"Kad pomislim na početak školske godine, poželim da zaplačem. Muka mi
je i teško dišem.
 Znam
da zvuči smešno, ali mnogo se plašim!" Devetogodišnji Luka je veoma
uznemiren, a sve to polazi od škole. Nekad se čak govori i o fobiji. To
se obično dešava deci koja polaze u "veliku školu", ali i na prelazu u
peti razred ili u srednju školu. Glavobolja, povraćanje, nesanica,
"čvorovi" u stomaku, lupanje srca - samo su neki od vidljivih i čestih
simptoma.
Naime, glavni element ovakvog stanja je strah. Strah od straha. I to se
ne ograničava samo na školu. Luka se brzo obeshrabri kad treba da uči
novu lekciju, veoma je osteljiv na opaske svojih drugara, ne voli ekipne
sportove, često govori da neće uspeti nešto da uradi.
Da biste pomogli detetu, beskorisno je da se pravite pametni: "Ma, nije
to ništa strašno. Imaš dobru učiteljicu, možda ćeš dobiti nove drugare!"
Luka sve to zna, zna i da je njegov strah pomalo apsurdan: njega u školi
niko ne muči, a njegovi rezultati nisu ni tako loši. Zapravo se radi o
zabrinutom dečaku koji nema dovoljno samopouzdanja.
Ponekad su roditelji ti koji stvaraju nervozu i projektuju svoju
nesigurnost na dete koje to preživljava na najgori način. U tom slučaju,
roditelji moraju da rade na sebi: da se povere nekom trećem kako bi
poštedeli dete i smanjili nervozu u kući. Ukoliko dete ima ovakav
problem, prvi korak je da ga navedete da priča o sebi. Činjenica da nije
srećno, brine vas i potpuno je prirodno da mu to kažete i da znate šta
ono o tome misli. Važno je da o tome priča, jer višemesečni strah polako
vodi u depresiju.
Psiholozi objašnjavaju da roditelji ne mogu da utiču na školski program,
nastavnike, okruženje. Ali mogu da otkriju misli svog deteta. Ti
"glasići", unutrašnji monolozi koje svako ima u toku dana, često su
negativni, naročito kod uznemirenih osoba: "Ne mogu da podnesem da loše
govore o meni", "ako ne uspem, šta će svi pomisliti?" Ovi glasovi
preplavljuju duh i ruše samopouzdanje.
Roditelji se (suviše često) brinu zbog dečijih neuspeha. A ipak, život
čine pokušaji i pogreške, jer je jedini način da nešto uspete - da
neprestano pokušavate. Kada dete kroz padanje uči da hoda, nikome ne
pada na pamet da se zbog toga brine. Učenje u školi se odvija u manje
milostivom okruženju. Školski sistem je zasnovan na ocenjivanju i
procenjivanju deteta.
Upravo u takvom sistemu, neka deca gube svoje urođeno samopouzdanje. Ako
roditelji dozvole da dete ne ide u školu svaki put kad se oseća loše,
trenutni rezultat je, naravno, olakšanje, uznemirenost i strah nestaju,
ali po mišljenju specijalista, to je loša reakcija. Izbegavanje tako
postaje deo svakodnevnog života deteta. Ono počinje da izbegava sve
neprijatne situacije, one u kojima postoji opasnost od problema ili
kazne. Posledice su veoma ozbiljne, jer dete koje je na taj način bilo
zaštićeno, neće naučiti da upozna samog sebe. A upravo istinski i što
potpuniji kontakt sa samim sobom je baza dobrog psihičkog zdravlja. I
roditeljima će biti teško da znaju šta sve dete može ukoliko je tako
"zatvoreno".
Potrebno je mnogo strpljenja, a ponekad i pomoći specijaliste, ako ovaj
strah potraje više nedelja. Dete treba da nauči da se opusti u svakoj
stresnoj situaciji. Pored toga, tu su i dva stava koja dete treba da
stekne da bi naučilo da se samorazvija i koji će mu pomoći u životu:
nezavisnost i preuzimanje rizika.
Nezavisnost ide zajedno sa prihvatanjem samog sebe, a bez prevelike
osetljivosti na sud drugih. Naravno, komplimenti drugara, roditelja,
nastavnika uvek su dobrodošli, ali nezavisno biće zna da to nije
suština. Dete treba da napusti šemu: "Dobio sam lošu ocenu iako sam
mnogo učio, nastavnik misli da ništa ne znam, roditelji će me grditi,
svi moji drugovi su bolji od mene." Važno je da dete bude sposobno da se
neprestano popravlja. Čak iako ne dostigne ono što je zacrtalo.
Perfekcionizam je karakterna crta, veoma česta kod zabrinutih i
uznemirenih osoba. Takva deca su uverena da moraju da budu savršena, da
imaju odlične ocene, da uvek uspeju, da budu prihvaćena. Ona se toliko
plaše da neće biti na visini zadatka da gube ne samo sredstva već i
vreme!
Dete koje prihvati da preuzme rizik, smanjiće opsesiju za
perfekcionizmom i shvatiće da je pravljenje grešaka normalno.
|
