Kad sam nakon infuzija počela da jedem – nije vas bilo na mom meniju. Strogo mi je zabranjeno da jedem hranu u kojoj ste vi začin. Imam napismeno – strogo zabranjeno! Teško vas varim. Inače, sve je manje lekarskih recepata na kojima ste prepisani – kao lekoviti. Vaši vas izdaju
Izvesno vreme provela sam u bolnici. Kako zbog čega? Valjda zbog koga? Isti je padež, samo pogrešno pitanje. Nisam zbog padeža pala u krevet. Pala sam zbog vas! Vi ste krivi za svaki moj dan – proveden u krevetu. Krivi ste za svaku neprospavanu noć, za svaki ubod iglom, za svako snimanje rendgenom, skenerom… za analize koje sam sa strahom iščekivala. Krivi ste za sve! Postali ste opasni po moj život. Jer kad vas čujem ili vidim, creva mi se u čvor vežu. I čik da ih raspletem – bez doktora.
A, trajalo je… Prvo kod kuće desetak dana lekovi, infuzije… A kad se pokazalo da ništa ne pomaže – hitno bolnica. Ispostavilo se da ste vi uzrok mojih stomačnih tegoba – teško vas varim.
A, navukla sam se na vas za ovih dvanaest godina. Postali ste moja droga, a ja narkoman. I kako to najčešće biva – predozirala sam. Moja creva su vas izdala. Hvala im što napokon znam uzrok svojih tegoba.
Glavu sam zamorila gledajući vas u svim medijima. A kad sam zaključila da zbog vas triput dnevno merim pritisak, da postajem anksiozna i da plaćam psihijatra – odlučila sam – da mi glava, odsad, nadalje, služi samo za šminkanje. Dok ne odete s vlasti.
Ali, navučena na politiku, počela sam da razmišljam stomakom. Vremenom, moja creva zamenila su moj mozak i počela su da vijugaju, imitirajući moždane vijuge.
Smetnula sam s uma da stomak nema uši, pa ne može da čuje kad mu creva cvile i kad zavijaju. Svakom svojom pojavom vi u mojim crevima izazivate grčeve. Glavu sam od vas zaštitila, ali sam svoja osetljiva creva prepustila vama. Kako sam to sebi dozvolila?
Nakon jednog protesta u prvoj polovini oktobra, na kojem ste angažovali crnobatinaše, smučilo mi se. Crna trenerka, bljunem. Crna maska, bljunem. Crna kapuljača, ogromna motka, metalna štangla… bljunem. Sve crno što ste na ulicu poslali te noći da nas mlati – izbljuvala sam.
Dodatnu mučninu izazvala je sutradan vaša izjava da nikog niste prepoznali? Kako? Pa, to su vaši poslušnici, istaknuti funkcioneri, kojima maske s lica lako padaju, jer nisu uvežbani da ih nameste – kad vama zatreba. Mi smo ih prepoznali…
Vi ste virus koji dobijamo na protestima putem batina
Ne skrećite temu, danas se bavim mojom intolerancijom na vas. Tvrdite i dalje – da je to od hrane? Nisam jela ni vaš jeftin parizer, ni vaša dva jajeta od deset dinara, ni vašu akcijsku paštetu, ni vaš snižen sladoled – znak našeg prosperiteta. Jela sam sve što jedem inače, a ne ono što mi vi preporučite u svojim jeftinim kampanjama.
Nažalost i vas sam gutala, gledajući vas na te-veu u neograničenim količinama. Doručkujem, ručam, večeram – vi u vestima. Gutajući hranu i gledajući vas istovremeno, nisam dovoljno žvakala, pa sam uz tu nedozvoljenu kombinaciju – gutala i vazduh. I umesto standarda o kojem pričate, primetila sam da raste moj stomak.
Porođajni bolovi nisu prestajali, a znam da ne mogu da rodim. Šta li je? Svašta mi je palo na pamet… da ste se ušunjali u moj stomak, da nas špijunirate! Zato je naduven. A, šta ako sam svetski fenomen, pa vas sa sedamdeset četiri – rodim?“ Ne daj bože da vidim još jednog takvog! Vi u duplikatu!!! Prepala bih se.
Kako sam zatrudnela? Iz frižidera mi redovno iskačete, možda sam vas mahinalno, greškom pojela… i tek tu je počelo da šiba iz mog stomaka. Totalno sam baldisala. Šta kažete? Opet ista priča – zbog virusa! Ne, već zbog vas.
Vi ste taj virus koji dobijamo na protestima putem batina. A tvrdite – da sami sebe udaramo, optužujući vas za nasilje. Lekovi, koje su mi doktori prepisivali, nisu delovali jer protiv vas – nema leka. To sam skapirala pokušavajući da vas izbacim iz stomaka na bilo koji način. I na carski rez sam bila spremna. Ali, umislili biste da ste car celog sveta, pa i Srbije, a to nam – ne treba.
Nakon svih analiza, zaključak je bio da imam tešku upalu na vas, s tendencijom da nastupi sepsa. Zatrovali ste moj organizam. Krivi ste za svakog pacijenta koji u bolnici leži, a nije vaš navijač. Zbog vas se ljudi razbolevaju, a vas to potkrepljuje. Bolestan narod vam dođe – kao infuzija za podmlađivanje.
Studenti su to prepoznali. Svojim greškama vi ste ih ujedinili. Oteli ste im udžbenike i stavili u ruke transparente. Te mlade, čiste ruke, bore se protiv krvavih. S mladima se nije igrati. Njih ne možete kupiti za dve crvene i jeftine stanove. Njima to ne treba. Oni hoće državu u kojoj će znanjem sticati. Sad ste u panici. Pišete scenario svakog protesta koji se najavi. Kreirate tuču, lomljenje, polivanje… a nevine studente optužujete i hapsite.
Tvrdite kako mrtve koriste u političkoj kampanji! Bože, sačuvaj nas vaših mračnih i morbidnih misli! I kako da moj želudac svari ono što vi u svojoj kujni skuvate? Uvrede koje nam upućujete, otrovne su… otrovnije od zmijskog. Svojim zmijskim jezikom ujedate i trujete, jer vama zdrav narod – ne treba.
Srbija pripada mladima, vi se sklonite
Da li ste zato zdravstvo potcenili? Da li su zato vrhunski doktori i medicinsko osoblje nedovoljno nagrađeni, pa odlaze iz zemlje? Da li zato umesto njih dovodite neuke izbeglice, bez znanja srpskog jezika? Kako da nas leče? Da ponesemo rečnike i udžbenike iz medicine, umesto zdravstvenih kartona i knjižica – kad krenemo na pregled? Nije li vam bar malo neprijatno što ste ceo sistem zdravstva uništili? A, uništili ste ga totalno!
Nakon svega što sam prošla, poželela sam – da barem u stomaku imam veštačku inteligenciju vašeg dobrog prijatelja. Samo u tom slučaju ne bih se potresala na nebuloze koje pričate, pa mi se ni creva ne bi vezala. Kad sam nakon infuzija počela da jedem – nije vas bilo na mom meniju.
Strogo mi je zabranjeno da jedem hranu u kojoj ste vi začin. Imam napismeno – strogo zabranjeno! Teško vas varim, izazivate mi gasove, povraćanje, dijareju… To se događa preosetljivima na nepravde koje činite… A, ima nas… i to vas plaši… Sve je manje lekarskih recepata na kojima ste prepisani – kao lekoviti. Vaši vas izdaju.
Odmor od vas, uz sve što me zbog vas snašlo, bio je dragocen. Samo beli mantili, beli bolnički zidovi i belo pred očima – od nemoći. Neobaveštena o svemu što se napolju događa, osećala sam olakšanje. Žalila sam jedino što propuštam proteste i podršku studentima. Nadoknadiću. Jer, mladi su budućnost ove zemlje. Srbija njima pripada…
Vi se sklonite…
Biljana Willimon/Radar Nova
