Pre 20 godina 11 članica EU usvojilo je zajedničku monetarnu politiku i uvelo evro koji je danas valuta 19 članica Unije i više od 340 miliona Evropljana.
Za početak se evro koristio u platnom prometu i za bezgotovinska plaćanja a tri godine kasnije novčanice i novčići evra ušli su u opticaj u zemljama zone evra koja je narasla na 12 članica jer im se u međuvremenu priključila Grčka.
Dve decenije kasnije evro je postao integralni deo svakodnevnog života i olakšao trgovinu, putovanja, studiranje, život i rad u inostranstvu, ocenila je Evropska centralna banka (ECB).
"Banknote i kovanice evra su opipljiv, svakodnevni podsetnik na slobodu, pogodnosti i prilike koje EU omogućava", istakli su u centralnoj banci zone evra koja, kako navodi, obezbeđujući stabilnost evra doprinosi ekonomskom rastu i blagostanju zemalja koje koriste jedinstvenu valutu.
Zajednička valuta je smatrana rešenjem za neprestane sporove o deviznom kursu koji su obeležili evropsku politiku posle Drugog svetskog rata i kao logični produžetak evropske bescarinske zone.
Zona evra je s godinama rasla, kao i Evropska unija.
EU, koja je 2002. imala 15 članica, 2004. se priključilo deset mahom bivših komunističkih zemalja, 2007. su ušle Bugarska i Rumunija a 2013. Hrvatska.
U međuvremenu je sedam od 13 "novih" članica EU zamenilo svoje valute zajedničkom.
Prva je to uradila Slovenija, 2007, a sledili su Kipar i Malta 2008, Slovačka 2009, Estonija 2011, Letonija 2014. i Litvanija 2015.
Od tih "novih" članica na evro još nisu prešle Češka, Poljska, Mađarska, Hrvatska, Rumunija i Bugarska a, prema ugovorima o pristupanju, njihova obaveza je da to urade čim budu spremne.
Ista obaveza ne važi za "starije" članice EU i zato Britanija, koja u martu i tako izlazi iz EU, Danska i Švedska nisu u zoni evra.
Ranije ove godine Bugarska je najavila da će u roku od godinu dana tražiti prijem u tzv. čekaonicu za zonu evra (ERM II) dok je hrvatska vlada usvojila strategiju kojom se prelazak sa kune na evro planira za pet do sedam godina.
Novo istraživanje Evropske komisije Eurobarometar pokazalo je međutim da članice EU koje nisu u zoni evra u nju baš i ne žure i 74 odsto Čeha i više od polovine Hrvata, Poljaka i Bugara protiv je Evropske ekonomske i monetarne unije (EMU) sa jedinstvenom valutom evrom.
Istovremeno tri četvrtine građana EU iz zemalja koje su članice zone podržava evro, najviše u Sloveniji, Luksemburgu i Estoniji (peko 80 odsto).
Inače, prelazak na evro među građanima se najčešće povezuje sa poskupljenjima a na nivou države sa gubitkom mogućnosti da podstiču izvoz spuštanjem vrednosti svoje valute i da prilagođavaju kamate radi stimulisanja poslovanja.
Da bi nacionalne valute zamenile zajedničkom evropskom, članice EU moraju da ispune Mastrihtske kriterijume.
Tim kriterijumima predviđeno je da država koja ulazi zonu evra ne sme da ima stopu inflacije višu od proseka tri zemlje s najnižim stopama inflacije uvećanom za 1,5 procentni poen.
Kriterijumi su i stabilnost deviznog kursa, da budžetski deficit ne prelazi tri odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP) a javni dug 60 odsto BDP, kao i da prosečna nominalna dugoročna kamata ne prelazi za više od dva procentna poena prosek tri najuspešnije članice.
Takođe pre formalnog uvođenja evra, članica EU mora da provede najmanje dve godine u Mehanizmu deviznih kurseva (ERM II).
Zajednička evropska valuta je zvanično sredstvo plaćanja i u nekoliko zemalja koje nisu članice zone evra (Crna Gora, Vatikan, Monako, Kosovo, San Marino, Andora).
Evru se pripisuju zasluge za povećanje trgovine među članicama EU ali su države imale problema da se prilagode nakon što su se odrekle dva važna sigurnosna ventila - mogućnosti da obore kurs sopstvene valute da bi podstakle izvoz i prilagođavanja svojih kamatnih stopa u cilju stimulisanja poslovne aktivnosti.
Jedno delimično rešenje problema u zoni bi mogao biti centralni budžet iz kog bi se plaćali računi kada neka od članica upadne u recesiju.
Evropski lideri su 2015. govorili o nekoj vrsti zajedničke kase a sada rade na tome da tako nešto i uspostave.
U originalnoj postavci evra, upisanoj u Mastrihtski ugovor iz 1992, jasno je naznačeno da su ekonomska politika i potrošnja u isključivoj nadležnosti država članica i da članicama nije dopušteno da finansijski spašavaju jedna drugu.
Taj koncept je napušten 2010, kada su finansijski jače zemlje predvođene Nemačkom dale kredite slabijim članicama čiji su dugovi postali neodrživi, pod uslovom uvođenja strogih mera štednje.
Evropski lideri su od tada dodali nove finese i mere zaštite od krize, uključujući i evropski nadžor nad bankama, kao i fond za spašavanje - Evropski stabilizacioni mehanizam.
Evropska komisija sada proverava nacionalne budžete pre nego što oni budu predati parlamentima na razmatranje.
Možda najvažnije je bilo obećanje ECB iz 2012. da će kupovati obveznice zemalja kojima je zaduživanje preskupo, što je umirilo finansijska tržišta.
Za dalje korake nema mnogo saglasnosti i Nemačka i druge severnoevropske zemlje, poput Holandije, opiru se deljenju rizika i potrošnji, plašeći se da će na kraju one morati da plate za igrarije u lošije vođenim ekonomijama.
S druge strane, predsednik Francuske Emanuel Makron se založio za veliki centralni budžet, uprkos otporu.
"Stigli smo do novog, post-mastrihtskog okvira, ali suštinski nemamo političku viziju koja objašnjava šta taj okvir zapravo jeste", kaže Lukas Gutenberg, zamenik direktora berlinskog instituta Žak Delor i nekadašnji ekonomista u ECB, prenela je agencija AP.
Ekspertski izveštaj urađen još 1977. na zahtev Evropske komisije je ocenio da bi zajedničkoj valuti bio potreban centralni buždet u iznosu od pet do sedam odsto BDP. Bez toga, monetarna unija je ocenjena kao "nepraktična".
Gutenberg je naveo da je jasno da je neka vrsta zajedničkog budžeta neophodna, ali i da je to "važno koliko i da institucije imaju političku ideju o tome šta zona evra treba da bude".
"Ključna stvar je da se mi još uvek ne slažemo oko toga šta očekujemo od evra", rekao je on.
