Dovođenje novih izvora zahtevalo bi proširenje i preusmeravanje postojećih gasovoda, kao i izgradnju novih. To se ne bi moglo brzo ostvariti. To bi dovelo do rasta cena prirodnog gasa za domaćinstva, ali i do povećanja cena električne energije.
Takođe, proizvođači koji troše velike količine energije suočili bi se s višim troškovima. Smanjilo bi njihovu konkurentnost i primoralo ih da podignu cene svojih proizvoda.
Međutim, situacija sa naftom je drugačija. Većina Amerikanaca zna da su SAD neto izvoznik nafte zahvaljujući frakingu škriljaca i verovatno bi pomislila da uvoz nije potreban i da ne bi bio pogođen.
Tačno je da carine na kanadsku naftu ne bi dovele do automatskog povećanja cena sirove nafte, jer se kanadska nafta takmiči s drugim izvorima snabdevanja. Ipak, bilo bi pojednostavljeno misliti da bi carine direktno plaćali kanadski izvoznici nafte, a da cena uvoza ostane nepromenjena.
Kapacitet železnica nije dovoljan
Smanjenje cena koje naplaćuju kupcima kako bi nadoknadili carine jedna je od opcija za kanadske proizvođače. Druga mogućnost je pronalaženje novih kupaca, prvenstveno transportom nafte železnicom i baržama ka istočnoj i zapadnoj obali (ili Velikim jezerima).
To se trenutno ne praktikuje, jer je takav način transporta znatno skuplji od prenosa naftovodima – osam do 10 dolara po barelu u poređenju sa 2-4 dolara po barelu.
Međutim, kapacitet železnica nije dovoljan da bi se brzo preusmerilo svih četiri miliona barela dnevno koje trenutno SAD dobijaju iz Kanade. Ipak, s obzirom na to da bi proizvođači mogli dobiti dodatnih 10-15 dolara po barelu izvozeći u Aziju, motivacija za to je značajna.
Američka industrija ima mnogo opcija za nove izvore sirove nafte, ali sve bi dovele do dodatnih troškova za rafinerije na Srednjem zapadu. One su glavni potrošači kanadske nafte. Kupovina nafte iz škriljaca deluje kao lako rešenje, ali budući da je ona višeg kvaliteta od kanadske, njena cena bi bila oko 10 dolara po barelu viša.
Industrija bi trpela gubitke
Industrija bi pretrpela gubitke. Tehnički je moguće koristiti visokokvalitetnu naftu iz škriljaca u rafinerijama namenjenim preradi teške sumporne nafte. Ali, to ekonomski nije isplativo. Sirova nafta je skuplja, a ne dolazi do proporcionalnog povećanja obima visoko vrednih proizvoda.
Druga opcija je pronalaženje dodatnih količina teške sumporne nafte za snabdevanje rafinerija na Srednjem zapadu. Oni koji bi preusmerili dodatni kanadski izvoz na azijska tržišta smanjili bi kupovinu drugih teških sirovih nafti, koje bi američke rafinerije mogle da preuzmu.
Međutim, to bi zahtevalo da se nafta prvo dopremi do obala Meksičkog zaliva, a zatim transportuje baržama i/ili železnicom, što bi ponovo povećalo troškove za nekoliko dolara po barelu. Dugoročno, moguće je preusmeriti postojeće naftovode. Ali, to zahteva vreme i sigurnost operatera da carine neće biti ukinute, čime bi njihova investicija postala beskorisna.
Carine na kanadsku naftu bi smanjile izvoz
Kao što je obično slučaj, odgovor na pitanje koju će opciju industrija odabrati je: „sve navedeno“. To znači veći uvoz teške nafte iz inostranstva, delimičan prelazak na skuplja, lakša goriva i plaćanje viših cena za preostalu kanadsku naftu. Dodatni trošak od 10 dolara po barelu sirove nafte značio bi oko 14 milijardi dolara godišnjih troškova. Od kojih bi veliki deo bio prebačen na potrošače.
Ipak, ovi troškovi se ne bi mogli u potpunosti preneti na kupce, jer bi više cene na Srednjem zapadu privukle jeftinije proizvode iz drugih regiona.
Dakle, carine na kanadsku naftu bi smanjile izvoz na Srednji zapad. Dok bi regionalne cene porasle dovoljno da podstaknu uvoz teške nafte iz inostranstva. Ili učine izvoz kanadske nafte na Srednji zapad isplativijim od železničkog transporta ka obali i azijskim tržištima.
Najverovatnije bi cene naftnih derivata na Srednjem zapadu porasle. Pri čemu bi benzin mogao poskupeti i do 0,25 dolara po galonu. Industrija bi pretrpela gubitke od manje efikasnog poslovanja, potencijalno u milijardama dolara.
Iako su tržišta nafte znatno fleksibilnija i konkurentnija od tržišta prirodnog gasa, uvođenje carina na kanadsku naftu imalo bi negativne posledice. Prednost slobodne trgovine je u tome što omogućava industriji da maksimizuje efikasnost. Iznenadni rast cena jednog izvora sirove nafte (ili dva, ako bi i Meksiko bio pogođen) izazvao bi ekonomske gubitke.
Deo tih gubitaka bi snosile rafinerije na Srednjem zapadu, ali bi većina bila prebačena na potrošače. Nadamo se da će pretnja carinama na kanadsku i meksičku naftu ostati samo pregovarački alat. I da one neće biti zaista uvedene.
Majkl Linč/Forbes
