Na današnji dan pre 25 godina, 1. novembra 1993. na snagu je stupio Ugovor iz Mastrihta, kojim je dotadašnja Evropska zajednica (EZ) preimenovana u Evropsku uniju.
Šefovi država i vlada tadašnjih 12 zemalja članica sastali su se 9. decembra 1991. u holandskom gradu Mastrihtu, na tromeđi Holandije, Belgije i Nemačke i postigli dogovor o ugovoru koji se smatra ključnim u istoriji evropskih integracija.
Ugovor je potpisan 7. februara 1992, a stupio je na snagu 1. novembra 1993.
Među potpisnicima Ugovora iz Mastrihta bili su nemački kancelar Helmut Kol, francuski predsednik Fransoa Miteran, a jedini danas aktivni političar koji je učestvovao u pregovorima bio je današnji predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker koji je tada bio luksemburški ministar finansija.Mastrihtskim ugovorom ili Ugovorom o Evropskoj uniji, Unije je otišla korak dalje od svog prvobitnog ekonomskog cilja, stvaranja jedinstvenog tržišta, a u prvi plan su izbile i njene političke ambicije.
U dugoj istoriji evropskog projekta taj ugovor predstavlja veliku prekretnicu zbog stvaranja jedinstvene valute, moćnog simbola i ključnog koraka napred u evropskoj integraciji.
Sklapanje novog ugovora je usledilo nakon promena na spoljnom i unutrašnjem planu, poput pada komunističkih vlasti u istočnoj Evropi i ujedinjena Nemačka. Na unutrašnjem planu članice su želele da se napredak ostvaren primenom ranijih ugovora dopuni drugim reformama.
Ugovorom iz Mastrihta je ustanovljena Evropska unija na "tri stuba" - Evropska zajednica, zajednička spoljna i bezbednosna politika i pravosuđe i unutrašnji poslovi, kao kombinacija nadnacionalnog i međuvladinog pristupa, a tu strukturu je zadržala sve do stupanja na snagu Lisabonskog ugovora 1. decembra 2009. godine.
Mastrihtskim ugovorom koji se sastoji od preambule i sedam poglavlja, uvodi se koncept evropskog državljanstva i daje veća uloga Evropskom parlamentu.
Evropska ekonomska zajednica (EEZ) postaje Evropska zajednica.
Ugovor se odnosi na pet ključnih ciljeva: jačanje demokratskog legitimiteta institucija i njihove efikasnosti, uspostavljanje ekonomske i monetarne unije, razvoj socijalne dimenzije i uspostavljanje zajedničke spoljne i bezbednosne politike.
Zajedničke politike se uvode u šest novih oblasti: transevropske mreže, industrija, zaštita potrošača, obrazovanje i obuka, politika za mlade i politika u oblasti kulture.
Ankesom o socijalnim pitanjima proširena su prava Komisije u tom domenu i utvrđeni ciljevi poput zapošljavanja, poboljšanja uslova života i rada, odgovarajuće socijalne zaštite i socijalnog dijaloga.
Jedna od većih novina je bilo i uvođenje evropskog državljanstva, principa prema kome je građanin neke članice i građanin Unije.
Evropsko državljanstvo je omogućilo nova prava građanima, poput prava da se slobodno nastanjuju na području EU, da se kandiduju na evropskim i opštinskim izborima u zemlji u kojoj žive, da uživaju zaštitu diplomatskih predstavništva drugih članica i da ulože peticiju Evropskom parlamentu i pritužbe zaštitniku građana.
Ugovor uvodi novu proceduru u donošenju odluka kako bi se omogućilo usaglašavanje Parlamenta i Saveta, a mandat Evropske komisije se produžava sa četiri na pet godina kako bi se uskladio sa mandatom Evropskog parlamenta.
Ugovorom je ustanovljen i Odbor regiona, savetodavno telo koje zastupa regionalne i lokalne interese u zakonodavnom procesu.
Mastrihtskim ugovorom je predviđeno uspostavljanje evropske ekonomske i monterne unije koja podrazumeva koordinaciiju ekonomskih politika članica, nadžor tog procesa i podvrgavanje članica finansijskoj i budžetskoj disciplini.
Ugovor koji je time otvorio put uvođenju jedinstvene evropske valute 1999, čuven je upravo po kriterijumima u oblasti budžetskog deficita i javnog duga, ograničenja koja su države članice kršile, počevši od Francuske i Nemačke sredinom 2000-ih.
