E, da: patimo od loše uprave. Ili je opstipacija, ili je dijareja, ali nikad nije kako bi imalo biti – da klizi, da je bezbolno, da nema krvavih tragova. Tako živimo, pa tako i igramo fudbal. Nemamo jasan plan, improvizujemo, jurimo rezultat, vadimo se u poslednji čas. Ili se ne vadimo.
Kad se izvučemo, pravimo se da smo tako hteli. Kad smo poraženi, to nam je razvojna šansa. Kad se, poput kikireza u dvorištu, imamo suočiti s krupnijim pevcem, udaramo se nejakim krilima – na krilima smo doista nejaki, ali takva nam je igra, ni bolji ne bi uspeli – kreštimo verujući da je posredi borbeni poklič: najjači smo kad je najteže. Je li? A kad to tačno? U nekom finalu nekog velikog takmičenja?
No, hajdemo po redu.
Na nekoliko časaka pred početak utakmice Srbija-Slovenija, u program naše državne televizije uključila se državna televizija protivnika, sa svojim voditeljima i analitičarima.
Njihovi su sedeli za astalom, kao da nešto ozbiljno većaju, naši na foteljama bez rukonaslona, poluležerno, poput Milinković-Savića na terenu.
I onda su njihovi rekli našima koje su to tri stvari u kojima su Slovenci bolji od Srba. Misli se na fudbalere. Koji ne moraju, nužno, biti baš tih nacija, ali su državljani tih država. Samo što je to kod nas – misli se i na Slovence – malo pobrkano, pa su vera, nacija, državljanstvo i mržnja na komšiju – jedno te isto. Ne, ovo poslednje je greškom uletelo. A možda i nije. (A i sosedi/susedi/komšije su zajednički: susjedi.)
Naš je selektor bio veliki igrač. Verovatno najbolji. A bio je i kapiten. Možda je u tome nevolja: on je i sad kapiten, samo sedi na klupi
Tri su, dakle, stvari u kojima su oni bolji, vele na slovenačkoj televiziji: bolja disciplina, bolja taktika i bolji golman. Govorim o fudbalu? Pa, da: i o fudbalu.
Na našoj državnoj televiziji nisu ništa odgovorili na ovo. Ljubazno su se zahvalili. Možda nisu razumeli jezik. Jer, Slovenci su govorili slovenački. A možda su i vrlo dobro razumeli, samo nisu imali šta da odgovore.
Možda su, naime, u studiju mislili da je sve to tačno, a da nije domoljubno širiti defetizam pred samu utakmicu. U televizijskom gledalištu, to jest. Ne na terenu. Do tamo ne dobacuje ni logika, a kamoli kritičko opažanje iz televizijskog studija. Tamo caruje samozadovoljni autizam.
Onda sam prebacio na paradržavnu televiziju, tamo je Luka Analitika, posle još jedne izvrsne prostorno-dinamičke analize sistema naše igre, sa nešto sete u oku i glasu, dodao reč „improvizacija“.
I onda je počela utakmica. I onda smo mi, kao, disciplinovano držali prostor, onda kad nemamo loptu, a kad je imamo, Slovenci su nam bili za vratom. Jer, nama je važna teritorija, a ne ljudi. Pa smo onda bili spori, tako da nas se ima vremena udvojiti i utrojiti.
Mi smo pojali i utrajali, oni su igrali fudbal. Jer, naša je uprava smisilila da je potpuno normalno da jedan od dva centarfora bude vezni igrač, pa smo uvek imali igrača manje. Naš sistem bio bi odličan, ako bi nam se dozvolilo da igramo sa dvanaest igrača. Možda bi trebalo pitati UEFU, da učini taj izuzetak?
Predsednik te firme je Slovenac, on će nas razumeti. On zna šta je to kad se mala zemlja upetlja u veliku igru. Kome da popusti, pred kim da se pravi važna. Samo, nismo mi dovoljno mali da bismo o sebi mislili kao o patuljcima. Mi smo onako, osrednji. Igramo lopte pod lošom upravom, pravimo se da se to ne vidi, stisnuti između Hila i Al Hilala. Govorim o fudbalu? Da. I o fudbalu.
Naš sistem bio bi odličan, ako bi nam se dozvolilo da igramo sa dvanaest igrača
Upravljanje složenim sistemima, učio nas je otac kibernetike Norbert Viner, nije stvar autoriteta, niti moći. Autoritet znanja tu ima premoć nad autoritetom sile, starosti, političke moći ili igračkog talenta. Naš je selektor bio veliki igrač. Verovatno najbolji. A bio je i kapiten.
Možda je u tome nevolja: on je i sad kapiten, samo sedi na klupi. Oko njega je njegov štab, navodno: stručni. To su oni ljudi, poput dramaturga na predstavi u pozorištu, koji reditelju mogu pomoći da glumcima razjasni razne tokove komada koji postavlja na scenu ili da mu ukažu na previde u logici priče i razvoja likova, kad je jednom postavka na sceni počela dobijati obrise. Samo, valja odabrati komad koji reditelj voli i razume.
Ponekad, uprkos svemu, nastaju dobre predstave i iz nelogičnih situacija. Ali, tu moramo stati: umetnost fudbala ima tu manu da na kraju biva ispisan rezultat. I da onaj koji nije pobedio, ne nastavlja sezonu s tom predstavom.
Reditelj vredi koliko mu vredi poslednja predstava. Selektor vredi onoliko za koliko novca potpiše ugovor sa poslodavcem. Ako uprska, biće otpušten uz otpremninu. Ali ne posle jedne utakmice. Tako se upravlja tim sistemom.
Vratimo se na teren, tamo se, eno, još igra. Biće i promena: pozicija za (o)poziciju. Govorim o fudbalu? I o fudbalu, da. To, onda nije promena, nego nastavak loše i disfunkcionalne ideje. Promena bi bila promena paradigme, načina igre, načina mišljenja na terenu. Govorim još uvek o fudbalu? Da. Ali sve manje.
Raspeti između nonšalancije i srljanja, lišeni sistema mišljenja kao pozitivne kategorije, u večitoj raspravi sa svetom i okolinom, sa večitom spremnošću da se, koristeći se pozicijom moći odlučivanja, očigledna glupost, nemoć i neznanje mogu predstaviti kao upravo suprotno, igramo tu našu igru neodgovornosti, bahatosti i lažnih emocija.
Patimo od loše uprave, da. Ali je sami sebi serviramo.
Loša uprava je naša sudbina. A sudbinu biramo samo, nije to nešto fatalno, niti nepromenjivo, bar mi znamo da nije, jer ne verujemo ni u šta, samo se pravimo. I gledamo da se provučemo ispod kapi. A veliki je pljusak.
I, onda, sučim ćemo pred Dansku? U kojoj nema ničeg hamletoidnog, dapače: vrlo im je jasno šta ima biti, kao što su se Englezi uverili
Ne može fudbalska uprava – misli se na onu na terenu – biti bolja od svake druge. Murdarluk je naše trajno opredeljenje, neodgovornost naš izbor. Neznanje prikrivamo prividom srčanosti: dobro je da igrači žele, kaže Selektor, pokazali su to. Čuj ti to! Fudbaleri žele da igraju fudbal! Izvrsno! Samo što im ne ide. Kad igraju pod našim upravama.
Baš, kao, uostalom i mi: nepogrešivo biramo onu koja će nas voditi bogazama improvizacije, uverena u sopstvenu mudrost. Samo, ta uprava bar obezbeđuje svoje familije u tri kolena. Valja na tome nastojati, to žele, pa tako i igraju. Ovi koji su se već obezbedili, dole na terenu, oni moraju smisliti neki motiv.
Kao: igramo za domovinu, jer smo domoljubi. Pa, ne izgleda da su to odveć vatreno. Više onako kako se očekuje, da baš nije bruka što se slabo vidi rodoljubije, ono Sterijino.
Ili, igramo za prestiž. Gde? Na poluostrvu gde seku ruke, bičuju po stražnjici i žene drže pod ključem? Ili po osrednjim evropskim klubovima osrednjih evropskih liga, sa sećanjem na ono kad onomad besmo tamo gde se igra velika igra? Mi tvrdimo da igramo veliku igru, samo što to niko ne primećuju, a i to je ionako za lokalnu upotrebu, domaću, ta tvrdnja.
Govorim o fudbalu? Da. Pomalo i o toj delatnosti.
I da okončamo muku. Velika je sreća da je Matjaž Kek, slovenački selektor, krenuo da balkanski zatvara utakmicu na petnaest minuta pred kraj, računajući na našu malodušnost i večito dejovsko „đe me neće danas“.
Računao je i na treću do tri tačno uočene prednosti – bolja disciplina i bolja taktika bile su očigledne, a i golman je bio bolji. Dok je bio. A onda se Jan Oblak našao na krivoj nozi, iza sopstvene gol-linije, na mestu gde nikad ne boravi. I gol mu je dao najbesmisleniji od svih besmislenih igrača Srbije. I najniži. Da ne bude zabune, niko od tih momaka nije besmislen po sebi, oni su to samo kad su zajedno. Pod lošom upravom.
I, onda, sučim ćemo pred Dansku? U kojoj nema ničeg hamletoidnog, dapače: vrlo im je jasno šta ima biti, kao što su se Englezi uverili. Uostalom, Šekspir je pisao to delo, u ono se doba na pašnjacima oko Helsinora ništa nije dešavalo.
Može li se loša uprava promeniti sama od sebe? Može. Putem urušavanja u sebe samu. Tome treba vremena. A i što da se menja? Neka Evrope, neka ide svojim putem. San je jak, pevao je svojevremeno jedan pristojan bend. Ali je san. Upravljati javom, to je nešto drugo.
Patimo od loše uprave. Dijareja, opstipacija, pa u krug.
Gorčin Stojanović/Radar
