U ta davna vremena u centru krstoliko postavljenih puteva u samom središtu tog rakrsja uzdizao se Orah. Nije to bio običan orah, drvo ko drvo, bio je to bajkovito veliki neizmerno visok Orah čija je krošnja natkrilila ceo grad.
Vremenom, što zbog burnog saobraćaja raskrsnicom, što zbog vremenskih uslova koji vladaju samo u bajkama, stablo Oraha je najpre menjalo boju, postajalo sve bleđe, potom providno, i na kraju je potpuno nestalo. Ostala je samo ogromna krošnja, a i ona se tokom vekova, (vekovi su nekad trajali duže nego danas), pretvorila u oblak.
Grad je tavorio pod tim oblakom, malo se širio, malo se skupljao, uglavnom, naviknut na preteći teret iznad glava svojih stanovnika. Samo poneki građanin koji je posedovao dar letenja imao je prilike da prepozna u oblaku prirodu orahove krošnje ispod koje nema puno života, tek poneka travka ili zakržljali primerak potencijalno plemenite voćke, i takav bi letač vrlo brzo nestao iz grada i tek kasnije bi ga prepoznali, na nekoj drugoj raskrsnici u nekom drugom gradu kako leti do velikih visina uspeha.. Ostali bi i dalje trpeljivo ćutali u senci oblaka.
Ono što bi moglo da predstavlja paradoksalan obrt u ovoj bajci je pojava da, na leteće građane iz drugih dalekih mesta, koji bi poželeli da se prizemlje, baš u ovom našem gradu, oblak nije delovao svojom senkom, naprotiv, takav hlad je prijao dođošima, kao da su se njime hranili .
Dođoše vremena u kojima gradovi počeše da slave svoje postojanje, svoju dominaciju nad selima i svim ostalim urbanim pojavama. Ne mislim ovde na antičke olimpijske niti one hleba i igara proslave, niti na religijske i druge procesije. Ne nije o tome reč iako prošlost grada pamti i takve događaje.
Govorim ovde o novijim vremenima kad, su ljudi poverovali u napredak svoje civilizacije i svoj lični uspon na lestvici duhovnosti. Takve proslave poznate su pod imenom festivali, a mogu biti, muzički, pesnički, pozorišni, filmski, (ako se setite još nekog, prihvatam i pozdravljam), dešavaju se, naročito ovi prvi, obično na polovini, putovanja zemlje oko sunca što znači sad, u sred leta..
O takvom festivalu, koji nije samo muzički, nego je Jazz, pozorišni, filmski, stripski (teško mi je nabrojati sve sadržaje), i dešava se u onom gore pominjanom gradu pod oblakom, pokušavam da napišem nekoliko smislenih rečenica i kao što vidite izašao sam iz početnog bajkovito-metaforičkog moda. Razlog je jednostavan, nema te stilske figure koja bi mogla da sakrije moje neznanje o muzici uopšte, o tonovima, taktovima, horusima, ritmovima, o muzičkim pravcima, Bluzu, Delti, New Orleansu, Jazzu, Dixilendu, Cool Jazz-u, Acid-jazzu, Soul-u, Funk-soul-u, Jazz rock-u, Regge-u, Rave-u Rap-u, Trap-u House-u, Hip-hop-u, i ko zna koliko ih je još bilo a ni imena im ne znam, o velikim umetnicima Elmoru Jamesu, Miles Davis-u, Solomonu Barku, Dizziju Gilespiju, Šabanu Bajramoviću, Teodosi Spasovu, Kindi Dolfer, Robertu Fonseki, i hiljadama drugih poznatih i nepoznatih, koji su na ovaj ili onaj način, fizički ili metafizički, učestovali na ovom festivalu.
Pitaćete me s pravom, pa što onda pišeš?
Samo iz jednog razloga, odgovoriću.
Sticajem nespretnih okolnosti, na nogu mi je pala debela i prilično teška knjiga, na čijem je hrbatu pisalo, Rečnik stranih reči i otvorila se na stranici na kojoj su reči koje počinju na slovo f, za njim e, pa s, potom t i pogađate piše nadalje: festival-ala, lat.(festivus-radostan).
Zbog toga pišem, ne znam ništa o muzici, ali znam da prepoznam radost, i vratiću se u početni mod, lakše je pisati o emocijama u registru bajki i mitova.
Toliko bude radosti u tom gradu u vreme festivala da gore pomenuti oblak nestane na desetak dana i stanovnici poveruju da mogu da lete slobodni i lagani kao da su u bilo kom gradu na bilo kojoj raskrsnici puteva koji vode na sve strane sveta, i sve to zahvaljujući jednom građaninu koji je davno nekad doleteo pod oblak,praveći se da ga ne primećuje sve ove godine. Čak i kad se pojave i neki mnogo manji ali jednako neprijatni oblaci, i kad deluje da će festival sa svim svojim delatnicima (gde je jedan tu su hiljade) odleteti u dalje svetlije predele, on ostane i opstane još veći i duži, još radosniji i raspevaniji.
P.S.
Pišem pod jakim uticajem predstava i koncerata s poslednjeg Nišvila, pa de mi ne bi sutra bilo neprijatno od pretarane blagoglagoljivosti zaustaviću se ovde. Nadam, se da će neko mnogo stručniji od mene pisati mnogo više i mnogo lepše, ne gubeći iz vida značenje korena reči – festival.
