Dramska spisateljica i redovna profesorka FDU Biljana Srbljanović u objavi na svom Fejsbuku iznela je stav da bi školska godina trebalo da se završi odmah, a takođe je predložila mnoge druge mere koje bi mogle biti od pomoći đacima da se lakše prilagode normalnom životu nakon velike tragedije u OŠ „Vladislav Ribnikar“.
Njene predloge u celosti prenosimo u nastavku.
„1. Završiti zvaničnu školsku godinu u svim osnovnim i srednjim školama odmah. Nema tog gradiva, tog kontrolnog i pismenog zadatka, te ocene i tog novog znanja koje je u ovom trenutku važnije od psihičkog i emotivnog stanja dece.
2. Sve ocene zaključiti na osnovu prosečne, pa je podići za jednu. Time dati do znanja deci da verujete u njih i da imate poverenja da bi do kraja godine napredovala i bila barem za ocenu bolja.
3. Do kraja meseca nastaviti svakodnevno okupljanje dece u školama, samo bez klasičnih časova. Umesto toga, pustite ih da se druže, da pričaju, da se poveravaju jedni drugima, da plaču i da se nezrelo cerekaju ako treba. Pružite im osećaj sigurnosti i zaštite, bez ikakvog očekivanja od njih zauzvrat.
4. Odmah angažovati sve mlade stručnjake – psihologe, pedagoge, socijalne radnike i to čak i studente završnih godina, specijalizante i apsolvente. Omogučiti im intenzivnu i brzu obuku i poslati u škole u timovima, među decu.
Nikakve radne grupe strogih teta iz Ministarstava i institucija, nikakve drvene čike iz klinika i savetovališta što će da ih dave o pošasti interneta i da očekuju da će zaista da im ukinu društvene mreže. Njima treba neko ko liči na njih, blizak po godinama, izgledu, ponašanju, čak i oblačenju. Njima treba neko ko govori isti jezik, kome mogu da se obraćaju ‘na ti’ i ko će najpe samo da ih sluša, pa tek onda da im nešto priča.
5. Raditi sa decom neprimetno, neosetno, što spontanije, a naravno uokvireno i usmereno, svim savremenim psihološkim alatima namenjenim upravo ovakvim traumama. Stručna savremena literatura je, nažalost, prepuna.
6. Organizovati savetovališta i rad sa nastavnicima i svim ostalim osobljem. I oni su van sebe, ni oni ne znaju šta sa sobom, šta sa svojim porodicama, a kamoli šta sa učenicima. I njima je potrebna velika podrška i pomoć.
Ako ja na fakultetu, sa ‘velikom decom’ razmišljam da li treba da zaključavam učionicu iznutra dok držim čas, šta je u glavama koleginica i kolega koji su odgovorni za mnogo bespomoćnija bića koja, kako smo videli, i životno zavise od njih.
7. Organizovati dodatnu nastavu za one koji to hoće i kojima je potrebna – pripremu za veliku i malu maturu, ali bez ocenjivanja i bez pritisaka, nego kao deo u radnom danu, pa polako. Organizovati pripreme za prijemne ispite na fakultetima, pa i za umetničke akademije.
8. Ponuditi deci da im dolaze stariji drugovi i drugarice, bivši učenici, sadašnji studenti, da ih podrže i da im pokažu da se život nastavlja i posle škole. Organizovati ove mlade volontere da kontinuirano obilaze svoje mlađe drugare, samo da im „budu tu“.
9. Pozvati sportiste, profesionalne i amaterske, zvezde i buduće zvezde, da u školama rade treninge, makar i samo da igraju basket i mali fudbal u dvorištu sa decom. Ne zato što fizička aktivnost traumu leči, nego zato što je zabavna i donosi radost.
10. Polako završavati spoljne manifestacije žalosti kroz pažljivu tranziciju ka kakvoj-takvoj normalnosti. Zauvek se sećati onih kojih više nema, zauvek čuvati uspomenu i ljubav za njih, ali veoma nežno, pažljivo i neprimetno, ići ka sećanju na lepo i plemenito, na njihove živote, a ne na tragičnu smrt. To je verovatno najteže. I važnije od bilo kog školskog uspeha i znanja.
Dolazi leto, ide raspust, pa od septembra da krenemo dalje, bar donekle zalečeni“, napisala je Biljana Srbljanović na svom Fejsbuku.
