Novak Đoković je još jednom kralj Australije baš kao što je pisalo na jednom od brojnih transparenata koji su se nalazili na „Rod Lejver“ areni ili ispred nje tokom sedam po mnogo čemu ludih mečeva.
U poslednjem je pao Stefanos Cicipas. Uf, kakvo olakšanje. Godinu dana ranije sam na istom mestu gledao kako Rafael Nadal podiže 21. grend slem titulu i pitao se da li ću ikada doživeti da gledam da Srbin to uradi na ovom turniru.
Godinu dana je nekada večnost, a nekada treptaj oka. Zavisi od trenutka u kom to sagledavate. Ali, kada godinu dana držite u sebi bes, povređenost, emocije, onda to prosto mora da eksplodira.
U trenutku kada je Đoković shvatio da je uspeo još jednom jedan veliki kamen, možda i čitava planeta na plećima (baš kao Atlasu), odjednom je nestala.
Odjednom je sve bilo gotovo, baš je morao da padne grčki teniski bog u igri nerava. Novak je „ukrao“ drugi set, a onda u trećem pokazao zašto je „Tajbrejković“. Nakon toga je odlučio da pokaže šta je presudilo. Ispruženi prst je pokazao šta je bilo presudno.
Samo što ovo poslednje niste videli u prenosu, to je ostala mala tajna onih 15.000 ljudi u dvorani. Ali, nije trebalo da bude. Nije bilo namenjeno da bude.
Upitan je Novak da prokomentariše zbog čega je pokazao na ta mesta na telu.
„Šta želite da kažem? Pa videli ste sve“, rekao je Đoković i nasmejao se od uveta do uveta.
To se nije videlo u prenosu.
„To je mali kodirani jezik koji imamo. Oni shvataju. Potrebno je veliko srce, mnogo mentalne snage, ali i ona treća stvar da bi se uspelo.“
Bila je to i jasna poruka Srbina svima ostalima kako se dobijaju veliki mečevi. Iako je više bila stvar u maniru Zlatana Ibrahimovića nego Novaka, ipak, i to je pojasnio da je došlo do velikih promena u pristupu srpskog asa.
Mnogi su se zbog toga siti nasmejali, ali u Srbiji to nisu čuli. Mnogi su već tada grcali u suzama. Ako i nisu, jesu samo dva minuta kasnije. Ko zna koliko sam poruka dobio od ljudi koji mi govore da su plakali, da je plakala čitava porodica ili da su čuli da komšije plaču. Veliki deo Srbije je prošao kroz svojevresnu katarzu, pa čak i zadovoljene nepravde nakon ovog trijumfa.
Mali Kalimero u svakom od nas je rekao: E, neka je. Neka je pobedio opet.
Plakali su na tribinama i najvatreniji navijači Novaka. Znali su oni mnogo toga o tome kroz šta je prolazio srpski as. Bile su to one suze olakšanja kao kod ljudi koji konačno mogu da budu slobodni. Upravo je pitanje slobode bilo jedno od najčešćih prethodnih godina. Sa globalnim zaključavanjem, pogotovo u Melburnu koji je bio najduže pod katancem od svih, bilo je neophodno da ta potisnuta energija bude oslobođena.
Oslobođena je u atomskom udaru čija se „pečurka“ nadvila sve do Srbije. Bio je ovo trenutak o kom se sanjalo još od onih naslova „Novaku zabranjeno da uđe u Australiju“. I ne ovo nije osveta, ovo je bila samo naplata dugova.
Bolje nije mogla da bude sprovedena. Glavom, srcem i na kraju dana i m*****.
