Životinje su u Prvom svetskom ratu bile kuriri, špijuni i stražari, predvodile su konjičke juriše, dovlačile zalihe na front i umirale i ginule u milionima.
Konji, mazge, psi, golubovi, čak i jedan babun, bili su vitalni, i decenijama zanemareni, deo savezničke ratne mašinerije.
Naučnici su se našli pod velikim pritiskom da pronađu zvanične izveštaje o doprinosu životinja i one se danas pojavljuju kao neopevani heroji Prvog svetskog rata. Francuska je nedavno odlučila da prizna njihovu ulogu u ratu a Velika Britanija je 2004. postavila veliki spomenik doprinosu životinja u londonskom Hajd parku.
U ratne operacije je prema procenama bilo uključeno 10 miliona konja i mazgi, 100.000 pasa i 200.000 golubova, navodi francuski istoričar Erik Barate, specijalizovan za reagovanje životinja na haos, strah i mirise smrti tokom zadataka koje su im ljudi nametnuli.
Prvi svetski rat je predstavljao rođenje industrijskog ratovanja, s tenkovima, kamionima, avionima i mitraljezima u akciji. Ipak, sve veća sofisticiranost instrumenata smrti nije mogla da se poredi s njuhom psa zaduženog da pronalazi ranjenike, konjima i mazgama koji su dovlačili municiju i hranu ili golubovima koji su služili kao operateri telekomunikacija a ponekad i kao špijuni, noseći minijaturne kamere i snimajući nemačke položaje.
Čak su i gas-maske bile prilagođavane njuškama četvoronožnih ratnika koji su se suočavali s otrovnim gasovima na bojištu.
U mnogim zemljama su konji i mazge bili rekvirirani. Građanima Francuske je bilo naređeno, pod pretnjom vojnim sudom, da do 14. novembra 1914. predaju svoje konje i mazge Komitetu za rekviriranje. Već tada je postajalo jasno da neće biti brzog završetka rata.
Među pernatim herojima posebno se istakao golub-pismonoša Šer Ami, Dragi Prijatelj, koji je opravdao svoje ime spasivši živote 194 američka vojnika iz "Izgubljenog bataljona" 77. pešadijske divizije, izolovanih iza neprijateljskih linija tokom ofanzive na liniji Meza-Argon u istočnoj Francuskoj 1918. godine.
Oko 550 ljudi se danima branilo od daleko brojnijih nemačkih snaga pre nego što su postali meta američkih vojnika koji nisu znali da su odsečeni ljudi njihovi saborci.
Major Čarls Vitlsi je 4. oktobra poslao Šer Amija u nebo s porukom u kojoj je bila lokacija bataljona i molba: "Za ime boga, prekinite".
Šer Ami je usled neprijateljske vatre ostao bez oka i noge ali je nastavio da leti, oko 40 kilometara za pola sata, prema podacima američke Komisije za stogodišnjicu Prvog svetskog rata. Preživeli vojnici iz "Izgubljenog bataljona" su se četiri dana kasnije pridružili američkom frontu.
Drugi golub-pismonoša po imenu Vajan je u službi francuske vojske takođe izneo neverovatne podvige tokom rata.
"Ovo je moj poslednji golub", bila je očajnička poruka koju je 4. juna 1916. poneo iz opkoljenog utvrđenja Vo, u blizini Verdena.
Ptica je proletela kzog otrovni gas i dim, i u golubarnik u Verdenu stigla gušeći se od dima.
Ipak, Francuzima u Vou pomoć nije stigla pa su se predali tri dana kasnije.
I Šer Ami i Vajan su odlikovano francuskim Ratnim krstom.
Konji su drevni ratnici ali najveći broj onih poslatih u Prvi svetski rat nisu bili spremni za njega. Milioni konja su umrli od bolesti, iscrpljenosti i neprijateljskih metaka, prisilivši tako Britance i Francuze da se obrate Americi za nova grla. Od toga se razvila prava industrija, pa je do jeseni 1917. u Evropu brodovima poslato više od pola miliona konja i mazgi.
Kako je navedeno u članku u listu Sante Fe magazin iz decembra 1915, posao je bio dobar za "sve osim za životinje".
Među egzotičnijim životinjama korišćenim u ratu bio je pavijan Džeki, koji je služio u Prvoj južnoafričkoj pešadijskoj brigadi u tada britanskom Egiptu a kasnije i u rovovima u Francuskoj i Belgiji. Zahvaljujući istančanom sluhu i vidu, mogao je da upozori vojnike na kretanje neprijatelja i eventualne napade.
Džeki je ranjen u Flandriji kada su se Južnoafrikanci našli pod žestokom paljbom u aprilu 1918. i noga mu je amputirana.
Jedan pripadnik medicinskog korpusa opisao je taj postupak rečima da je Džeki "pio hloroform kao da je viski" i da se brzo oporavio.
I čovekovi najbolji prijatelji pomagali su vojnicima da prežive. Psi su najpre služili da pronađu ranjenike, pritom učeći da razlikuju prijatelje i neprijatelje. Takođe, bili su i stražari, kuriri i lovci na pacove, uz vaške i buve najveću muku u rovovima. Francuska vojska je u decembru 1915. formirala službu posvećenu ratnim psima.
Manje zvanična ali i ključna za moral vojnika u rovovima bila je uloga pasa i drugih životinja kao maskota. Psi lutalice koji su bežali od borbi bili bi usvajani, kao i druge životinje. Tako su britanski piloti za maskotu proglasili lisicu.
Ti psi i druge maskote su pomagali vojnicima da "razmišljaju o životu i životu koji su se nadali da će ponovo pronaći", rekao je istoričar Erik Barate.
