Biciklom oko sveta – Snezana Radojcic uskoro u Torontu

„Čovek je nomad po srcu svom, po misli svojoj, po idealima svojim. Davnašnja i današnja strast da se leti, putuje bez putanja i stanica i granica, to je proboj nomadstva čovečje prirode. Volja božija: to su staze i reke, putovanja i sretanja i nizovi života i drugova.“

(Isidora Sekulić)

A sve je počelo davne 2011...

„Dvadeset četvrtog jula 2011. skočila sam u potpunu neizvesnost: spakovala sam bicikl u autobus za Bratislavu odakle sam započela kotrljanje po Karpatima, potom preko Balkana, pa dalje na istok do Japana, i dalje na sever do Sibira, i još dalje na jug do Timor-Lestea, kako me je Put vodio.

Prvih godinu dana bilo je veoma teško, jer sam preživljavala sa 150 evra, za koliko sam tada izdavala stan, uz sporadičnu prodaju kilometara koje su ’kupovali’ moji prijatelji. Imala sam nekvalitetnu opremu, sa kojom sam se mnogo mučila: bicikl je bio star trideset godina, sa osam brzina, šator letnji, a u njemu sam spavala i na –10°C, podloga sa toliko rupa da više nije mogla da se zakrpi pa sam se noću budila na zemlji i ustajala da je dopumpam, gorionik se stalno kvario dok na kraju nije eksplodirao a nisam mogla da kupim drugi…

I da, imala sam saputnika, emotivnog partnera sa kojim nikako nije išlo, zbog čega me je posle osam meseci zauvek napustio. U to vreme, pratila me je šačica prijatelja, od kojih je većina sumnjala u to što radim, a mediji nisu bili zainteresovani za takvu priču. Bila sam skoro potpuno sama u borbi za ostvarenje svog sna“.

Zašto si krenula na put oko sveta?

„Želela sam da izađem iz sistema, da budem slobodna i živim od svoje kreativnosti, prvenstveno pisanja“.

Kako je pala odluka da to bude baš bicikl?

„Zato što samo putujući sporo možemo da budemo u neposrednom dodiru sa prirodom i ljudima. Osećamo vetar u kosi, sunce koje nas greje, kišne kapi na licu i odeći. Svakom detetu duž puta ja se osmehnem, svakom ko me zaustavi poželim dobar dan i sa njim popričam. Mogu da skrenem gde god poželim, da stanem svugde gde mi se dopadne i da tu ostanem kampujući. Bicikl daje slobodu“.

Novac je verovatno najproblematičnija stavka. Kako si se finansiram?

„Prvih godinu dana moj budžet iznosio je 150 evra od izdavanja mog malog stana. U drugoj godini počela sam da pišem za portale koji su plaćali. Od treće godine živim od prodaje mojih knjiga. A od 2020. kada sam pokrenula svoj YT kanal, imam Patreone“.

Koliko si zemalja, kilometara i kontinenata proputovala?

„Ne brojim zemlje i kilometre, ali otprilike oko 60 država, preko 100.000 km na četiri kontinenta: Evropa, Azija, Južna i Severna Amerika“.

Omiljena zemlja?

„Japan i u priličnoj meri američki (divlji) zapad“.

Najgore iskustvo?

„Na južnom obodu Bajkalskog jezera u Sibiru, u Rusiji, dva momka pokušali su da mi ukradu bicikl i da me opljačkaju dok sam kampovala. Oterala sam ih biber sprejom“.

Šta je to što te puni energijom i što je ostavilo najjači utisak tokom putovanja?

„Ljudi. Ljudi su svugde dobri, velika većina, i žele da pomognu. Napisala sam i jednu zbirku priča sa puta (po Evropi i Aziji), koju sam naslovila „Svedočenja o Zemljanima“. Tu sam sabrala priče o „čudima ljudske dobrote“ kojima sam svedočila prvih 7-8 godina. U međuvremenu, ispisalo se pedesetak novih priča o dobrim ljudima u Južnoj i Severnoj Americi, koje čekaju da ih editujem i objavim u novoj zbirci“.

Koliko si do sada objavila knjiga?

„Osam, ali šest otkad sam na putu. Trenutno je dostupna samo zbirka priča a posetioci tribine moći će da kupe moju prvu knjigu sa putovanja – Zakotrljaj me oko sveta“.

Šta radiš kad ti je teško?

„Stisnem zube i čekam da prođe. Sve prolazi, i to je na Putu mnogo očiglednije nego u konvencionalnom životu“.

Šta ti je bilo najveće iskušenje?

„Vremenski uslovi su uvek veliko iskušenje. Nekad je mnogo hladno, ili pljušti, ili sunce nehumano prži, a ja sam napolju 24/7, izložena elementima. Kad živite kao nomad, naučite da Priroda ima zadnju reč. Sa Prirodom se ne bori, ona se mora poštovati i čekati da se umilostivi“.

Najveći podvizi?

„Prelazak Gobi pustinje u Mongoliji (1000 km), Atakama pustinje u Čileu (1600 km), pustinje Baha Kalifornija u Meksiku (1600 km), te uspona na Himalaje (5416 mnv) i Ande (5000 mnv)“.

Čega se bojiš?

„Bolesti, ludih vozača i grizlija“.

Koji ti je susreti sa divljom životinjom bio najstrašniji?

„Dvometarski piton (beba) bio je na udaljenosti od pola metra od mene, gmižući pravo na moja bosa stopala. Drugo zastrašujuće iskustvo bio je ludi bik od tone na 4000 m u Peruu, koji me je pratio kilometrima i motao se oko mog šatora, pa sam celu noć provela bdijući na visokoj steni“.

Da li si, kao žena, imala neprijatnih situacija tokom putovanja?

„Neuporedivo manje nego što je bilo koja prosečna žena doživela za isto to vreme u gradskom saobraćaju ili na ulici. Jednom neki klinac u Tbilisiju, Gruzija, koji je išao oko mog kampa masturbirajući; Indonežanin na jugu Sumatre koji me je ranom zorom našao kako kampujem i pokušao da me poljubi; Turčin-čuvar neke istorijske građevine u Kajseriju koji se smatrao slobodnim da me pljesne po stražnjici – i to je sve što pamtim od negativnih iskustava. Velika većina muškaraca želi da pomogne samoj ženi na putu“.

Šta bi izdvojila kao najluđe, najupečatljivije što si proživela?

„Septembar 2020, kada sam bežala iz Kojaikea u čileanskoj Patagoniji, gde sam bila provela šest meseci zbog pandemije, čekajući da se stvari normalizuju a potom i zbog zime.

Jedne večeri oko 20 h saznala sam da ujutru celu regiju stavljaju u totalni karantin, pa sam se navrat-nanos spakovala i oko ponoći sam bila na putu. Nakon 500 m nabasala sam na dvojicu žandarma koji su bili u neverici jer je na snazi bio policijski čas.

Ali nisu znali šta da rade sa izbezumljenom gringom na biciklu, pa su me pustili. Vozila sam i gurala cele noći nekim zemljanim putevima kroz nacionalni park, a lisice su mi pretrčavale put. Ipak, uspela sam da izađem iz te regije do jutra“.

Ostvarila si svoj životan san, koji i dalje živiš. Svakako nije lako, ali verujem da je taj osećaj slobode neopisiv.

Živim na drumu, spavam u šatoru i ne znam ni šta se nalazi na deset metara ispred mene, niti šta će se desiti u narednih pet minuta. To je stvarna avantura, koja vam daje osećaj da ste živi svakog trenutka, da svakog minuta samo vi i niko drugi upravljate svojim životom, da donosite odluke, da birate. Moćan osećaj, čija je cena odricanje od izvesnosti i udobnosti.

Način života koji sam izabrala sigurno nije lak, ali za mene je vredan, ispunjava me, a verujem i da knjige koje pišem ostavljaju trag. Nisam se obogatila materijalno, nemam ušteđevinu, preživljavam svaki dan kao većina vas, ali sam srećna i prebogata prijateljima, doživljajima, iskustvima. Nakon svih ovih godina, mislim da više ne bih ni umela da živim drugačije.

Za kraj, poruka?

Svet je mnogo lepše mesto nego što mediji i političari žele da verujemo.

Snežana će krejem maja imati u Torontu prezentaciju svoje nove knjige kao i razgovor o zemljama u kojima je bila. Više detalja će biti objavljeno na sajtu lista Novine, email listi i FB.

Ivana Đorđević