Prošle sezone srpski klubovi su imali katastrofalne rezultate na internacionalnoj sceni.
Odigrali su 28 utakmica i slavili samo jednu pobedu i doživeli čak 25 poraza. Gol razlika je bila 75 primljenih i 21 postignut gol. Bila je to rekordna blamaža. Sudeći po početku nove fudbalske sezone pad se nastavlja. Nažalost, čini se da je i Bog digao ruke od kvalitetnog fudbala na našim prostorima.
Očigledno je da mnogo toga u fudbalskoj Srbiji ne valja i da su promene neophodne. U suprotnom biće još gore. Zato pođimo redom. Šta bi to trebalo pod hitno da se promeni pa da domaći fudbal ponovo počne da uveseljava narod i postane glavna tema razgovora u kafanama, kao nekada?
Sistem takmičenja
Svakom laiku je jasno da postojeći sistem takmičenja sa takozvanom Super ligom od 16 klubova nije dobar, bolje rečeno užasan je. Naravno da je preglomazan jer je kvalitet tanak, ali baš tanak.
To se najbolje vidi u Evropi gde su naši klubovi postali topovska hrana i za osrednje fudbalske zemlje, a kamoli za bilo koji klub iz „Lige petice”.
Čini se da je liga od 10 klubova optimalan broj. Na prste jedne ruke se mogu nabrojati kvalitetne utakmice u domaćem takmičenju. Igra se do zla boga sporo, dosadno, zastarelo, a upravo je nedostatak jakih utakmica problem za sve naše klubove kada izađu van granica Srbije.
Tako bi se sigurno podigla zamiljivost samog takmičenja. Hrvatska, Austrija, Švajcarska već godinama igraju ligu sa deset klubova, a zna se gde su te reprezentacije, a gde naša.
Nedostatak trenerskog kadra
Jedini trener sa naših prostora koji je u poslednjih 15 godina radio u nekom klubu iz Lige petice je prerano preminuli Siniša Mihajlović. Najveći domet naših stručnjaka je Grčka, a većina ih odlazi u Kinu ili neku drugu egzotičnu zemlju.
Nekada su Miljan Miljanić, Vujadin Boškov, Radomir Antić trenirali i takav gigant kao što je Real, a sada naših trenera nema ni na mapi. Neko će reći sada su druga vremena i to je nemoguće. Hrvatska je duplo manja od Srbije, njihova reprezentacija se na poslednja dva Svetska prvenstva našla na pobedničkom postolju, a Niko Kovač, Igor Tudor, Ivan Jurić već godinama treniraju klubove iz Nemačke, Francuske, Italije….
Dakle, trenerska organizacija ne radi kako treba, praktično i ne postoji. I te kako kaskamo za evropskim trendovima u savremenom fudbalu.
Previše stranaca
Nekada je Crvena zvezda bila školski primer kako radi ozbiljan klub. Decenijama su nosioci igre, glavni aduti tima bili Zvezdina deca Dragoslav Šekularac, Dragan Dzajić, Jovan Aćimović, Vladimir Petrović, Vladimir Jugović, Dejan Stanković su fudbalski prohodali na Marakani i tu stekli afirmaciju.
U poslednjoj deceniji u Crvenoj zvezdi dominiraju stranci, a slično je i u Partizanu. Domaća liga bi u odnosu na Evropu trebalo da bude razvojna liga i da u njoj dominiraju naša deca, da im se da prilika za napredak i da igraju, a ne da popunjavaju broj u većini timova. Srbija je postala „sigurna kuća” za kojekakve „polovne” fudbalere kakvih ima „milion” na svetu, ali nigde im se ne daje takva šansa kao kod nas. Ovde su uglavnom nosioci igre, a naša deca su u drugom planu. Treba reći da ti stranci za naše uslove dobiju velike pare i bilo bi neuporedivo korisnije da se ulaže u mlađe kategorije.
Katastrofalno zvuči podatak da je i u omladinskom uzrastu sve više stranaca. Naravno da su tome doprineli i razni „divlji” menadžeri koji se „ugrađuju” u takve trasfere.
Nedostatak kritičnog stava
Bez obzira na bedno stanje u srpskom fudbalu vrlo su retki kritički tekstovi ili bilo kakve polemike o konstantnom padu. Izuzimajući retke pojedince (Branko Spasojević, Mirko Poledica, Rade Bogdanović) u Srbiji praktično nema medija koji će napisati ili izreći neki kritični stav o stanju u fudbalskoj organizaciji.
Istina da se Srbija plasirala na dva poslednja velika takmičenja, ali isto tako i da se tamo debelo obrukala. U šest utakmica nismo slavili nijednu pobedu. Selektor Dragan Stojković kao papagaj ponavlja, a u tome ga zdušno podržava većina medija, da smo plasmanom na Evropsko prvenstvo ostvarili „istorijski uspeh”.
Piksi ne spominje da u tim istim kvalifikacijama nismo uspeli da u četiri utakmice pobedimo ni Mađarsku ni Bugarsku. Sada na Evropskom prvenstvu učestvuju 24 reprezentacije, a to znači skoro pola Evrope, pošto su u kvalifikacijama učestvovale 53 selekcije uključujući i „takve sile” kao što su Andora, Lihteštajn, San Marino, Gibraltar, Farska ostrva….
Nekako bi normalnije bilo da se plasman na takva podrazumeva kao nešto sasvim prirodno, kod nas se o tome pišu epovi i „junačke pesme”. Mediji umesto da to istaknu ponavljaju Piksijevu mantru o navodim istorijskim pobedama protiv Litvanije i Crne Gore zahvaljujući kojima smo i izborili plasman na EP u Nemačkoj.
Da u srpskom fudbalu mnogo toga ne valja potvrđuju katastrofalne posete na stadionima. Ni večiti derbi više ne može da napuni tribine. Publiku je teško prevariti. Narod najbolje zna da je srpski fudbal tužna priča i neodlaskom na utakmice pokazuje šta misli o svemu.
Milorad Bjelogrlić/SK
