Na početku treće decenije 21. veka, “Oskar” je odlučio da okrene novi list i promeni ustaljenu praksu! Predstojeća, 92. po redu dodela “Oskara” održaće se u holivudskom “Dolbi teatru” već u nedelju, 9. februara, gotovo mesec dana ranije nego što je dosad bilo uobičajeno.
Ove godine, vremešni “Oskar” je uranio kao nikad pre, sa jasnom namerom da povrati pažnju publike. Međutim, brojni skeptici sumnjičavo vrte glavama i upozoravaju da je za to već kasno. Too little, too late!
Ma, ko još mari za “Oskare”, čiji tv “rejting” se poslednjih godina drastično stropoštao. Sve je manji broj onih koji su zainteresovani da gledaju ovu predugu i nameštenu predstavu sa izveštačenim prenemaganjima blaziranih holivudskih zvezda i zvezdica. Od nekadašnjeg “najuzbudljivijeg i najgledanijeg tv-šoua na planeti “, “Oskari” su se pretvorili u Veliku Dosadu!
Ispostavilo se da ni ovog puta dodela nagrada Američke akademije filmskih umetnosti i nauka neće imati svog domaćina. To je, u stvari, donelo olakšanje organizatorima, poučeni šokantnim iskustvom sa prošlomesečnih “Zlatnih globusa” kada je odvažni voditelj Riki Žerves svojim pronicljivim komentarima elegantno opalio vrući šamar i pljunuo u lice Holivudu, razotkrivajući svu njegovu hipokriziju i obmanu.
Uprkos novim optužbama za nedostatak diverzifikacije (među 20 nominovanih glumaca, uglavnom veterana, nalazi se samo jedna crnkinja -Sintija Erivo), sasvim je izvesno da će i 92. dodela “Oskara” proteći po scenariju “politički korektne” uravnilovke: za svakoga po nešto, za svakoga po malo, da niko ne ostane uvređen ni zaobiđen.
Dijabolični “Džoker” (11 nominacija”) će sigurno dobiti nagradu za najbolju mušku glavnu ulogu (maestralni Hoakin Feniks). Povratnica Rene Zelveger je već viđena kao pobednica u kategoriji za najbolju glavnu žensku ulogu, u autobiografskoj drami o holivudskoj tragičarki Džudi Garland.
Kventinu Tarantinu bi, po običaju, mogao pripasti “Oskar”’ za najbolji originalni scenario za crnu komediju “Bilo jednom u Holivudu” (10 nominacija), u kojoj je i famozni Bred Pit vodeći kandidat za najbolju epizodnu ulogu.
Da žene ne ostanu zapostavljene, “Oskar” za najbolji adaptirani scenario će najverovatnije otići u ruke Grete Gervig za feminističke “Tri male žene” (6 nominacija). Naravno, ni LGBT zajednica neće biti zaboravljena. Elton Džon je glavni pretendent da osvoji nagradu za najbolju originalnu pesmu u autobiografskom filmu “Roketmen”.
Shodno holivudskoj ekspanziji prema Dalekom istoku, južnokorejskom crnohumornom trileru “Parazit”(6 nominacija) pripašće “Oskar” za najbolji internacionalni film, čiji kreator Bong Džun-Ho (od strane “Nju Jork Tajmsa” proglašen za autora stoleća!) bi mogao čak da osvoji i nagradu za najboljeg reditelja. Da ne bi zvučalo diskriminatorski, Akademija je po diktatu političke korektnosti od ove godine dosadašnju kategoriju za najbolji strani film preimenovala u “internacionalni”.
Ne bi bilo nimalo iznenađujuće da 92.-gi “Oskari” zapravo proteknu u znaku Britanaca, čiji lobi u Holivudu je vrlo jak. Teško se osloboditi kolonijalnog nasleđa! Ratna drama o heroizmu pod nazivom “1917” (9 nominacija), reditelja Sema Mendesa, bi vrlo lako mogla biti proglašena za film godine.
Sve to, nimalo slučajno, dolazi u vreme definitivnog “Bregzita”, sa indirektnom porukom svetu da Velika Britanija nikad neće biti mala, i da je nakon prošlonedeljnog zvaničnog izlaska iz Evropske unije neće zadesiti sudbina u stilu “Kako je Velika Britanija postala probušeni dolar” (sećate li se ove alegorične pesme dr Neleta Karajlića i njegovog “Zabranjenog pušenja” iz 1987 godine?)
Kad je već reč o Prvom svetskom ratu i političkoj korektnosti, nametnulo mi se jedno pitanje: Kako to da srpskog patriotu Gavrila Principa, koji je svojim pucnjevima u Sarajevu, 28. juna 1914. godine, najavio kraj Habsburške monarhije-“Velike tamnice naroda”, i dalje u zapadnom svetu prikazuju kao “teroristu”. Ali, zar ne bi trebalo, po merilima i principima sadašnje “političke korektnosti”, Gavrila Principa označiti zapravo kao velikog heroja i hrabrog borca za slobodu, ljudska prava, diverzifikaciju i civilizacijski progres, a protiv tiranije, autoritarnih režima i aristokratskih privilegija, koji je svojim odvažnim aktom pokrenuo lanac događaja koji su, ultimativno, vodili do uzdizanja i afirmacije malih naroda i definitivnog raspada feudalnog i kolonijalnog sistema u Evropi i lančane propasti četiri velika carstva (ruskog, austro-ugarskog, turskog i nemačkog), a peto (britansko) doveli u stanje odgođenog, ali neizbežnog kolapsa?
Mada to na prvi pogled nema direktne veze sa “Oskarima,” ovaj tekst je delimično inspirisan još jednim, osmim po redu trijumfom Novaka Đokovića na teniskom “grend slem” turniru u Australiji. Naime, gledajući na tv ekranu ovaj meč, spontano sam se zapitao: da li ova “politička korektnost” ima duple standarde, da li važi samo za jedne, ali ne i za druge?
Naime, izgleda da zapadna “politička korektnost” ne važi za zvanično najboljeg teniskog igrača na svetu, srpskog super-asa Novaka Đokovića. Kad god nastupa na turnirima na Zapadu, gotovo svi su mu, najblaže rečeno, nenaklonjeni, ne samo rivali na terenu: i mediji, i publika (naravno, izuzev srpske imigracije) , i sudije, čak i elektronsko “Oko sokolovo”, i britanska kraljevska porodica i holivudske zvezde… Sam protiv svih!
Zaista nimalo “politički korektno”. Ali, iz kojeg razloga? Gde se izgubila ta (hipokritska) “politička korektnost” prema vrhunskom sportisti i pravom džentlmenu Novaku Đokoviću, istinskom ambasadoru tenisa, koji i u brojnim pobedama i u retkim porazima osvaja svojim kosmopolitskim stavom, viteštvom, odmerenošću, dostojanstvenošću, elokventnošću i duhovitošću. Da li je možda problem u tome što se Šampion Nole, koji dolazi iz male balkanske zemlje kao što je Srbija, drznuo da zagospodari sportom koji se smatrao “rezervisanim” za odabrane i privilegovane?
Holivud se sada pompezno zalaže za polnu jednakost i protiv ženske neravnopravosti. U tom smislu, zar ne bi bilo “politički korektno” da, na primer, konačno snimi film o velikoj srpskoj naučnici Milevi Marić-Ajnštajn (1875-1948), fascinantnoj ženskoj ličnosti na prelazu između 19 i 20 veka, koja je bila klasični primer žrtve diskriminacije od strane ekskluzivnog “muškog kluba”. Ona je bila briljantna matematičarka, vrhunska naučnica, požrtvovana majka troje dece i odana (prva) supruga Alberta Ajnštajna, koji je, po novim otkrivenim dokazima, omaložavao, ponižavao i iskorištavao.
Milevina pokornost prema Ajnštajnu ne može se razumeti bez poznavanja vremena kad se njihova veza razvijala. Tada žene nisu imale samostalnu profesionalnu karijeru, naučnim istraživanjima su se u to vreme bavile samo tri žene u Evropi.
Po sve raširenijim tvrdnjama ne malog broja eskperata-naučnika i istoričara, Mileva Marić je bila pravi "genije iz senke" čije je delo u stvari nagrađeno Nobelovom nagradom! Ona je bila genijalni naučni um, koja je rešavala postavljane zadatke i davala Albertu Ajnštajnu matematičke proračune i instrukcije koji su bili osnova famozne teorije relativiteta. Da li je Albert Ajnštajn bio veštiji zavodnik nego fizičar, naučni genije ili genijalni manipulator?
Privatna istorija Alberta i Mileve prošla je mnogo cenzura da bi se po svaku cenu održao mit o Ajnštajnu, koji je marketinško-politički proizvod moćnih grupa koje kontrolišu i Holivud, koji je hronično “slep” prema inspirativnoj i, ujedno, gorkoj životnoj priči Mileve Marić. Ne čini li vam se da holivudska “politička korektnost” ima duple aršine?
Da li je koincidencija slučajna ili namerna (prosudite sami!), da su, pored Mileve Marić, bez zaslužene Nobelove nagrade ostali i dvojica njenih savremenika i kolega-genijalnih naučnika i izumitelja srpskog porekla - Nikola Tesla (1856-1943) i Mihajlo Pupin (1858-1935)? Kako to da su svi oni bili potisnuti u stranu i marginalizovani?
Zar nije apsurdna i šokantna činjenica da Nobelovu nagradu nije dobio Nikola Tesla, moderni Prometej, poeta i sanjar među naučnicima, čovekoljubac a ne srebroljubac, čiji doprinos čovečanstvu nosi mitske dimenzije i čiji pronalasci i ideje su udarili temelj današnjoj civilizaciji? On je bio ekscentrični vizionar, čovek budućosti koji je osvetlio planetu. Nikola Tesla je bio pronalazač električnog doba koji je stvorio 21. vek kao eru elektriciteta i elektronike i svojim izumima omogućio novu tehnološku revoluciju.
On je čovečanstvu podario svetlost i napredak. Ukrotio je vodopade, izvršio biblijski zadatak da bude svetlost i u mraku, podario je inovacije na kojima se danas zasniva sve što je nekada bila fantastika i domen pisaca i maštara: put u svemir, televizija, internet, telekomunikacija, medicinski aparati…
Holivud još nije snimio autobiografski film o Nikoli Tesli, koji je bio prikazan samo kao sporedan lik(!) u sukobu Edisona i Vestinghausa, u ostvarenju pod nazivom “Current Njar” (2017.).
Nešto zaista (već odavno!) “smrdi” oko te Nobelove nagrade, baš kao i oko ovih holivudskih “Oskara” koji su sve više plod dirigovane uravnilovke.
Ako vas ipak zanima dodela “Oskara”, možete je pogledati u direktnom tv-prenosu na kanalu CTV-a u, u nedelju, 9 februara sa početkom u 8 časova naveče. Politički korektno rečeno: Prijatna vam dosada!
Bojan Ž Bosiljčić
