Pobeda Donalda Trampa na predsedničkim izborima prošlog novembra otvara mogućnost, ali ne još i izvesnost, da se iz temelja koriguju strateške postavke američke spoljne politike.
Posle završetka hladnog rata SAD su imale priliku da bitno smanje globalne vojne angažmane, da resurse vojno-industrijskog kompleksa preusmere ka obnovi zapuštene infrastrukture, a da sa Rusijom izgrade odnose zasnovane na partnerstvu dveju sila koje više nisu imale geopolitičkih ili ideoloških osnova da budu trajni suparnici.
Sukobi i napetosti su bili isključivo plod proaktivnih poteza SAD, poput širenja NATO, rata protiv Srba 1999, podsticanja državnog udara u Kijevu februara 2014. i otvorenog podsticanja promene režima u samoj Rusiji, izrazito dok je na položaju američkog ambasadora u Moskvi bio Majkl Mekfol, poznat po izjavi da želi „deputinizaciju“ Rusije.
Američka strateška doktrina koja je nastala posle raspada SSSR-a počivala je na principu monopolarne globalne dominacije.
Ona se odrazila u samoproglašenom pravu vođenja ratova bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN, radi očuvanja globalnog poretka u kome su SAD igrale ulogu neprikosnovenog hegemona.
Plodovi su bili porazni i za svet i za Ameriku.
Posebno je teške posledice imala podrška pobunjenicima u Siriji: jačanje džihadističkih pokreta poput Islamske države.
Ti pokreti sada predstavljaju trajnu pretnju celom svetu, a pre svega zapadnoj Evropi koja je sve češće na meti terorističkih napada, od Nice i Pariza do Berlina i Brisela.
Tri nedelje je prošlo od kako je Donald Tramp položio zakletvu ispred Kapitola u Vašingtonu kao 45. predsednik Sjedinjenih Američkih Država.
Dok su iza njega stajala četvorica njegovih prethodnika – Džimi Karter, Bil Klinton, Džordž V. Buš i Barak Obama – Tramp je rekao da će 20. januar 2017. godine biti upamćen kao dan kada je “vlast vraćena narodu”.
On je izneo sumornu sliku Amerike, govoreći o kriminalu, zatvorenim fabrikama i lošem liderstvu. Mimo ustaljenih normi za takvu priliku, on je rekao da je „establišment štitio sam sebe, a ne američke građane.
Njihove pobede nisu bile vaše pobede, njihov trijumf nije bio vaš trijumf. Oni su praznovali, a naš običan svet nije imao šta da slavi.
Mala grupa ljudi u Vašingtonu je ubirala plodove vlasti, dok je narod snosio trošak. To sve prestaje sada, ovoga časa“.
Ovo je bila neumoljiva kritika ne samo na račun „establišmenta“ u celini već i njegovih neposrednih prethodnika u Beloj kući lično.
U naizgled jasnom raskidu sa spoljnopolitičkom strategijom svojih prethodnika, Tramp je naglasio da SAD više neće drugim zemljama nametati svoj sistem vrednosti i norme: „Tražićemo prijateljstvo sa drugim zemljama, držeći na umu da je i njihovo pravo da svoje interese drže iznad svega ostalog.
Nećemo nametati drugima svoj način života, mi želimo da on bude primer za druge“.
Ponovio je svoje predizborno obećanje da će SAD „ujediniti civilizovani svet protiv radikalnog islamskog terorizma“.
Za razliku od Obame i Hilari Klinton – koji su koristili RS termin „nasilni ekstremizam“ – on ni ovom prilikom nije oklevao da upotrebi pridev „islamski“.
Tramp se inauguracionim govorom i izjavama tokom kampanje deklarisao kao spoljnopolitički realista u tradiciji Tukidida, Makijavelija, Hobsa, Morgentaua, Kisindžera, Volca i Meršajmera. Malo je verovatno da je Tramp ma koga od njih čitao, ali Stiv Benon jeste.
Isticanjem državnih interesa kao osnove funkcionisanja međunarodnog sistema, Tramp je sebe svrstao u tu tradiciju, koja je dijametralno suprodstavljena diskursu o „zajedničkim vrednostima“ i „međunarodnoj zajednici“, o „širenju demokratije“ i „obavezi zaštite ljudskih prava“.
Upravo se na tim i takvim ideološkim floskulama, utemeljenim na mitu o američkoj izuzetnosti i nezamenjivosti, zasnivala spoljna politika SAD od pada Berlinskog zida do 20. januara 2017.
Odbacujući to nasleđe, Tramp udara u samo srce operativaca američke „duboke države“ koji su decenijama, pod vladama obe stranke, sprovodili politiku globalne hegemonije.
Oni se neće predati bez borbe. Teškoće sa otporom „duboke države“ već su počele i pre inauguracije sa tvrdnjama obaveštajnih agencija (koje nikakvim dokazima nisu bile potkrepljene) da je Rusija hakovanjem Demokratskog nacionalnog komiteta i šefa predizbornog štaba Klintonove Džona Podeste, težila da pomogne Trampovom izboru.
Čelnici agencija CIA, FBI, NSA, uz svesrdnu medijsku podršku, težili su da nanesu udarac kredibilitetu novog predsednika i pre nego što je inaugurisan, štavie da ga delegitimizuju.
Usledile su i optužbe da ga Putin drži u šaci, ucenjenog, zbog navodno kompromitujućih snimaka iz moskovske hotelske sobe 2013.
Tim povodom je Njut Gingrič, bivši predsedavajući Predstavničkog doma i jedan od Trampovih najpoverljivijih ljudi, upozorio da je vrhuška obavštajnih službi, koju čine lica imenovana političkim odlukama a ne neutralni profesionalci, počinila izdaju obaveštajne zajednice i da je nužno temeljeno preustrojstvo „cele obaveštajne strukture“ SAD.
Bilo je i pre inauguracije jasno da ga čeka duga borba da državni aparat pročisti i iz njega ukloni nosioce poraženih ideoloških stavova i na njima zasnovanih strategija, da o politizovanom sudstvu ne govorimo.
Po dolasku u Belu kuću 20. januara, Tramp je ispoljio rešenost da predizborna obećanja sprovede u delo. Uprkos medijima koji svaki njegov potez dočekuju na nož i uprkos očekivanim otporima znatnog dela vašingtonskog političkog establišmenta, on je tokom prve dve sedmice svog mandata doneo niz odluka koje nagoveštavaju raskid sa višedecenijskim dvopartijskim konsenzusom.
Zasnovana na principu spoljnopolitičkog realizma („Amerika na prvom mestu“), nova vizija odražava napuštanje doktrine globalne dominacije kompletnog spektra i njenog ideološkog utemeljenja, tvrdnji o američkoj „izuzetnosti“ i univerzalnim vrednostima.
Jedan od prvih Trampovih poteza bio je da predsedničkim dekretom naredi nastavak izgradnje fizičke barijere duž granice sa Meksikom, kojom bi se napokon zaustavio nekontrolisani priliv ilegalnih imigranata (proceljuje se da ih ima 15-20 miliona).
Već godinama postoji zakonska regulativa za izgradnju zida – ali nije bilo političke volje da se pristupi realizaciji projekta, tako da je sada manje od jedne četvrtine južne granice SAD zaštićeno.
Sa jedne strane, poslovni interesi bliski republikanskom establišmentu imali su jasan interes da neometanim prilivom jeftine radne snage Latinoamerikanaca drže nadnice američkih radnika na niskom nivou.
Sa druge strane, demokrate su težile legalizaciji miliona ilegalaca iz ideoloških razloga („raznolikost“, multikulturalizam, inkluzija itd.), a i iz političkih interesa: naturalizovani imigranti, pogotovu oni iz Latinske Amerike, ubedljivom većinom glasaju za kandidate Demokratske stranke.
Odmah je krenula bujica kritika establišmentskih medija. Tramp je, međutim, rešen da zaustavi dalju promenu etničke i kulturne slike SAD, da zaštiti radna mesta („zapošljavajte samo Amerikance“, rekao je i u inauguracionoj besedi), ali i da spreči opasnost od ulaska potencijalnih terorista preko neobezbeđene južne granice.
Bez kontrole spoljnih granica jedne zemlje ne može biti ni govora o ozbiljnoj antiterorističkoj strategiji. Po ovom pitanju on uživa podršku većine Amerikanaca (anketama uprkos).
Potom je usledio Trampov predsednički dekret o privremenoj zabrani ulaska u SAD državljana sedam zemalja koje su na listi visokog terorističkog rizika. S obzirom da je reč o većinski muslimanskim zemljama (Iran, Irak, Sirija, Libija, Jemen, Sudan, Somalija), istog časa su usledile medijske optužbe i protesti, na osnovu tvrdnji da on sprovodi diskriminaciju na osnovu verske pripadnosti.
Mediji, međutim, prenebregavaju činjenicu da je ovu listu pre više od godinu dana zvanično promovisala prethodna, Obamina administracija na osnovu procene rizika obaveštajnih službi.
Zabrana se odnosi na zemlje sa svega 10% muslimanske populacije sveta. Najmnogoljudnije islamske zemlje (Indonezija, Pakistan, Bangladeš, Egipat, Turska) njime nisu zahvaćene, kao ni glavni izvor zla, Saudijska Arabija.
Nagovešteno je, međutim, da pobornici šerijata i diskriminacije protiv žena i nevernika neće biti dobro došli ma odakle da su, kao i da će ubuduće aplikanti za američke vize biti rigorozno proveravani.
Poseban gnev liberalnog establišmenta izazvala je stavka da će „pripadnici ugroženih verskih manjina“ – što se odnosi pre svega na bliskoistočne hrišćane – ubuduće uživati prioritet pri davanju izbegličkog statusa u SAD. Otpor tog establišmenta je trenutno usmeren na politički motivisane federalne sudije.
Trampov jednosatni telefonski razgovor sa Putinom 28. januara potencijalno je označio početak nove ere „transakcionog pragmatizma“. Nije bilo reči o postepenom ukidanju sankcija, što bi bilo preuranjeno prilikom prvog kontakta.
Već sama činjenica da je dijalog pokrenut i da je protekao u prijateljskom tonu predstavlja pomak sa krajnje niske tačke u odnosima dveju sila u završnici Obaminog mandata. Postignut je dogovor o skorom sastanku na vrhu.
Akcenat dijaloga bio je na zajedničkoj akciji protiv džihad-terorizma u celini, a pre svega na saradnji u akcijama protiv Islamske države. Fokus na jasno definisanim zajedničkim interesima i konkretnim potezima pruža solidnu osnovu za dugoročno poboljšanje odnosa.
Trampova težnja da poboljša odnose sa Moskvom nailazi na tvrđi otpor u američkoj prestonici od ma kog drugog aspekta njegove politike. Među republikancima, na antiruskom frontu po običaju prednjače senatori Džon Mekejn i Lindži Graham (za koje Tramp kaže da „vazda žele da započnu Treći svetski rat“).
Oni su najavili da će, zajedno sa demokratama, na Kapitol Hilu blokirati Trampovu ranije najavljenu nameru da Putinu ponudi ukidanje sankcija protiv Rusije u zamenu za ustupke na drugim poljima.
Njemu predstoji žestoko nadmetanje sa vašingtonskim establišmentom, uklj. neokonzervativne i neoliberalne „trustove mozgova“ (Brukings, Heritidž, AEI, Rand itd.), tvrdo krilo Kongresa i lobiste vojno-industrijskog kompleksa koji već godinama slede rusofobni diskurs.
Mnogo je karijera u američkoj prestonici izgrađeno i mnogo milijardi dolara zarađeno na tezi da je Rusija agresivna, predmoderna autoritarna sila i apriorna pretnja američkim „vrednostima“ i interesima.
Rusofobi se neće lako predati. Pre 4 dana Tramp je izjavio u intervjuu za TV Foks da poštuje Vladimira Putina, a na upadicu voditelja Bila O'Rajlija da je ruski lider „ubica”, odgovorio je da i SAD imaju ubice i da na tom planu nisu baš nevine. Usledila je histerična reakcija establišmenta.
Lider republikanske većine u Senatu, Mič MekKonel, odmah je rekao da je Putin “siledžija” i da se na može staviti znak jednakosti između ponašanja Rusije i SAD: „Amerika je izuzetna, Amerika je drugačija, mi se ni na koji način ne ponašamo kao Rusi. Ovde postoji jasna razlika koju svi Amerikanci razumeju”.
Svako uspostavljanje moralne ekvivalencije između Rusije i SAD je skandalozno, rekao je neuspeli republikanski predsednički kandidat Marko Rubio i – aludirajući na slučaj Litvinjenko – retorički zapitao kada je neki politički aktivista demokrata otrovan od strane republikanaca.
I u samom Trampovom timu po ruskom pitanju ne postoji monolitnost. Tilerson, Flin i Benon su za strateško partnerstvo, dok sekretar za odbranu Džim Metis i pogotovu ambasadorka u UN Niki Hejli koriste staru retoriku.
Još je neizvesno da li su tako divergentni tonovi plod neusklađenosti novog tima u prvim sedmicama ili predumišljaja. U slučaju Hejlijeve, moguća je i sabotaža birokrata u Stejt Departmentu koji su joj pisali govor ѕa SBUN.
Tramp je izdao nalog šefu Pentagona Matisu i Savetu za nacionalnu bezbednost da u roku od 30 dana pripreme strateški plan „beskompromisnog obračuna“ sa Islamskom državom. On je ovu odluku potpisao neposredno posle razgovora sa ruskim predsednikom, što nagoveštava mogućnost da će saradnja sa Rusijom biti ugrađena u temelje tog plana.
Neki izvori javljaju da je na pomolu dogovor SAD i Rusije o teritorijalnoj deobi odgovornosti u Siriji, uz učešće Turske u zapadnom delu pogranične zone i američko prisustvo duž osetljive granice sa Izraelom na Golanskoj visoravni.
Moskva bi navodno pristala da se iz oblasti pod vladinom kontrolom postepeno povuku pripadnici libanskog Hezbolaha i Iranske republikanske garde. Amerikanci će zauzvrat odustati od zahteva za promenom režima i prestaće da naoružavaju „opoziciju“.
Time bi se stvorili preduslovi za okončanje petogodišnjeg krvoprolića i za iznalaženje političkog rešenja, koje nije bilo moguće sve dok je prethodna administracija ponavljala da „Bašar mora da ode“ i naoružavala „umerene“ pobunjenike.
Tramp je istovremeno sproveo neočekivanu reformu strukture Saveta za nacionalnu bezbednost.
U užem, trajnom komitetu od sada se nalazi Stiv Benon, Trampov glavni strateg za politička pitanja, a iz njega su isključeni direktor Centralne obaveštajne agencije i načelnik Zajedničkog generalštaba oružanih snaga; oni će ubuduće biti pozivani samo ukoliko je na dnevnom redu tema koja se direktno tiče njihovih resora.
Ovo ukazuje da Tramp želi da kolektivni duh svog glavnog savetodavnog tela u što većoj meri uskladi sa svojim strateškim opredeljenjima, a da se manje od svojih prethodnika oslanja na mišljenja vodećih ličnosti obaveštajnih i vojnih struktura.
Tramp je počeo da ispunjava i obećanje o „isušivanju močvare“ vašingtonske korupcije dekretom kojim se državnim funkcionerima zabranjuje lobiranje u roku od pet godina po odlasku iz vladine službe. (Pod Obamom rok je bio samo dve godine.)
Za ključne ličnosti u aparatu nacionalne bezbednosti, pak, zabrana rada za strane klijente i određene domaće interesne grupe je doživotna.
Kako je Tramp izjavio potpisujući ukaz, u njegovom timu nema mesta onima koji prihvataju odgovorne položaje u vladi računajući da će svoje veze i uticaj kasnije debelo naplatiti kroz lobiranje.
Ova mera spoljnom posmatraču možda deluje simbolično.
Za operativce američke „duboke države“, međutim, ona će predstavljati prepreku neometanom povezivanju nosilaca moći u državnom aparatu i interesnih grupa koje deluju van domašaja javnosti.
Simbioza donosilaca političkih i zakonodavnih odluka sa jedne strane i zagovornika vojno-poslovnih interesa sa druge već decenijama predstavlja jedan od stubova institucionalne korupcije u političkom sistemu SAD.
PROBLEM ODNOSA SA KINOM
Rastuća ekonomska snaga države po pravilu biva propraćena jačanjem njenog geopolitičkog položaja, kao što ukazuju primeri Velike Britanije posle Napoleonovog poraza, Bizmarkove ujedinjene Nemačke, ili SAD u završnici hladnog rata.
Kineska privreda sada je dostigla američku; stoga ne iznenađuje da Peking teži i odgovarajućim promenama regionalne ravnoteže snaga.
Kineska strategija, međutim, prvenstveno je usmerena na jačanje bezbednosti lanaca snabdevanja sirovinama i energentima, a ne ka klasičnoj imperijalnoj ekspanziji.
Program izgradnje veštačkih ostrva u Južnokineskom moru i njihove militarizacije na prvi pogled deluje ekspanzionistički. Sa stanovišta fokusa na lance snabdevanja, međutim, ostrvski projekat može se posmatrati kao strateški defanzivan potez preventivne zaštite ključnog plovnog puta u „azijskom Sredozemlju“.
Tokom saslušanja pred američkim Senatom 11. januara, međutim, državni sekretar Reks Tilerson izjavio je da će SAD Kini „uskratiti pristup“ novoizgrađenim ostrvima u Južnokineskom moru.
Ta je izjava imala alarmantni prizvuk, pa su neki komentatori mislili da se Tilerson pogrešno izrazio. Deset dana kasnije, međutim, portparol Bele kuće Šon Spajser je potvrdio Tilersonov stav. „Ukoliko su ta ostrva zapravo u međunarodnim vodama a ne u kineskim, mi ćemo da osiguramo odbranu međunarodne teritorije od kontrole ma koje zemlje“.
Naravno, Spajser je znao da je Međunarodni tribunal za pomorsko pravo već doneo odluku da je reč o međunarodnim vodama, kao i da je Kina odbila da tom sudu prizna jurizdikciju ili da učestvuje u samom procesu.
Onda je 3. februara Džim Matis u Tokiju rekao da će SAD braniti japanski posed nad spornim Senkaku ostrvima u Istočnokineskom moru.
Kinezi su uzdržano reagovali na Tilersonove reči pred Senatom, ističući da zemlje van regiona ne treba da se mešaju u pitanje koje je ionako „na putu smirivanja“.
Međutim, Spajserova izjava je ukazala na mogućnost da je reč o utvrđenoj politici nove administracije i Peking je zaoštrio ton: suverenitet nad Spratli (Nanša) ostrvima nije podložan pregovorima, a sva sporna pitanja biće rešavana u bilateralnim pregovorima isključivo sa zemljama regiona – čime je Kina naizgled isključila mogućnost dijaloga sa SAD o statusu spornih zona.
Zainteresovane zemlje regiona – Vijetnam, Filipini, Malezija, Tajvan i Brunai – u većoj ili manjoj meri se suprodstavljaju kineskim ambicijama.
Pritom filipinski predsednik Duterte prednjači u nalaženju zajedničkog jezika sa Kinezima, dok im se Vijetnam odlučno protivi.
Nema sumnje, međutim, da nijedna od tih zemalja ne bi bila spremna da sledi SAD na putu eskalacije koji bi mogao da preraste u vojni sukob.
Retorika „uskraćivanja pristupa“ ostrvima može da se vrati poput bumeranga američkoj strani ukoliko se zacrtaju „crvene linije“ koje ne mogu da budu branjene.
Pomorska blokada već militarizovanih ostrva – sa aerodromima, raketnim baterijama i radarskim instalacijama – predstavljala bi ratni čin sa nesagledivim posledicama i ne bi bio racionalan u kontekstu proračuna bezbednosnih interesa SAD.
Trampov spoljnopolitički realizam, koji se ogleda u njegovom pristupu islamskom terorizmu i odnosima sa Rusijom, treba da bude primenjen i na trezvenu procenu cene i benefita eventualnog sukobljavanja sa Kinezima.
Njegovo nezadovoljstvo kineskom valutnom politikom i uistinu enormnim spoljnotrgovinskim suficitom koji Kina uživa u razmeni sa SAD, niti je ideološki utemeljeno niti je egzistencijalno značajno.
O pitanjima kursa juana ili o carinskim stopama moguće je i potrebno pregovarati sa stanovišta interesa koji jesu divergentni, ali nisu a priori i trajno nekompatibilni.
„Umetnost dila“ u ovom slučaju iziskuje Trampovo prihvatanje korekcije geopolitičkog balnsa u Južnokineskom moru u zamenu za ustupke Pekinga na planu trgovinske i finansijske politike. Takav dogovor je razuman i moguć.
Trampov tim bi pogrešio u eventualnom očekivanju da će ponoviti varijantu Kisindžerovog trougaonog gambita iz 1972.
Tada je SSSR bio znatno jači od Kine, pa je sa stanovišta jednog poštovaoca Meternihove diplomatije bilo logično da će SAD favorizovati slabiju stranu, bez obzira na ideološke razlike.
S obzirom da je danas Rusija objektivno slabija od Kine, moguća je analogna pretpostavka da u istom trouglu Vašington sada treba da uspostavi jače veze sa Moskvom radi stvaranja protivteže Pekingu.
Takvom iskušenju, međutim, Rusija neće da podlegne.
Ona je tokom decenijskog nadmetanja sa vašingtonskim hegemonistima iz obe stranke uspostavila strateško partnerstvo sa Pekingom, zasnovano na kompatibilnim političkim i ekonomskim interesima dve sile.
Teško da bi Putin rizikovao kinesko partnerstvo zarad potencijalno varljivih američkih ponuda, koje mogu biti dovedene u pitanje već posle sledećih predsedničkih izbora.
Uspostavljanje obostrano korisnog partnerstva Amerike i Rusije potrebno je i moguće. N
Nema inherentno nerešivih pitanja u odnosima dve sile, ukoliko se iz jednačine ukloni ranija težnja Vašingtona za globalnom hegemonijom i za promenom ne samo ruskog režima nego i ruskog identiteta po meri zapadne postmoderne elite.
Zajednički interes Putina i Trampa u suzbijanju islamskog ekstremizma predstavlja solidnu osnovu za početak procesa prevazilaženja Obaminog nasleđa.
Konture sirijske završnice već se naziru.
Rešenje ukrajinskog problema moguće je na bazi vojne neutralnosti Kijeva i široke, međunarodno garantovane autonomije Donbasa u okviru decentralizovane Ukrajine.
Odnosi SAD sa Kinom, pak, bremeniti su opasnostima. One mogu biti izbegnute ukoliko se Tramp bude držao principa iz inauguralne besede:
„Tražićemo prijateljstvo sa drugim zemljama, držeći na umu da je i njihovo pravo da svoje interese drže iznad svega ostalog“.
Kinezi su tvrdi pregovarači, ali su pragmatični i spremni na nagodbu. Trampovo pismo Si Džinpingu, u kome mu zahvaljuje na čestitkama povodom izbora, bilo je strogo formalno; trebalo bi ga propratiti telefonskim razgovorom.
Prve sedmice Trampovog predsedničkog mandata deluju ohrabrujuće.
Njegovi protivnici u mejnstrim medijima, u dvopartijskom političkom establišmentu i u vođstvu demokrata još se nisu povratili od šoka koji ih je zadesio 8. novembra prošle godine.
Tempo njegovih prvih poteza zatekao ih je nespremne da osmisle brze kontramere, pa su napadi na novog predsednika često imali prizvuk histerije.
Sa sigurnošću se može predvideti da će novi otpori uslediti, pa i direktna, sistematska sabotaža unutar državnog aparata.
Prošle nedelje preko hiljadu činovnika Stejt Departmenta potpisalo je „disidentski memorandum“ protiv dekreta o ograničavanju imigracije i „podizanja zida prema svetu“.
Portparol Bele kuće Šon Spajser je ovo komentarisao izjavom da birokrate treba da podnesu ostavke ako se ne slažu sa predsednikom.
Stav establišmenta u oproštajnom govoru kolegama sažeo je Obamin podsekretar za kontrolu naoružanja Tom Kantrimen, rekavši im da treba da ostanu na svojim položajima da bi „branili američki Ustav“!
Vašington Post od 31. januara sa zadovoljstvom konstatuje da „raste talas protivljenja među službenicima federalnog državnog aparata koji su zaduženi da sprovode agendu novog predsednika“.
Oni se „stalno konsultuju sa nedavno smenjenim politički imenovanim funkcionerima iz Obaminog doba šta mogu da učine da bi se suprodstavljali Trampovim inicijativama, a neki su preko socijalnih mreža počeli da anonimno puštaju vesti o promenama koje nameravaju da sprovedu funkcioneri koje je imenovao Tramp...
Stotine njih pohađanju radionice o pravima i kako da ispolje građansku neposlušnost...
Jedan anonimni službenik je najavio da će nezadovoljni birokrati otezati sa radom, da će curiti informacije medijima i jačati otpor odlukama sa kojima se ne slažu“.
Upitan da li su takvi otpori legitimni, smenjeni Obamin pomoćnik državnog sekretara za demokratiju i ljudska prava Tom Malinovski čak je rekao da jesu „ukoliko celokupna birokratija oseća da njihov vrhovni komandant predstavlja pretnju nacionalnoj bezbednosti SAD“!
Mogućnost sabotaže izvršne vlasti od strane trajnog činovničkog aparata predstavlja već sada ozbiljnu pretnju Trampovom programu.
Problem ilustruje činjenica da federalna birokratija predstavlja monolitni bastion liberalnog establišmenta: tokom predizborne kampanje, čak 95% donacija zaposlenih u 14 federalnih agencija pripalo je Hilari Klinton.
Obamina visoka funkcionerka u Ministarstvu odbrane Roza Bruks u periodu 2011-2014. čak je nagovestila vojni udar protiv Trampove administracije ako to bude jedini način da se on smeni: „Trampove prve nedelje kao predsednika pokazuju da je on zaista onoliko lud koliko su svi strahovali.
Jedna mogućnost za koju bih donedavno rekla da je nezamisliva u SAD jeste vojni puč, ili barem odbijanje vojnih prvaka da izvršavaju neke naredbe“. („Svi“, pretpostavljamo, izuzev glasača koji su ga izabrali...)
Lider manjinskih demokrata u Predstavničkom domu američkog Kongresa Nensi Pelosi je otišla tako daleko da je pomenula impičment.
Dodatni oblik opstrukcije jeste i proceduralno odugovlačenje demokrata sa potvrdom imenovanja članova Trampovog kabineta: do sada je Senat potvrdio tek 9 njih od 15, što je bez presedana.
Time se veštački izaziva kašnjenje u konstituisanju kabineta i shodno tome u normalnom funkcionisanju aparata izvršne vlasti.
Operativci američke duboke države suprodstavljeni su Trampu a priori.
Njegovo odbacivanje ekonomskog globalizma i prihvatanje realizma u spoljnoj politici je u suprotnosti sa njihovim interesima izraženim u moći i novcu.
U sudaru sa nosiocima starog vašingtonskog duopola, koji je već u toku, snaga volje i politička veština 45. predsednika SAD biće izložena testu istorijskog značaja.
Bez melodrame možemo zaključiti da od ishoda zavisi budućnost evropske civilizacije, od San Franciska do Vladivostoka.
