Lingvista Branko Tošović izjavio je da bi za Srbe bilo kontraproduktivno kada bi prešli samo na pisanje ćirilicom, jer je pisanje i ćirilicom i latinicom njihova civilizacijska prednost.
“Čini mi se da je korektna odrednica da je ćirilica primarno srpsko pismo. Ali istovremeno smatram da je srpsko pismo i latinica. Ona ima dugu tradiciju, veoma mnogo je knjiga štampano na njoj. I kada bi se prešlo na pisanje isključivo ćirilicom, mislim da bi to za Srbe bilo kontraproduktivno. Smatram da je to njihova civilizacijska prednost, u smislu što su dvoazbučni. Čitanje je dovedeno do takvog automatizma da se i ne zapaža na kome se pismu čita, jednostavno se ne obraća pažnja na takvo kodno prebacivanje”, rekao je Tošović.
On je u intervju za portal Autonomija (www.autonomija.info) rekao da je protiv ishitrenih rešenja, da je za to da se ćirilica kao tradicionalno primarno pismo što više neguje, da dobije maksimalan prostor za upotrebu i funkcionisanje, ali onoliko koliko je to produktivno, istovremeno bez odbacivanja latinice jer je i ona već sada deo kontinuiteta srpske tradicije i kulture.
Podsetio je na devedesete godine prošloga veka, kada je u Republici Srpskoj zvanično uvedena ekavica umesto ijekavice, što je neslavno završeno i što se pokazalo kao promašaj.
“U kontekstu srpsko-hrvatskih odnosa, da je ta inicijativa uspela, ona bi dovela do toga da bi se ijekavica, kojom je i Vuk (Karadžić) govorio, isključivo vezala za hrvatski jezik”, kazao je Tošović.
Dodao je da treba sve preduzeti da Srbi ne ostanu bez drugog pisma, jer će, ukoliko se odustane od latinice, Hrvati, između ostalog, dobiti ono što mnogi ili neki od njih žele – da sa Srbima više ne dele zajednički grafijski sistem, da se izvrši sinonimizacija po principu srpski jezik = ćirilica, hrvatski jezik = latinica, što može voditi još većem udaljavanju Srba i Hrvata, srpskog i hrvatskog jezika, srpske i hrvatske kulture.
“Ako se rukovodimo izrekom ‘Koliko jezika, toliko i glava’, onda bismo mogli kazati i ‘Koliko pisama, toliko i civilizacijskih prednosti’”, naveo je Tošović.
On je ocenio da još uvek nije došlo pogodno vreme za usvajanje deklaracija o tome da su srpski, hrvatski, bosanski i crnogorski zapavo jedan jezik.
Prema njegovim rečima, nauka je kazala da se radi o jednom jeziku, da postoje, naravno, razlike između njih, ali da one nisu tolike da se može govoriti o razlikama u klasičnom smislu.
“To pitanje nije u suštini lingvističko, već političko. Mi moramo da odgovorimo na pitanje da li je politika spremna na ono za šta su, ili mogu biti, spremni lingvisti i, možda, neka šira javnost. Ja sada ne vidim ni u Srbiji, ni u Hrvatskoj, ni u Bosni Hercegovini, ni u Crnoj Gori jačih osnova za neki pomak koji bi išao u pravcu dogovaranja o zajedničkim jezičkim pitanjima”, rekao je Tošović.
Ocenio je da je ovaj prostor “jako ostrašćen i ide se na iracionalna rešenja”, koja su, recimo, u Austriji, na nemačkom govornom području nerazumljiva.
“Tamo se pre svega vodi računa o novcu zato što njima nije u interesu da uvode dvije norme – jednu za Nemačku, drugu za Austriju iako postoji podebeo rečnik austrijskog njemačkog. U njemu ima više razlika nego u bilo kome razlikovnom rečniku srpskog i hrvatskog”, kazao je Tošović.
Branko Tošović je profesor emeritus na Univerzitetu u Gracu, u Austriji, a intervju s njim za Autonomiju vodila je profesorka emeritus Svenka Savić sa Univerziteta u Novom Sadu.
