Međutim (uvek postoji neko ali, u ovom slučaju međutim) ako sam u Festivalu prepoznao radost (festivus na latinskom radostan), a u muzici koja se na njemu čula diraktan put do nje, kako da u pozorišnim predstavama koje su prethodile noćima muzike ne prepoznam igru, a za igru smo, kakva god ona bila dečija, sportska, folklorna, politička, bar mi na ovim prostorima, veliki stručnjaci.
Ne zbog sujete, mada, hvala na pitanju, ne oskudevam u tome, nego zbog ekonomičnosti prostora i vremena, čitaj lenjosti, citiraću sopstvene reči koje stoje negde zapisane.
Dakle: „Čak i kada nekome deluje sasvim površno, možda i trivijalno, igra je svrha svih pojava, od oscilacija najsitnijih čestica ili talasa u kvantnoj fizici, preko igre nebeskih tela, igre zavođenja kod velike većine životinjskih vrsta, igre mirisa cvetnica, dečijih igara, plesa i sporta do igre reči linija boja ili nota u umetnostima“
( Nije loše, ali niste ovako zamišljali Igru).
Kao da sam tada znao, a nisam, da ću nekad pisati ovaj tekst, ostavio sam prostora za nekoliko reči o posebnoj vrsti igre, koja je prisutna u našim životima svakodnevno, a osvestimo je samo ponekad gledajući film, seriju ili pozorišnu predstavu. Ime toj igri je Gluma.
Priznavali, ne priznavali, igramo je svakog dana, od detinjstva pa do pozne starosti. Učestalost i intezitet igre zavise od prirode situacije u kojoj smo se našli.
Za razliku od nas koji glumimo povremeno, najčešće nesvesni svojih potencijala, neophodno je posvetiti malo više mesta i reči profesionalnim igračima ove igre. Tzv. Glumcima.
(Ovo je ona situacija “Kad te krene krene te”, imam spreman citat i o ovim najzaigranijim od svih igrača, i to iz neobjavljenog romana, slabo poznatog autora, bez autorskih prava, kao naručen za ovu priliku.)
Elem:
“I običan svet nosi u sebi puno uloga, bolje reći ličina, maski, ali ih krije. Najčešće nosi jednu ili dve s kojima sraste. Ponekad izviri još poneka, ali retko kad, a i to vrlo sramežljivo. Nasuprot njima glumci iz svoje vreće darova izvlače maske, po jednu ili više njih, žongliraju, poigravaju se sa svojim maskama, ne stide ih se, naprotiv, daju im život, nutkaju im prostor na sopstvenoj pozornici koja život znači. Nije ih strah da će ostati bez ličnosti bez duše, naprotiv što je više uloga, duša je slobodnija, skoro gola, zato i ranjivija, a toga se običan svet plaši. – Samo neka bude sigurno, umotoj je jače, nema veze što se guši, kašlje i otima se bar za jedan duboki udah slobode. Zato je njihov posao igra, najozbiljnija moguća, ali igra. Zato oni ne glume, nego (se) igraju u predstavi, u filmu, u životu, i ako u toj igri proviri maska zavisti, senka nabujalog ega, ili kakve druge nepodobštine, ne zamerite, i to je igra..”
( Roman se zove “Dani od Darova”) .
E sad znamo o kojoj se igri radi, znamo ponešto i o igračima o njihovoj prirodi, ali da bi razumeli princip po kome predstave stižu na festivalske pozornice moramo upoznati selektora, nekoga ko iz duboke senke vuče konce i upravlja emocijama posetilaca u zatvorenim i otvorenim prostorima, pored reka, šuma i livada.
Kao i u sportu i ovde je potrebno da selektor ima bogato iskustvo igrača, igre o kojoj je ovde reč, dakle glumca. (Oprostiće mi ovu rodnu neravnopravnost). Ona je to iskustvo sticala u pozorištima, učionicama, autobusima, već pomenutim livadama i parkovima. Naša skrivena ličnost, nosi prezime “Dah”, bar u mom mobilnom telefonu, karaker joj opisuje naslov filma “Do poslednjeg daha”, adresa je bulevar Entuzijazma i hrabrosti bez broja.
Pogledajte iza sebe (ne mislim bukvalno, nego na moj tekst) i shvatićete kakvu eksplozivnu smešu imamo ovde i shvatićete, zašto su i najrevnosniji pobornici teorije gospodina Darvina bar oni koji su bili na predstavama, posumnjali u reči engleskog lorda dok su zadivljeni svedočili ljudskoj kreativnosti u pojedinim trenucima, svatajući da iskrena kreacija, može biti samo dar velikog kreatora, a nikako ne posledica puzajućeg procesa evolucije.
P.S.
Svima koji nisu zainterosavani za programme Nisville Jazz festivala, želimo toplu dobrodošlicu na dane bureka u našem gradu.
