Praštanje nije slabost, praštanje je snaga. Praštanje nije glupost,
već mudrost. Praštanje je, u svojoj suštini, plemenitost.
 Praštanje
je hrišćanska kategorija. Ali, ne starozavetna. Znamo da u Starom zavetu
piše: „Oko za oko, zub za zub.“ Taj starozavetni princip vodi poreklo iz
paganstva, kada je osveta bila najnormalniji deo ljudskog života,
bivstvovanja, identiteta, način na koji se tada sticalo samopouzdanje,
izvršavala pravda.
Hrišćanstvo uvodi praštanje kao novinu. Ali, ono ne bi moglo da uvede
praštanje u svoj religiozni kodeks kada ne bi imalo uporište u samoj
potrebi ljudskog bića za praštanjem, odnosno za dobrotom. Jer, kao što
osveta ima svoj koren u agresiji, tako praštanje ima svoj koren u
dobroti, odnosno u onom libidnom. (ne misli se na seksulano, nego na
lepotu življenja, na okrenutost ka životu, a ne ka destrukciji,
agresivnosti i tanatofiliji, odnosno samom instinktu smrti).
Opraštanje – lek za mržnju
Svaki čovek ima potrebu da bude osvetnik, ali ima još veću potrebu da
oprosti. Naravno, to je povezano sa razrešavanjem osećanja mržnje koja
ima svoj koren u destruktivnom, agresivnom. Ali, mržnja više troši samog
mrzitelja nego objekt mržnje. Mrzeći drugog, inficiramo se mržnjom i
postajemo nesrećni. Kada mrzimo, naša pažnja je usredsređena samo na to,
pa ništa lepo ne možemo da vidimo i doživimo, ništa lepo ne može da nam
se desi.
Opraštanje je najbolji lek za mržnju. Melani Klajn opraštanje naziva
reparacijom, odnosno ponovnim uspostavljanjem celovitosti objekta koji
smo mrzeli, (koji nam je učinio nešto nažao ili nam se zamerio u bilo
kom pogledu), i njegovo sagledavanje kao dobrog, a ne lošeg objekta.
Razlika između praštanja i zaboravljanja
U praštanju ne bi trebalo da postoji elemenat zaboravljanja. To uopšte
nisu dve iste kategorije. I ne smeju da budu. Jer, ako mi nešto
zaboravimo, to znači da se i nismo bavili praštanjem, nego da nam to ili
nije bilo važno, ili da smo tako nesmotreni i neodgovorni, pa smo neke
stvari potisnuli. Što opet, znači da ih uopšte nismo razrešili na pravi
način. A ono što je potisnuto, može da se vrati naoružano agresivnom
energijom i agresivnim nabojem. Povratak potisnutog je uvek gori od
prvobitnog problema.
Veličina praštanja
Za razliku od mržnje, opraštanje traži vrlo intenzivnu i komplikovanu
psihološku elaboraciju. Ono, prvo, traži spoznavanje sebe, poniranje u
vlastito sopstvo i susret sa samim sobom, sa svojim kapacitetom za
dobro, za ljubav. Potom, znači relativizaciju zla, njegovo
obezvređivanje i stavljanje u drugi plan.
Praštanje govori o veličini nečije ličnosti i snazi njegovog ega. Pre
svega, o snazi mehanizama odbrane. Potiskivanje je jedan od mehanizama
odbrane, ali primitivan. Za razliku od potiskivanja, altruizam,
sublimacija i humor su tri najrazvijenija, najzrelija, najbolja
mehanizma odbrane kroz koje može da se odvija praštanje. Ako želimo da
ispitamo svoju zrelost, onda to najbolje možemo da dobijemo kroz
samosagledavanje sebe, kroz to koliko smo spremni da oprostimo. Pritom,
treba da gledamo i koliko drugi praštaju nama. Ljudi, često, greše i
praštanje shvataju kao slabost drugih. Upravo suprotno!
Ljudi mnogo razmišljaju o tome kako da žive svoj život, kojim putem da
idu. Ne mora se o tome mnogo razmišljati. Samo se treba setiti deset
Božijih zapovesti i u okviru njih koncipirati svoj život, koji onda
zaista može da bude na dobro i na ljubav. Samo tada čovek može da oseti
mir i harmoniju. Jer, nema mira i harmonije u mržnji, nego u praštanju. |
