Francuska je zapala u novi talas krize nakon što je parlament glasao za pad vlade koju je predvodio Fransoa Bajru. Drugoj najmoćnijoj zemlji Evropske unije (EU), koja sa Nemačkom čini motor Evrope, prete ozbiljni finansijski problemi, kao i demonstracije širom zemlje. Ali daleko od toga da će nemiri ostatiti samo u granicama Francuske.
Iako je Bajruova vlada pala , kriza je zapravo počela 9. juna prošle godine, kada je krajnje desničarsko Nacionalno okupljanje (RN) ostvarilo veliku pobedu na evropskim izborima. Predsednik Francuske Emanuel Makron je odgovorio raspuštanjem parlamenta, što je bila ogromna kocka koja mu se spektakularno obila o glavu.
Jedna pogrešna odluka dovela do haosa
Na izborima koji su usledili, savez levičarskih političkih stranaka osvojio je više mandata od bilo koje druge političke snage, ali nije uspeo da osvoji apsolutnu većinu. Nakon skoro dva meseca bez odgovarajuće vlade, Makronovi centristi i konzervativci desnog centra složili su se da formiraju manjinsku koaliciju koju je predvodio bivši pregovarač za Bregzit Mišel Barnije.
Barnije je ostao na vlasti tri meseca, a smenjen je u decembru zbog svog plana da smanji budžet za 2025. godinu kako bi se obuzdala prekomerna javna potrošnja.
Makron je zamenio Barnijea Bajruom, koji je u julu predstavio plan za smanjenje budžeta za sledeću godinu za 43,8 milijardi evra kako bi se budžetski deficit smanjio sa projektovanih 5,4 odsto bruto domaćeg proizvoda ove godine na 4,6 odsto BDP-a u 2026. godini.
Opozicioni poslanici su besno negodovali zbog plana, koji je uključivao ukidanje dva državna praznika.
Krajem avgusta, dok su se Francuzi počeli polako vraćali sa letnjih odmora, Bajru je zaprepastio zemlju objavom da će tražiti glasanje o poverenju svojoj vladi zbog planova potrošnje.
Kriza se preliva na Evropu
Kriza koja tek može da bukne u drugoj najvećoj ekonomiji evrozone mogla da uvuče ceo blok u finansijsku krizu podstaknutu dugovima.
Francuska je uspela da spreči ekonomsku katastrofu tokom pandemije i kada su cene energije skočile na početku rata u Ukrajini, delom zahvaljujući ogromnoj javnoj potrošnji. Pronalaženje konsenzusa o obuzdavanju rashoda pokazalo se teškim, a zakonodavci nerado stežu kaiš tako agresivno kao što je Bajru želeo.
Njegov plan bi smanjio budžetski deficit Francuske sa projektovanih 5,6 odsto BDP-a ove godine na 4,6 odsto u 2026. Krajnji cilj je da se ta brojka smanji na tri odsto, kako je propisano pravilima EU, do 2029. godine.
Finansijske institucije i agencije za kreditni rejting su više puta upozoravale na posledice ukoliko Francuska ne preduzme mere, od kojih neke više nisu hipotetičke.
Troškovi zaduživanja rastu, a prinos na francuske referentne desetogodišnje obveznice - koristan pokazatelj poverenja u finansije zemlje, udaljava se od istorijski sigurnih prinosa Nemačke i približava se prinosima Italije, zemlje koja je dugo bila sinonim za nesmotreno trošenje i neodrživi dug.
Naterati Francuze da stegnu kaiš do sada se pokazalo kao nemoguća misija, ali situacija još nije toliko ozbiljna da je vreme da se pozove MMF.
Bajru se, međutim, kladio u svoju političku budućnost, kako bi dokazao da je bio u pravu.
Pritisak na Makrona, desnica u uzletu
Padom Bajruove vlade, jača i pritisak na Makrona da podnese ostavku. Doajenka krajnje desnice Marin Le Pen zahteva od njega da raspusti parlament, jer bi novi izbori gotovo sigurno ojačali ekstremnu desnicu i dodatno podelili parlament. Drugi put bi bio da Makron imenuje prelaznu vladu, dok istovremeno razmatra naslednika.
Problem je što nakon tri neuspešna centristička premijera, opozicione stranke nisu raspoložene da daju još jednu šansu. I krajnja desnica i krajnja levica su signalizirale da bi odmah pozvale na glasanje o poverenju. Treća opcija bi bila imenovanje premijera iz druge političke frakcije.
U slučaju još jednih vanrednih parlamentarnih izbora, nedavna anketa Elabea sugeriše da bi Nacionalni skup izbio na vrh, dok bi levica bila druga, a centar na dalekom trećem mestu.
Ali pre izbora, Francusku čeka novi talas demonstracija.
