( Opus citatum, Darko Glišić, prvi terenski operativac i predsednik Izvršnog odbora Srpske napredne stranke, dubler Gorana Vesića u, sada već, raspaloj vladi Miloša Vučevića i, što je najvažnije, jedan od 75 kumova Onoga Koga Treba).
Šta ti je ironija sudbine. Ispade da gospodin Vladan Đokić, rektor Beogradskog univerziteta, koji je stao iza svojih studenata u protestu čiji je jedan od ključnih zahteva „oslobađanje institucija“, direktno radi sebi o glavi.
Jer, kako reče radikalski naprednjak sa Uba, „ako institucije budu radile svoj posao Đokić mora da bude uhapšen“. Dakle, još samo da prorade institucije i eto ovog univerzitetskog „zlikovca“ iza rešetaka. A iza istih bi da ga – pod optužbom da „deci uzima godinu dana života“ – pošalje čovek koji je sa svojom partijskom družinom
i toj deci i njihovim roditeljima potrošio više od decenije i ima nameru da im proćerda još koju godinu.
Napad posle „političke poternice“
Samo dan kasnije nakon ove „političke poternice“ koju je za rektorom raspisao Glišić, na protestu u Nišu nožem je ranjen još jedan „problematični“ univerzitetski kadar, dekanka tamošnjeg Filozofskog fakulteta Natalija Jovanović, koja je među prvima pružila nedvosmislenu podršku studentima u protestu, bivajući uz njih sve ove mesece borbe za, pre svega, NORMALNOST. Nju je, kako kažu, napala mentalno obolela ženska osoba, optužujući je da „ona zavela njenu unuku da se pridruži studentima“.
Dekanka Jovanović nije gore prošla od targetiranog rektora samo zbog posekotine na šaci, već i zbog zle sudbine da je u odbranu uzme poznata borkinja za ljudska prava, mir, političku i svaku drugu korektnost i oličenje pristojnosti i istine – Ana Brnabić.
I kako je to benevolentna Ana stala u odbranu gospođe Jovanović? Eh, kako! Po oprobanom receptu „osuđujem napad…“, a onda sledi ono čuveno ali… Te, nije ozbiljno ranjena. Te, njeno ranjavanje se koristi u svrhu političkog spina…Te, vidite razliku između NAS i NJIH…
E, kad smo već u relacijama „vi“ i „mi“ da vidimo otkuda stiže i kako se zapati ta pogibeljna podela među građanima ove zemlje i ko je to, prilježno i ne štedeći ni alat ni ruke, kopao taj šanac između ljudi dok ih, na kraju, nije postrojio u suprotstavljene ratničke tabore, gotovo spremne, da udare jedni na druge?
Mi ili oni
Da nisu možda rektor Đokić i dekanka Jovanović pozivali na zlu krv? Da nisu njih dvoje sa svojim kolegama arlaukali i penili po stranačkim mitinzima govoreći „mi“ i „oni“? Da se oni nisu vucarali po opskurnim i zločinačkim televizijama i kezili sa naslovnih strana tabloidnog smeća, sejući zlo, mržnju i antagonizme? Jesu li možda oni ostavljali otrovne tvitove i pravili opasne, odvratne, na kraju, i imbecilne instagram storije?
Čini mi se, da do unazad nepunih pet meseci, izvan akademske zajednice, za njih dvoje običan svet gotovo da i nije čuo, a još manje ih gledao. Pojavili su se i „autovali“ tek kad su na njihove studente pesnicama i automobilima krenule kriminalne kohorte vlasti, čiji su protagonisti i ovo dvoje apartčika.
A koji su, takođe, dali nemerljivi doprinos na deljenju narodu, sledeći bolesnu i pogibeljnu praksu svog Šefa koji je upravo na podelama ustanovio i učvršćivao svoju vlast, sve dok mu se taj morbidni projekat i njemu prilagođen mehanizam vladanja nije vratio kao bumerang i olupao o glavu.
Na kraju smo zaista (p)ostali „mi“ i „oni“! Ili „oni“ i „mi“, svejedno.
Ako su vam dobri, alal vam bili!
S jedne strane, šoder koji je svemogući selektor prosijavao kroz krupno rešeto, lopovski i kriminalni šljam, siledžije i islužene političke bitange, medijski šarlatani i nosači zlog semena, jednom rečju potomstvo zla oca i gore majke.
S druge strane je ostala mladost ove zemlje i ljudi sa prefiksom pristojnosti, pameti i poštenja u svom imenu, rečima i delu.
Na ostatku naroda je da se opredeljuje i bira između Jovanovićeve i Đokića i Brnabićeve i Glišića.
Nešto mi se čini da su ovo dvoje poslednjih već birali i to nekoliko puta i rezultat tog izbora živimo, tačnije jedva preživljavamo.
Ako su vam dobri, alal vam bili!
Ranko Pivljanin
