O umetniku je govorio istoričar umetnosti Radovan Gajić.
“Dozvolite pre svega da se zahvalim umetniku.
Ne ispred Srpske nacionalne akademije – to je već učinio Žarko Brestovac – već u ime čitave kulturne zajednice Toronta, posebno svih onih izbeglih iz jugoslovenskih ratova i zaraćenih prostora.
Naime, Ozrenko je jedini umetnik otuda, čiji rad, neposustajuće – već više decenija – predstavlja sve nas sa kulturno-duhovnim označenjem.
Ozrenkove redovne samostalne izložbe, uvek novih i originalnih radova – za razliku od pojedinaca, koji su godinama podmetali stare radove, kao originalne i nove, i tako su se jadni i ugasili –
Ozrenkove izložbe su postale, posebno u „našoj zajednici“, redovan kulturni događaj sezone. Tako je i sa ovom izložbom.
Ozrenko, iskreno, veliko ti hvala!
Da zaobođemo nametljivu intelektualnost i pretencioznu akademičnost, naslov je „Zagonetnost ornamenta Ozrenka Mrkića.“
Kada je, što je malo poznato, za svoj herojski podvig odlikovan vojničkim oredenom, kao dobrovoljac u drugom svetskom ratu, čuveni glumac Montgomeri Klif je izjavio: „Nisam ja nikav heroj, samo su me moji strahovi gonili da ih savladam.“
Tako večeras imamo priliku da se susretnemo sa sličnim stavom, ali sada kroz rezultate emotivnih borbi Ozrenka Mrkića, sa svojim sumnjama i strahovima, od kojih je on, očigledno, bio jači, obzirom da je ostvario za nas, sva ova dela, koja nam i predstavlja.
Rano je, za života bilo kog stvaraoca, reći da je on /ona veliki umetnik. Ali postoje znaci na stvaralačkom putu, koje umetnik postavlja – i ostavlja i sebi i drugima – znaci koji određuju opseg i silinu stvaraočevog rada.
I postoje, ipak, autoriteti, koji se – bez obzira na teror demokratičnosti, od strane raznoraznih anarho-zaštitnika prirode i „envajrmenta“ – ipak, neizbežno i neprikosnoveno poštuju.
Iskustvena dokazivost njihovih stavova svedočanstvo je veličine njihove misli i time nas upućuje na poštovanje.
Veliki, slikar Pablo Pikaso, rekao je, u jednom intervjuu, da veliki slikar, istinski slikar, celog svog života slika jednu jedinu sliku. „Često sam i u sred rada na nekom platnu, počinjao novu, svoju, sliku, ponekad i nekoliko njih“ – razvio je dalje, svoju tezu. Šta je iz čega proisteklo, znao je samo umenik sam. Ovo je zabeleženo i okom filmske kamere u jednom od dokumentarnih filmova o umetniku.
Veliki, istoričar umetnosti, i teoretičar likovnog stvaralaštva i svetske kulture, ser Kenet Klark, zapisao je da veliki stvaraoc, čitavog života, stvara samo jedno delo. “Bilo da se radi o muzičkom, književnom ili likovnom radu. Razlog tome je što umetnik ne traži obličje znanog, postojećeg, već formalizuje ideju, a ideja nema svoje stalno obličje, svoju utvrđenu formu već se neprestalno preobličava. Umetniku je to slutivo, ali mu ostaje neuhvatljivo. Veličinu mu daje njegova upornost.“
Ovi stavovi mogu se naći u Klarkovom obimnom delu „Civilizacija.“
Sama slika, Ozrenka Mrkića, po kojoj je naslovljena ova izložba – „Nisam hrabar, ali sam jači od svojih strahova“ – izrazito je svođenje sveg koncepta neustrašivosti na, koloristički složen, pticoliki simbol. Simbol, pak, formalnom jednostavnošću izraza, biva sveden na ornament.
Susret mitskih likova, Jasona i Medeje, početak je našeg civilizacijskog toka. Medejino carstvo bilo je pod zaštitom pticolikog simbola, arhelogija je našla dokaze u vidu amuleta i predmeta obožavanja. Takođe, jasni su dokazi da je to carstvo bila Vinčanska kultura sa drevnim centrom, gradom Avalonom. I tamo je ptica bila ornamentalni znak, zaštitnik vremena i doba.
Ptica je i danas zaštitnik mnogih carstava i kultura – od zlatnoglavog orla, „komšija sa juga“ preko orla zmijojeda Meksika, do dvoglavog orla Asirije, pa i svih dvoglavih orlova carstava Srba potom.
Kao likovni izraz ornament je vrhunski iskaz, kojim se obeležavaju, svaki za sebe, civilizacijski tokovi i epohe.
Očito je da je Ozrenko do ovoga došao svojom umetničkom intuicijom. U čitavom svom filozofskom sistemu, veliki filozof Fridrih Niče, izdiže na vrhunski pijedestal intuitivno zaključivanje.
Time nad svim „logičarima“ – drugim filozofima, naučnicima, matematičarima, inžinjerima... – umetnicima i stvaraocima Niče daje najviše mesto. Problem nastaje tamo gde se publika više klanja surovosti logike, nego što poštuje zov sopstvene duše, koja jedina, i jedino, poznaje intuitivne puteve. Tako, umesto da vladaju dela mašte, dominira ljudskom zajednicom surovost besmisla zakonskih uredbi.
O čemu je delo Ozrenka Mrkića?
Pa, upravo o tome, što je 1982. postavio kao argument filozof Frenk Džekson, suprotstavljajući se fizikalizmu – verovanju da ne postoji ništa izvan i iznad fizički dokazivog univerzuma, a to je Džeksonova teza, da – postoje znanja i saznanja koja ne mogu da se nauče iz knjiga ili kroz merenja niti dedukcijom... jednostavno, ona se mogu steći samo direktnim iskustvom.
Samo predajući se slikama Ozrenka Mrkića možemo da u sebi prebrodimo pitanja i strahove – najčešće data u vidu naslova slika, kroz kondodrumično formulisanu misao, stih, zagonetnu misao – ptimer: „Kao što zemlja pije vodu, ja pijem prolaženje vremena“ ili „Lepota čitavog sveta skrivena je u mojim mislima“ ili „Nazdravljam ti proleće! Slava onome koji mi je dao da te iskusim“.... i brojni drugi, koji su svi zajedno teme koje su umetniku dale i snagu i hrabrost da nas iznova, opet, obraduje životnošću mašte i uputi carstvu bezazleno razigrane radosti.
Rekoh na početku ovog kratkog eseja „Rano je, za života bilo kog stvaraoca, reći da je on /ona veliki umetnik. Ali postoje znaci na stvaralačkom putu, koje umetnik postavlja – i ostavlja i sebi i drugima – znaci koji određuju opseg i silinu stvaraočevog rada.“
Po onome što nam je Ozrenko Mrkić, ostavio ovde, a i šire svojim delom, možemo sa sigurnošću da tvrdimo da – pred nama je veliko umetničko delo.
Ne samo obimom već i suštinom svoga iskaza.
Umetniku hvala... a vi... – uživajte!” rekao je Radovan Gajić.
