Ona je strašna, ružna, odevena u crno sa kapuljacom koja pokriva lice
i uvek nosi kosu u ruci.
 Ta
strašna utvara dočekuje čoveka na samom početku njegovog života, pa je
treba prihvatiti i biti svestan njene neumitnosti, a opet odagnati
pomisao na to da ćemo joj položiti račune. Kada, to niko od nas ne zna.
Smrt je ta neumoljiva stvar sa čijom se sveprisutnošću svaki čovek bori
na svoj način.
Strah od smrti je svesno ili nesvesno osećanje pred opasnošću od
prestanka života. On ima naglašeno individualno značenje i razlikuje se
od osobe do osobe. Taj strah može da bude normalan i svestan fenomen,
što je i najčešće, ali neretko je i morbidan, uslovljen sa više
dimenzija.
Postoji više vrsta straha od smrti: strah od sopstvene smrti, strah od
smrti bliskih i voljenih i strah od umiranja drugih, nepoznatih ljudi.
Svaki od tih strahova sadrži i patnju i bol pri umiranju, brigu o
posledicama, neizvesnost u pogledu eventualnog drugog života i
besmrtnosti duše, ništavila, potpunog nestajanja i zaborava. Strah od
smrti je uglavnom svestan i podrazumeva reakciju na spoljašnju opasnost
koja realno postoji, u kojoj smrt ima dimenziju konkretnog i realnog.
Međutim, kao i u slučaju ostalih vrsta fobija, ako stvari izmaknu
kontroli, potrebna je lekarska pomoć.
U tom slučaju neophodno je da se osobi sa izraženim problemom omogući
sagledavanje sebe u obe uloge - i kao subjekta i kao objekta. Treba je
naučiti da se život nastavlja bez obzira na paradoks koji postoji
oduvek, još od trenutka kada je čovek postao svestan toga da će umreti i
kada je smislio reč za svoje sopstveno fizičko nepostojanje.
Umesto potrage za mestom na kojem se možemo sakriti od svih svojih
strahova, bolje je da se pomirimo sa njima i nastavimo život kao da
nijedan od njih ne postoji. Zvuči pomalo nelogično, ali život koji
živimo ionako obiluje mnogim neobičnostima.
|
