O otvaranju rudnika u Jadru i posledicama

Ovim tekstom za Radar izražavam načelan stav prema otvaranju rudnika u Jadru, bez ulaženja u detalje iskopavanja, prerade rude, deponovanja i vrste otpada, uticaja na biodiverzitet, ekoloških, ekonomskih i pravnih aspekata tog „poduhvata“ i analize nadoknada za gubitak ekosistemskih usluga na zahvaćenim površinama.

Rudnik i prerada rude u dolini Jadra doveli bi do nedopustivo velikih rizika, ujedno i troškova zbog štete po vodu, zemlju i vazduh i gubitaka u poljoprivredi u jednom od tri najvažnija vodonosna sistema u Srbiji, odakle se direktno i indirektno snabdeva veliki broj domaćinstava u Mačvi, a putem sliva Drine i Save čak oko milion građana Beograda i okoline.

Rizici su posebno izraženi imajući u vidu da se lokacija mogućeg rudnika nalazi na naseljenom, plodnom zemljištu, vrlo podložnom plavljenju bujičnim velikim vodama i povremeno pojavom verovatno maksimalnih velikih voda, odnosno PMF (Probable Maximum Flood) na obe reke, Korenite i Jadra.

Klanje vola za kilogram mesa

Taj problem je još veći zbog toga što Srbija prilično i očigledno zaostaje za razvijenim zemljama u primeni postojećih propisa u oblasti zaštite životne sredine, ali i po kvalitetu i stanju komunalne i druge infrastrukture koja služi obezbeđenju elementarnih prava građana kao što su kvalitetna pijaća voda, prečišćavanje otpadnih voda, prerada otpadnih voda iz kanalizacija, odbrana od poplava, prečišćavanje zagađujućih dimnih gasova iz industrije…

Sve to rezultira zagađenjem vazduha, koje je među najvišima u svetu, incidencama malignih oboljenja, divljim deponijama, čestim ekološkim incidentima i katastrofama, štetama usled elementarnih nepogoda.

/ Imajući u vidu brzi tehnološki napredak, važno je i mudro sačuvati rezerve litijuma kad bude spremna tehnologija za koju će ovaj mineral biti neuporedivo vredniji. Konačno, sasvim je jasno da je čista i pitka voda ona koja će svetu nedostajati u budućnosti, a ne litijum. /

Naglašavam posebno da do sada nije poznata tehnologija primenjena u Srbiji (potvrđena nezavisnim inspekcijama) koja garantuje da su otpadne vode nastale iz prerade rude prečišćene do nivoa voda koje se zahvataju iz čistih izvora.

Drugo, postoji nedopustivo veliki rizik postojećeg projekta po zdravlje stanovnika Jadra, kao posledica prodiranja opasnih supstanci u vodotokove i mešanja podzemnih voda prilikom vađenja i eksploatacije rude, mogućih curenja deponija (koje ostaju zauvek) u okolinu i od prašine koja nastaje prilikom eksploatacije i transporta na industrijsku deponiju.

To se ne može zanemariti, posebno imajući u vidu primer potvrđenih zdravstvenih posledica po ljude i posledica po okolinu „žrtvovane“ teritorije u Istočnoj Srbiji – Bora, Majdanpeka i okoline.

Treće, ekonomska korist, koja se u poslednje vreme naročito ističe kao propuštena šansa za razvoj Srbije, od drugih fabrika (u lancu iskorišćenja litijuma) nije uopšte uslovljena otvaranjem rudnika, jer je tim fabrikama potrebna relativno mala količina litijuma (litijum-karbonata, litijum-hidroksida), koja se može lako uvesti i transportovati.

U ostalom, i bez otvaranja rudnika u Jadru, kompanija Fijat Krajsler automobili u Kragujevcu uskoro će započeti serijsku proizvodnju automobila koji će koristiti akumulatorske baterije.

/Pojačava se retorika koja naglašava „ekonomski argument“ i napadaju svi stručnjaci koji ukazuju na opasnosti. Zbog toga je poziv na javnu raspravu o privatnim spisima Rio Tinta klasična zamena teza, jer se učesnici, oponenti, stavljaju u položaj saradnika te kompanije. /

Ako se pođe od pretpostavke da će se u Srbiji godišnje proizvoditi 100.000 električnih vozila, koja sa jednim punjenjem baterije mogu da pređu između 400 i 500 kilometara, za njih bi bilo potrebno isto toliko akumulatorskih baterija od 50 kWh.

S obzirom na to da je za jedan kWh potrebno približno 0,16 kilograma litijuma, za izradu tih 100.000 baterija bilo bi dovoljno samo sedam odsto ili ukupno oko 800 tona od 11.400 tona litijuma (60.000 tona litijum-karbonata), koliko su projektovani godišnji kapaciteti Rio Save, domaće podružnice Rio Tinta. To drugim rečima znači da približno 93 odsto litijum-karbonata ostaje na raspolaganju Rio Tintu.

Sačuvati rezerve za nove tehnologije za koje će litijum biti neuporedivo vredniji

Pošto je trenutna berzanska cena litijum-karbonata 12.694 dolara po toni, to znači da bi u slučaju da jedan električni automobil proizveden u Srbiji košta 20.000 dolara, udeo litijum-karbonata u ukupnoj ceni automobila iznosio samo oko 2,6 odsto. Da li zbog toga vredi razrovati Jadar?

/ Priča o rudniku litijuma podseća na ponašanje Ziđin majniga, koji izvozi ekstremno bogate rude i koncentrat bakra iz rudnika Čukaru Peki. Sa njima se izvoze i prerađuju, ali ne u Srbiji, i vredni metali, zlato, srebro, platina, paladijum, osmijum… Srbiji ostaje rudarski otpad. /

Ni rudarenje, ni proizvodnja baterija, nisu razvojno značajni u pogledu zapošljavanja velikog broja ljudi ili visokokvalifikovanih radnika, prenošenja znanja i sličnih efekata, poput nekih drugih delatnosti. U to smo se već uverili na primerima rudnika u Boru, Majdanpeku i Loznici (Zajača), ali i u fabrikama kablova Jura i Leoni…

S druge strane, ekonomska šteta ne može se meriti na površini mikrolokacije rudnika, upravo zbog širenja zagađenja kroz vodu i vazduh, te gubitaka u poljoprivrednoj proizvodnji u Mačvi i troškovima po zdravlje i lečenje građana na široj teritoriji Srbije.

Da li će nabrojane troškove proceniti neka studija, koju je naručila kompanija Rio Tinto ili Vlada Srbije, videćemo. Prirodno bi bilo da vlasti insistiraju da se ovi rizici takođe kvantifikuju i razmatraju u diskusiji.

Imajući u vidu brzi tehnološki napredak alternativnih akumulatorskih baterija, energetski je važno i mudro sačuvati rezerve litijuma kad bude spremna tehnologija za koju će ovaj mineral biti neuporedivo vredniji (za energiju dobijenu iz fuzionih reaktora, koji će verovatno koristiti litijum), nego za sadašnje potencijalno opasne baterije.

Konačno, sasvim je jasno da je čista i pitka voda ona koja će svetu nedostajati u budućnosti, a ne litijum.

Poziv na javnu raspravu – klasična zamena teza

Učesnici u diskusiji koji zagovaraju projekat rudnika u Jadru previđaju sve prethodno iznete argumente, iako su detaljno izneti u Zborniku sa skupa „Projekat Jadar – šta je poznato“ još 2021, kao i na tribini biblioteke SANU 2023, na kojoj je Zbornik predstavljen.

Obe publikacije su dostupne i dostavljene zainteresovanim stranama, a predstavnici Rio Tinta i Vlade Srbije su bili pozvani, učestvovali su na skupu, autorizujući svoje priloge i imali su prilike da iznesu argumente svojih stručnjaka, pa i da odgovore na mišljenja i na pisma (i ona su sastavni deo Zbornika) urednika Zbornika, ali to do sada nisu uradili.

/ Za godišnju proizvodnju 100.000 električnih vozila sa baterijom od 50 kWh u Srbiji je dovoljno oko 800 tona litijuma, što je samo sedam odsto projektovanih kapaciteta Rio Save. To znači da 93 odsto litijum-karbonata ostaje na raspolaganju Rio Tintu /

Umesto toga, u javnosti se pojačava ista retorika koja naglašava „ekonomski argument“ (krajnje sporan i neutemeljen), zanemaruje efekte na zdravlje i napadaju se ad hominem svi stručnjaci i naučnici koji iznose svoje stručne stavove i ukazuju na opasnosti od projekta Jadar.

Zbog toga poziv na javnu raspravu o privatnim spisima Rio Tinta predstavlja klasičnu zamenu teza, jer se učesnici, oponenti stavljaju u položaj saradnika te kompanije. Za žaljenje je što ni vlast, ni kompanija nisu umeli, ni znali, da iskoriste pisani i publikovani materijal sa skupa u SANU.

Posebno napominjem da je Drina granična reka između Srbije i BiH i kao takva podložna je međunarodnoj saradnji koja se zasniva na zajedničkoj implementaciji Okvirne direktive o vodama, kao i na bilateralnim sporazumima potpisanim od strane dveju država, Srbije i BiH.

Uz to, Strategijom upravljanja vodama na teritoriji Republike Srbije do 2034, vode iz aluviona reke Drine su opredeljene za snabdevanje Mačvanskog regionalnog sistema, što je prioritet (i) uslov opstanka prirodnog okruženja i čitave ljudske zajednice.

Sve što vredi se izvozi, a ono što je opasno ostaje u Srbiji

Na kraju, razmišljanja me navode na pomisao da će možda proizvodi tehnološkog procesa prerade koncentrata jadarita (litijum-karbonat, borna kiselina kao sirovine za akumulatorske baterije i drugi proizvodi) biti izvezeni, a nesrećne deponije rudarskog i otpada iz procesa obogaćivanja i procesa luženja će ostati u Jadru i Rađevini, na teret sadašnjim i budućim generacijama, sa svim posledicama koje donose i tokom rada rudnika i vekovima nakon njegovog zatvaranja.

/ Lokacija mogućeg rudnika nalazi se na zemljištu vrlo podložnom plavljenju bujičnim velikim vodama i povremeno pojavom verovatno maksimalnih velikih voda na obe reke, Korenite i Jadra. Problem je još veći jer Srbija zaostaje u primeni propisa za zaštitu životne sredine. /

To neobično podseća na ponašanje kompanije ZiJin Mining b. v. Amsterdam, odnosno njene ovdašnje filijale Serbia Zijin Mining d.o.o, koja uz moguću saglasnost Vlade Srbije izvozi ekstremno bogate rude i koncentrat bakra iz rudnika Čukaru Peki, a rudarski otpad, flotacijska jalovina i rudničke vode ostaju, normalno, u Srbiji.

Štaviše, pri elektrolizi anodnog bakra nastaje anodni mulj iz koga se dobijaju vredni metali, poput zlata, srebra, platine, paladijuma, osmijuma, rodijuma, niobijuma i drugih, a oni se gotovo i ne pominju pri bilansiranju metala. Oni se izvoze sa koncentratom i prerađuju, ali ne u Srbiji.

Bogdan Šolaja/Radar

 

.N.T.
Novine Toronto, broj 
1930
Toronto 
19. Jul 2024.