovase, sto jako uvredi
njenu neznu dusu.
U medjuvremenu i zene mironosnice, pred samo radjanje sunca, behu stigle
na grob, kraj koga nadjose andjela u belim haljinama, koji sedjase na
ploci i koji im rece: "Ne bojte se! Ja znam da vi trazite Isusa
Nazarecanina - raspetoga. On je voskresao; nema ga ovde. Nego idite i
kazite ucenicima njegovim da idu u Galileju, tamo ce ga videti". Pune
straha, ali i radosti, pohitale su zene mironosnice u grad, kad na putu
sretose samog Isusa koji im rece: "Radujte se!" i ponovi poruku
ucenicima svojim. Posto ih blagoslovi, Isusa nestade, a mironosnice glas
o Hristovom vaskrsenju raznese po celom gradu.
Strazari pak, koji su Hristov grob cuvali, dotrcali su uplaseni i
obavestili prvosvestenike i jevrejske staresine o svemu sto se dogodilo.
On dadose vojnicima dosta novaca kao napojnicu sto su cuvali strazu i
rekose im da nikom ne kazuju da je Isus vaskrsao, vec da rasprostiru
glas da su ga ukrali ucenici njegovi dok su strazari spavali. 
Istoga dana Isus se ukazao i svojim ucenicima Luki i Kleopi, koji su iz
Jerusalima isli u obliznju varosicu Emaus, u obliku nepoznatog putnika,
koji ih ukori sto su kolebljivi u svojoj veri u Hristovo vaskrsenje. Tek
kad im on, za trpezom, u jednoj usputnoj kuci, prelomi blagosloveni hleb,
oni ga poznadose, ali njega vec nestade. Zato oni pohitase odmah natrag
u Jerusalim, gde nadjose jedanaestoricu ucenika na okupu i ispricase im
svoj susret s Isusom.
Isto vece Isusovi ucenici se zatvore u jednu sobu plaseci se Judeja.
Odjednom udje Isus, stade u sredinu i rece im: "Mir vam!" Oni se
uplasise i pomislise u strahu da je to neko prividjenje. A Isus im jrece:
"Sto se plasite? I za sto takve misli ulaze u vasa srca? Vidite ruke
moje i noge moje; ja sam glavom; opipajte me i vidite; jer duh kostiju i
tela nema, kao sto vidite da ja imam". I dok su se oni jos cudili, upita
ih: "Imate li sto za jelo?, a oni mu iznesose komad pecene ribe i meda u
sacu, sto on pred njima pojede, da ih uveri da nije prividjenje.
Jedino ucenik Toma, koji nije bio prisutan kad se Isus javio, ne
poverova kad mu drugovi rekose: "Videsmo Gospoda!", nego rece: "Dok ne
vidim na rukama njegovim rane od klinaca, i metnem ruke u rebra njegova,
ne mogu verovati"...
* * *
Vaskrsenje (Vaskrs, Uskrs, Pasha, Veligdan, Vazam) je stari praznik;
praznuje se jos od vremena apostola, ali ne svuda u isti dan: negde je
praznovan zajedno sa jevrejskom Pashom, negde 14. dana meseca jevrejskog
Nisana, a negde u nedelju posle jevrejske Pashe. Na prvom Vaseljenskom
saboru, odluceno je da se svuda praznuje jednog dana, i to posle
prolecne ravnodnevice, prve nedelje posle Jevrejske Pashe i punog meseca.
Uskrs je, dakle, pokretan praznik, koji se uvek vezuje samo za dan
nedeljni, i moze pasti u razmaku od 35 dana, od 4. aprila do 8. maja.
Uskrs je najsvecaniji praznik u godini; on je praznik nad praznicima. Na
taj dan skidaju se dveri u crkvi na oltaru, cime se zeli pokazati da je
Isus vaskrsenjem svojim pobedio smrt i otvorio rajska vrata. Cela
nedelja po Uskrsu naziva se Svetla nedelja, a crkvene pesme koje se tada
pevaju, pune su radosti i veselja, pevaju se cak i u tuznim prilikama,
na pogrebu, ako bi se desio te nedelje.
Umesto uobicajenog pozdrava, narod se na Uskrs i cele Svetle nedelje
pozdravlja sa: "Hristos voskrese!" i "Vaistinu voskrese!".
Da bi se hriscani dostojno pripremili za ovaj praznik, jos od
apostolskih vremena ustanovljen je Veliki Post ili Cetrdesetnica, po
uzoru na Isusa koji je 40 dana postio na Gori iskusenja. Naravno, ovo je
crkveno tumacenje, mada pojedini istrazivaci (Cajkanovic) tvrde da svi
postovi imaju mnogo starije poreklo. Veliki Post odgovara proletnjem
godisnjem vremenu, i u te dane nije dozvoljeno nikakvo javno veselje.
Dogadjaj Hristovog vaskrsenja na ikoni se predstavlja: Isus je iz groba
ustao, drzeci u ruci barjak kao znak pobede, rimski vojnici popadali su
od straha oko groba, a andjeo sedi na kamenoj ploci.
U narodu postoji obicaj da se o Uskrsu jaja boje crvenom, ili drugim
jarkim bojama, i da se njima dariju poznanici i prijatelji. Po predanju,
Marija Magdalena je, dosavsi u Rim da caru Tiberiju objasni Hristovo
vaskrsenje, darovala caru crveno kokosije jaje i zapocela mu pripovedati
o Hristu. Uskrsnjim jajetom zeli se predstaviti ociglednost vaskrsenja i
kako iz mrtvila postaje zivot. Jer, jaje je samo po sebi mrtva stvar,
ali pod uticajem toplote, kad se stavi pod kokos, razvije se u njemu
zivot i izleze se zivo pile, koje svojom snagom razvali svoj grob -
ljusku i izadje na svet - kao sto je i Isus svoje mrtvo telo oziveo i iz
groba ustao. Crvena boja je boja radosti, zbog tog radosnog dogadjaja.
Obicaj je da se prijateljima i ukucanima dele farbana jaja, kojima se
oni tucaju, a onaj ko razbije drugome jaje ima pravo da ga uzme. Prvo
uskrsnje jaje se cuva godinu dana - i ono se naziva cuvarkuca.
Na Uskrs se rano ujutru poneki umiju vodom u kojoj je prenocilo crveno
jaje, zdravac, rutvica i kaloper, radi zdravlja. Deci se ujutru daje da
prvo okuse malo vina, da budu crvena kao vino.
U Levcu i Temnicu se kaze: "Uskrs je do podne crven, a od podne zelen" i
"Do podne u jaja, a od podne u koprive", jer Uskrs je padao u dane kada
je seljak bio u najvecoj oskudici, te nije imao ni dovoljno hleba za
ishranu.
Covek koji se rodio na Veliku subotu, pred Uskrs, moze da vidi crveni
vetar, smatraju u Negotinskoj krajini. Toga dana ga treba samo podsetiti
na pare, tj. na zakopano blago, i on ce vas odmah odvesti na ono mesto.
Uskrsnji post se ponegde naziva Baba Korizma i zamislja se kao stara,
mrsava i visoka zena u crnoj suknji. Za vreme posta ona ide po kucama,
kupi decu koja ne poste i odnosi ih u nekakvu jamu, a roditelji ih o
Uskrs otkupljuju sarenim jajima. Zato se za vreme posta ne jedu jaja, da
bi ih bilo za otkupljivanje dece.
IZ SVETA RELIGIJE
Proslava Uskrsa svih hriscana
2001. godine hriscani ce slaviti Uskrs istog dana, 15. aprila, a do tada
bi Istocna i Zapadna crkva trebalo da se dogovore o proslavi velikog
praznika istog dana sto bi bio veliki znak zajednickog svedocenja vere u
novom milenijumu.
Ove godine ce se slaviti istoga dana, 15. aprila, a sledece godine
razlika je cak 35 dana. U zemljama gde dominira jedna crkva ta razlika
nije toliko uocljiva koliko u zemljama gde hriscani cine manjinu, pa jos
izdeljenu na razne denominacije.
Hristovi sledbenici prema drugim religijama deluju time pomalo
neverodostojno posto je vaskrsenje Hristovo centralni dogadjaj vere na
kome se ona zapravo i zasniva. Pokusaji da se postigne da se ovaj
praznik od svih slavi u isti dan nisu novi.
Od prvih dana hriscanstva razlike su postojale. U trazenju saglasja uvek
je bio prisutan rizik, poput onog kada je uvoden u pravoslavlju "novi"
kalendar. Da je racunanje vremena po sistemu iz vremena (bezboznog) cara
Julija bilo netacno, nije nepoznato, ali i pored toga neki su njegov
kalendar gotovo sakralizovali.
Prolecna ravnodnevica
U Alepu u Siriji, marta meseca 1997. godine, sastali su se visoki
predstavnici s pravoslavne strane Carigradske, Antiohijske,
Aleksandrijske i Moskovske patrijarsije sa predstavnicima anglikanaca,
rimokatolika, luterana i drugih kako bi razmotrili mogucnosti slavljenja
Uskrsa (Pashe) istoga dana.
Pitanje ima posebnu tezinu na Bliskom istoku, gde su hriscani manjina.
Zamoljene su crkve da do 2001. sprovedu konsultacije u dobroj volji. Te
godine je Pasha zajednicka i ukoliko bi se naslo resenje, receno je, to
bi bio veliki znak zajednickog svedocenja vere u novom milenijumu.
Preporucuje se drzanje principa utvrdjenih na Nikejskom vaseljenskom
saboru (325): Uskrs da se slavi u nedelju posle prolecne ravnodnevice,
ali ne odmah, vec posle prvog punog meseca na nebu, uzimajuci u obzir
naravno jerusalimski meridijan.
Na ove predloge proteklih godina niko nije temeljno reagovao, osim
pravoslavnih i katolickih teologa Amerike, koji su ih svesrdno
prihvatili. Pravoslavni integristi apriori su bili kriticni, mada ne
mnogo glasno, ne ulazeci u temeljnija obrazlaganja.
Da je tesko postici jedinstvo oko slavljenja Pashe pokazuje celokupna
istorija hriscanstva. Razlike i nesigurnosti postojale su uvek. Mnogi
svetitelji i crkveni pisci svedoce da je Vaskrs prva dva veka, pogotovo
na Istoku, slavljen kad i jevrejska Pasha (Irinej Lionski, Evsevije),
dakle 14. nisana (prvog jevrejskog prolecnog meseca), ma u koji dan
nedelje padne.
Kvartodecimani, kako su nazivani, drzali su se Evandjelja po Jovanu da
je Hristos postradao uoci Pashe, dusu je ispustio kada Jevreji prinose
pashalno jagnje. Hristos je novo Jagnje, starozavetna pasha je zavrsena.
Drugi krajevi Rimskog carstva, pogotovo Rim, trazili su da se Uskrs samo
u nedelju slavi. Car Konstantin sazvao je sabor u Nikeji najvise zbog
toga da se ujednaci slavljenje praznika. To je i uradjeno, odustalo se
od slavljenja na dan jevrejske pashe, mada ne svuda.
Tada je Uskrs bio tuzan praznik, secanje na stradanje Spasitelja, radost
je odmah potom sledila i trajala pedeset dana, sedam sedmodnevnih
nedelja, do Pedesetnice. Tesko je bilo sa jevrejskog prebacivati na
druge kalendare i unapred izracunati praznik. Sveti Hipolit je uspevao
da izracuna za 16 godina unapred, potom nastaje ciklus za 84 godine.
Aleksandrijskoj crkvi pripalo je pravo i cast da sve crkve obavestava
kada se ima slaviti Uskrs posto je u tom gradu bila najrazvijenija
astronomija.
Povelja iz Alepa
Harmonije u slavljenju nije bilo jos dve stotine godina, do 526, a od
tada do uvodenja gregorijanskog kalendara 1583. svi hriscani slave
najsvetiji praznik istoga dana. Kada je ispravljena nastala razlika u
vremenu, nastaje jos veci jaz. Pravoslavna strana pokusala je 1923, na
svepravoslavnoj konferenciji u Carigradu, uz pomoc i srpskog delegata
Milutina Milenkovica, da nadje resenje slavljenja praznika, stvaranjem
crkvenog kalendara savrsenijeg i od julijanskog i od gregorijanskog.
Oci Nikejskog sabora drzali su se u tom trenutku najvisih naucnih
dostignuca astronomije, kretanja Sunca i Meseca. Kasnije je nauka
ustanovila da tadasnja dostignuca nisu bila najpreciznija, i mala
odstupanja tokom vekova dobiju velike razmere. Zastupnici ujednacavanja
praznovanja ostaju dosledno verni Nikeji, medjutim medjuverske prilike
danas izgleda jos ne dopustaju raspravu bez strasti. Jos uvek se vise
razmislja o tome ko navodno dobija a ko gubi. Nekima bi ovo
predstavljalo "kapitulaciju pravoslavlja", drugima "jedinstveno
svedocenje vere". Za razmatranje povelje iz Alepa tek ce nastupiti vreme.
Zivica Tucic
