Dior je platio dobavljaču 53 evra po komadu, otprilike 57 dolara, da sastavi torbu koju prodaje u prodavnicama za 2.600 evra, ili oko 2.780 dolara, prema dokumentima koji su ispitani u okviru istrage.
Istovremeno, Armani torbe su prodate dobavljaču za 93 evra, a zatim preprodate Armaniju za 250 evra i na kraju se prodavale po ceni od oko 1.800 evra u prodavnicama, otkrila je istraga. Ove cene ne uključuju kožu ili druge sirovine, a kompanije posebno pokrivaju troškove dizajna, distribucije i marketinga.
Neke od pretresanih radionica, od kojih su sve bile u Italiji, izrađivale su i proizvode za druge modne brendove, rekli su tužioci.
“Zašto proizvodnja ovih proizvoda košta tako malo? Brendovi moraju sebi da postave ovo pitanje“, rekao je Fabio Roja, predsednik milanskog sudskog sistema, koji je nadgledao istragu.
Sudske presude proizašle iz istrage kritikovale su luksuzne kompanije jer nisu na adekvatan način nadgledale svoje lance snabdevanja. Kompanije se ne suočavaju sa optužbama u vezi sa ovim nalazima. Neki od nezavisnih dobavljača, međutim, mogli bi se suočiti sa optužbama za eksploataciju radnika i zapošljavanje radnika bez odgovarajuće dokumentacije.
Dior, koji je u vlasništvu luksuznog giganta LVMH, odbio je da komentariše. Brend je nedavno podneo memorandum u kojem su navedene mere za rešavanje problema u svom lancu nabavke, pokazuju sudski dokumenti.
Armani je rekao da ima „mere kontrole i prevencije na snazi kako bi se smanjile zloupotrebe u lancu snabdevanja“ i da „sarađuje sa najvećom transparentnošću s vlastima“.
Italijanska istraga ističe veoma aktuelno pitanje u industriji luksuza. Dok su drugi sektori premestili proizvodnju u Kinu i druge zemlje s niskim platama, mnogi luksuzni brendovi držali su proizvodnju bliže kući, verujući da je to ključno za njihovu privlačnost. Ali uprkos tome što su označeni oznakom „Made in Italy“, tužioci navode da neke luksuzne proizvode proizvode strani radnici, od kojih su mnogi Kinezi, pod uslovima koji su daleko ispod zakonskih standarda.
Luksuzna roba može imati visoke cene delom i zbog očekivanja da ih prave kvalifikovani radnici u zanatskim radionicama. U stvarnosti, dok brendovi drže dizajn i razvoj proizvoda u svojoj kući, oni često predaju proizvodnju dobavljačima.
Većina toga se dešava u Italiji, koja je dom hiljadama malih proizvođača i koja proizvodi oko 50 do 55 odsto svetske luksuzne odeće i kožne galanterije, prema konsultantskoj kući Bain.
Poslednjih godina mnogi luksuzni brendovi radili su na boljoj kontroli svog lanca dobavljača kako bi ublažili rizik loše reputacije, kontrolisali kvalitet i pridržavali se novih evropskih propisa namenjenih suzbijanju uticaja modne industrije na okolinu.
Kao rezultat italijanske istrage, sudije su u junu stavili Manufactures Dior SRL – jedinicu Diora – pod takozvanu sudsku upravu nakon što su presudili da njen lanac nabavke uključuje firme u kineskom vlasništvu u Italiji koje su maltretirale radnike migrante. Ista mera preduzeta je protiv Armanija u aprilu i Alviera Martinija, poznatog po svojim torbama s printom mapa i drugim predmetima, u januaru, piše Wall street journal.
