Famozni “Hladni rat” između SAD i SSSR-a je trajao punih 45 godina. Izazvao je krize, uneo napetosti, proizveo neizvesnosti, doneo tenzije, ali ipak nije doveo do direktnog vojnog sukoba, niti uzrokovao “Sudnji dan” čovečanstva.
“Hladni rat”(1945-1990) je bio kao brat! Ovo sa nostalgičnim uzdahom konstatuju oni koji tvrde da su to bila “dobra, stara hladnoratovska vremena”, u poređenju sa ovim današnjim sumanutim i nekontrolisanim “mondijalističkim“ dobom “Novog svetskog poretka”.
Naime, postojale su dve suprotstavljene super-sile, dva antagonistička vojna pakta, dve oprečne ideologije, dva dijametralno drugačija društveno-politička sistema, dva različita načina i vrednosna poimanja života. U takvoj atmosferi međusobnog podozrenja i straha bila je uspostavljena ravnoteža snaga i taj balans je držao celi svet u relativnom miru.
Kada je bivši drugorazredni holivudski glumac Ronald Regan “nasamario” nekadašnjeg prvog agenta KGB-a Mihaila Gorbačova, sa belegom na glavi kao znakom zloslutnog predskazanja, za dobar deo čovečanstva su stigli “crni dani”. Pad Berlinskog zida 1989. godine nije samo označio pad komunizma, nego i kraj dotadašnjeg svetskog poretka, bezbednosnog sistema i kakvog-takvog socijalnog mira.
Sa demontiranjem SSSR-a nestalo je planetarne ravnoteže snaga. “Novi svetski poredak”, predvođen Amerikom, je agresivno preuzeo samostalnu kontrolu nad planetom, sa nametnutim i izmišljenim ratovima pod oblandom širenja i zaštite “demokratije, slobode i ljudskih prava”. Rasturene su mnoge države, a stvorene su nove - fantomske, često i uz veliko prolivanje ljudske krvi, sa devizom “Razdeli pa vladaj!”
Razjareni “Globalizam”, što je zapravo učtivi termin za “Novi kolonijalizam”, sa ekonomskom “doktrinom” sveopšteg grabeža i manipulativnom ideologijom “političke korektnosti”, proklamovao je pohlepu bez granica kao zamajac progresa čovečanstva! Rezultat svega toga je da bogati danas postaju sve imućniji, a siromašnji sve bedniji, tradicionalne moralne vrednosti su iščezle, a celi svet je postao uzavreli kotao i sve više se pretvara u mesto gde lunatici vladaju mentalnom institucijom. Stvarno, koja ludnica!
Paradoksalno, u ovoj digitalno-elektronskoj eri, svemirska istraživanja, posebno sa ljudskom posadom, su postala ograničena, jer manjka interesa da se investira u projekte koji neće brzo vratiti “oplođeni” uloženi novac.
Hladni rat (1945-1990) je doneo trku u naoružanju, pa potom i trku u svemiru, koji se pretvorio u dramatičnu pozornicu odmeravanja snaga dva bloka za svetski prestiž. U tom pogledu, “Hladni rat” je bio “Zlatno doba” jer je, ironično, doveo do najvećih dostignuća u ljudskoj istoriji!
Svemirska trka, koja je poslužila kao arena za propagandno veličanje vrlina ili žigosanje mana jednog ili drugog političkog sistema - komunizma, odnosno kapitalizma, je trajala oko dve decenije. Započela je 4. oktobra 1957. godine kada je SSSR lansirao u Zemljinu orbitu prvi veštački satelit “Sputnjik 1”. U toj veoma skupoj i rizičnoj trci, sa rudimentarnom tehnologijom, Rusi su ubedljivo poveli pošto je Juri Jagarin, u “Vostoku 1”, postao prvi čovek koji se u otisnuo u orbitu oko Zemlje, 12. aprila 1961. Dve godine kasnije, Valentina Tereškova je postala prva žena u svemiru, kao poruka SSSR-a kapitalističkom Zapadu da su u komunizmu žene ravnopravne sa muškarcima!
Ipak, nakon početne ruske dominacije, odlučna runda u ovom ideološko-političko-tehnološkom svemirskom maratonu pripala je Amerikancima sa misijom “Apolo 11”. 20. jula 1969. godine, astronaut Nil Armstrong (zajedno sa Bazom Oldrinom) se sa lunarnim modulom “Orao” spustio na Mesec i potom prvi kročio na njegovu površinu izgovorivši reči za sva vremena: “Ovo je mali korak za čoveka, ali veliki skok za čovečanstvo!”
Ljudska civilizacija je prešla desetine hiljada godina dugačak mukotrpni put od pećinskog čoveka do mesečevog šetača! Kao (samozvana) najinteligentnija bića na ovoj planeti, ljudi su postali jedina vrsta koja se ikad otisnula van Zemlje.
1975. godine, zajednička sovjetsko-američka misija “Sojuz- Apolo”je donela “detant u kosmosu” i kraj svemirske trke, sa rukovanjem rivalskih astronauta, dokazujući da kad hoćemo, bez obzira na naciju i ideologiju, možemo da budemo i delujemo kao ljudi, a ne kao majmuni!
Mesec je oduvek bio predmet ljudskih aspiracija i izvor artističkih inspiracija. 1801. godine, genijalni Ludvig Van Betoven je komponovao sonatu za klavir broj 14, koja je sa svojom izuzetnom emocionalnom snagom postala “evergrin” klasične muzike, ostavši zauvek zapamćena kao “Mesečeva sonata”, jedna od najpopularnijih klavirskih dela svih vremena. Češki kompozitor Antonin Dvoržak je u operi “Rusalka” (1900) predstavio predivnu ljubavnu ariju – “Pesmu mesecu”. Legendarni Frenk Sinatra je 1960-tih pevao “Fly Me to the Moon”, svetski hit kompozitora Barta Hauarda.
Još uvek omađijan “Mesečinom” crnačkog reditelja Berija Dženkinsa, koja je na prošlogodišnjoj šokantnoj “oskarovskoj” ceremoniji pala na njegov “La La Lend”, naknadno mu oduzimajući pobedu za najbolji film, Dejmijen Šazel je sada režirao grandioznu lunarnu rapsodiju pod nazivom “Prvi čovek”, posvećenu Nilu Armstrongu. To je posle remek-dela Stenlija Kjubrika “2001: Odiseja u svemiru: 2001” (1968.), opčinjavajuće “Gravitacije” (2013.) meksičkog reditelja Alfonsa Kuarona i fascinantnog “Interstelarnog” (2014.) Kristofera Nolana sigurno najupečatljiviji film ikad snimljen o ljudskim avanturama u kosmičkim prostranstvima.
Takođe, “Prvi čovek” se pridružuje maloj grupi dela - “Put u svemir” (1983.) Filipa Kaufmana i “Apolo 13” (1995.), Rona Hauarda, koji prikazuju stvarnu istoriju kosmičkih letova. Autentičnije od ovih ostvarenja može biti samo iskustvo doživljeno na licu mesta- u svemiru!
Po svom stilu daleko udaljen, kao Zemlja od Meseca, od Šazelovih ranijih filmova -bubnjarske drame “Ritam ludila” (2014.) i romantičarskog mjuzikla ”La La Lend” (2016.), “Prvi čovek” deluje impresivno u svojoj epskoj razmeri ali istovremeno i duboko intimistički kao portret “Mesečevog šetača” Nila Armstronga (1930-2012.). Baziran na autorizovanoj biografiji autora Džejmsa Hansena, koju je “oskarovac” Džoš Singer (“Pod lupom”) “pretočio” na filmsko platno, pokrivajući ključni period od 1961. do 1969. godine, to je spektakularna 135 minutna kosmička odiseja ali ujedno i porodična drama, koja sledi latinsku poslovicu “Per aspera ad astra” - Kroz trnje do zvezda. Šazelova lucidna saga o velikom trijumfu je protkana i bolnim tragedijama.
Ovaj film prikazuje delikatni odnos između čoveka i čovečanstva, malih koraka i velikih skokova, ambicije i straha, tuge i istrajnosti, oca i majke, muža i žene, Zemlje i Meseca i ultimativno – između ljudskog bića i astronauta. Povučen u sebe, izuzetno skroman, izbegavajući da bude u centru pažnje, taj čovek - Nil Armstrong, nije bio ikonski astronaut kakvog bi svet očekivao da bude u dobu kada slava često nadilazi sama dostignuća.
Sa očima koje su bile više uperene na tragedije iz bliske prošlosti nego na breme istorije za koju se spremao da ponese na svojim leđima, on nikad nije zurio u Mesec dok je na američkom Srednjem zapadu odrastao kao dečak. Nil “Čvrstoruki“ je posedovao čvrstu volju, poput čelika, ali je emocionalno bio veoma uzdržan i “zatvoren”. “Kratak” na jeziku, bio je tih i nimalo rečit u kazivanju velikih pozdrava i malih oproštaja.
Šta bi Armstrong rekao na kritike i kontroverze oko ovog filma da nije pokazao postavljanje američke zastave na površinu Meseca? Verovatno bi samo slegnuo ramenima!
33-godišnji holivudski “vunderkind” Dejmijen Šazel, inače najmlađi dobitnik “Oskara” za režiju, je u “Ritmu ludila” žigosao torturu zlostavljanja, a u “La La Lendu” je umetničku čistotu suprotstavio komercijalizmu. U “Prvom čoveku” on se “uvukao” u dušu Nila Armstronga, portretišući ga ne samo kao nepokolebljivog astronauta-pionira, nego i kao ožalošćenog oca koji je izgubio svoju dvogodišnju kćerku, umrlu od raka.
Rajan Gosling, kanadski glumac sa holivudskom radnom vizom, izvanredno otelotvorava Armstrongovu kompleksnost koja je u sebi nosila široki spektar ličnosti: nevoljnog heroja koji je uvek uspevao da sačuva hladnu glavu u slučajevima katastrofa; inženjera-naučnika, sklonog perfekciji, opsednutog naukom i matematikom, koji je više bio zainteresovan za brojeve nego za romanticizam Meseca; nehajnog oca koji je zbog svojih ambicija zapostavio suprugu i porodicu koje je veoma voleo; stamenog čoveka od velikog integriteta koga su zahvatale sumnje, ali koji je posedovao tihu rešenost i odvažnost da prebrodi sve prepreke u kosmosu i na zemlji.
Oslanjajući se mnogo više na efekte kamere (izvrsna fotografija Linusa Sandgrena) nego na kompjuterski generisane slike, Šazel u svom filmu stavlja gledaoce u astronautsku kabinu zajedno sa Armstrongom. Upotrebom ručnih kamera koje se “tresu”, on kreira atmosferu napetosti u skučenom prostoru svemirske “limene kutije”, dočaravajući nesvakidašnji osećaj prilikom lansiranja rakete “Saturn 5”, koja se propinje kroz nebo.
Postepeno pojačavanje tempa filma, kao odbrojavanje do lansiranja, deluje vrlo promišljeno. Šazel u svom delu, čije boje su prigušene, preferira krupne planove na uštrb panoramskih vidika. Jedino u zadnjoj četvrtini, kada Armstrong gleda na Mesec kroz prozor, film se prebacuje sa 35 mm na 70mm IMADž format da bi replikovao taj momenat zapanjenja koji je on osetio.
“Prvi čovek” je, bez sumnje, film o sve-američkom heroju, ali on ne služi pukoj patriotskoj svrsi. Šazel i Singer u svojoj sagi stavljaju u prvi plan ljudski heroizam, koji se nalazi u samoj srži celog čovečanstva, a ne unutar određenih geografskih granica. Kao oda jednom od najmonumentalnijih momenata u istoriji ljudske rase, “Prvi čovek” je u svom kontekstu priča o podvigu koji prevazilazi nacionalni trijumf, koji nije pripadao samo Americi, nego celom svetu.
“Za čovečanstvo!”- rekao je i sam Armstrog o “velikom skoku” Mi smo svi deca univerzuma, a ne ovog ili onog ideološko-političkog sistema!
Kad su Armstrong a zatim i Oldrin pre 50 godina kročili na površinu Meseca bio je to događaj koji je zauvek promenio ljudske aspiracije. To je bio najsvetliji trenutak čovečanstva i inspirativno svedočanstvo šta je ono sve sposobno da konstruktivno uradi. Gde se to sve poslednjih decenija zagubilo?
Slanje ljudi na Mesec je koštalo mnoge živote američkih astronauta, a američke poreske obveznike 24 milijarde dolara (skoro 100 milijardi u današnjoj vrednosti!). U jednoj sekvenci filma o rastućem protivljenju američkoj svemirskoj misiji, Šazel ubacuje protestnu pesmu “Njhitey on the Moon”, poete-pevača Džila Skota-Herona, koji se sa indignacijom pitao zašto se taj silni novac preusmeruje i troši u druge svrhe umesto na mnoge familije koje žive u siromaštvu? (Pre)skupa je cena pravljenja Istorije!
Kao i sam njegov glavni protagonista, i Šazelov film se propinje u nebo. To je delo koje će nesumnjivo biti jedan od glavnih “oskarovskih” favorita na 91.-oj dodeli “Oskara” 24. februara 2019. godine.
