Povodom dodele "Povelje za životno delo", koja mu je uručena 25. janura 2020, razgovaramo sa Radovanom Gajić.
Između svih pisaca, u srpskoj Dijaspori širom sveta, Udruženje književnika Srbije dodelilo je za 2019. samo tebi "Povelju za životno delo". Kakav je osećaj dobiti ovako značajno priznanje?
"Povelja za životno delo je najviše esnafsko priznanje koje se dodeljuje članovima UKS koji žive i stvaraju u Srbiji. Bilo je izuzetaka i ranijih godina, pa je ovo priznanje povremeno dodeljivano i pojedincima iz Dijaspore. Ove godine, takav izuzetak, učinjen je u mom slučaju, pa sam tako i ja postao laureat ovog priznanja.
I ranije sam, prilikom dobijanja nekih priznanja, istakao da nagrade i priznanja ne pišu ni knjige ni stihove, niti povećavaja prodaju književnih dela. Ali... Ali nagrade i priznanja jesu značajan podsticaj baš onima koji rade i stvaraju, a priznanje još nisu stekli.
Meni, lično, izuzetno znači da sam od ljudi iz esnafa, od kolega, pisaca u matici, priznat i prepoznat i da je, na određeni način, moje stvaralaštvo, mojih dvadeset i kusur knjiga u minulih, bezmalo, pedeset godina rada na polju javne reči, dobilo priznanje kao deo ukupne celine srpske literature ovog trenutka.
Priznanje je to svakako i celokupnom mom radu u prostoru srpske literature i kulture u Dijaspori, a posebno je to priznanje jednom nevidljivom timu ljudi oko mene, koji svako na svoj način, brinu o mojim izdanjima. Tu mislim na uređivački tim, oko knjiga, kao i na donatore koji su mi pomagli sve ove godine da izdržim i da trajem. Takođe, želim da pomenem i Novine Toronto, koje sve ove godine beleže moje tragove koje ostavljam na tlu Kanade.
Drago mi je da mi je nagrada uručena 25. januara ove godine, u okviru Svetosavske Akademije UKS, kada su uručivana i Blagodarja - priznanje koje povodom Svetog Save dodeljuje UKS.
U polu-šali sam pitao, kada sam dobio vest: "Za koje životno delo? Moja su sva dela životna, svako sam uspeo da preživim." Moje često pitanje samom sebi jeste: "Zna li iko nad kakvim ambisom ja stojim kada sam nad svojom rečenicom, stihom dok tek nastaje iz drhtanja ruke u belini hartije?" Treba to moći preživeti. Mnogi savremenici samo raspale po tastaturi i eto im teksta. Ili izsline nešto, kopirajući ovaj ili onaj uzor. Jasno je čitaocu da tu nema životnosti, nema života. Ima priče, ali se kreativna istina izmigoljila. Kada u svojoj "Azbukovanija 3" pitam: "Ako ne boli, kakva je to poezija?" - to nije šaljivo već surovo iskreno pitanje.
Svedok sam, svih ovih godina, da vrlo često misli i zapažanja pišeš na salvetama i papirićima. Kako u stvari pišeš? Svoje poslednje knjige Azbukovanija 1, 2-3 , a vidimo izašla je i Azbukobanija 4, sam si objasnio kao objavljivanje svojih beleški u stvari? Šta je za tebe knjiga?
"Moje knjige koje su prethodile Azbukovanijama, pre svega tri prozne, su dela klasično konstruisana. Znači postavljena je centralna zamisao i oko nje je dograđivano, dorađivano ispravljano i vraćano, da bi se ta zamisao literarno sprovela. Konkretno recimo, poetski roman "Tihovanje reči" - 2004. - je povest sa pismom, ali povest o duhu koji se seli kroz vremena, a koji je reč i koji se useljava u čitaoca kroz san, dok lovci na snove to pokušavaju da spreče. Jedini svevremeni duh i jeste reč. Knjiga ispravno kaže: "U početku bi reč i reč bi u boga i bog bi reč..." ali Knjiga i završava ispravno: "I nebo i zemlja proći će, ali reč moja nikada neće proći."
Reč kao nosilac duha kosmički je svevečna. Zato, u jednom vremenskom trenutku moj junak u Tihovanju, i kaže: "Mi nismo rođeni kao ljudi, svaki od nas rodio se iz jedne rečenice..." i tako dalje.
U pogledu konstrukcije "Mati Mandušica" je još složenija, zapetljanija, komplikovanija, ali nije nemoguća da se čitalački isprati u svim nivoima ako je čitalac upućen. Priča je u osnovi portret jedne žene koja i ako joj je sve uništeno nalazi snagu da sve ponovi da bi obnovila život. Metaforički je vezana za priču o stablima, jer samo žene i stabla, žene i šume, obnavljaju životnost kosmosa posle ma kog ma kakvog razaranja.
Najpopularnije prozno delo "Život između dve svinje", koja, gde sve nije stigla na Planeti, urađena sa Dragoljubom Nikolićem Gagom, ima laku konstruktivnu šemu. Nižu se priče, pa sa životnim ludostim možemo da teramo do... do drugog praseta.
Verovali ili ne, sva moja poezija, kao i moje beleške, Azbukovanija, sve je iz prve ruke. Kako je nastalo tako je i ostalo. Na Salonu knjige 2019. godine, koji redovno i uspešno organizuje Violeta Dimitrijević, i fizički sam pokazao dva primerka tih svojih beleški, kojih ima oko trideset i nešto sveski, baš da se javno vidi ta čistota ispisivanja prve ruke. Možda je negde, i u rukopisu, pomerena koja reč, zamenjen sinonim, ali nema šaranja, prepravljanja, krupnog premeštanja rečenica, stihova.
E, sad, radeći Azbukovanija, otkrio sam u tim beleškama tekstove koji su zapisani sa namerom da budu uneti u ovu ili onu navedenu, već objavljenu prozu, ali se to nije desilo. Na neke sam zaboravio, od nekih sam odustao, retke sam ostavio za nešto drugo i ako je prvotna namena bila navedeno.
U jednom svom tekstu, o mom radu, Dragomir Brajković je ispravno zaključio: "Gajić je pesnik nadadhnuća uprkos činjenici što su se u njegovim stihovima susrela i prožela razna iskustva, znanja i saznanja."
Mislim da je u ovom Brajkovićevom uočavanju sve rečeno o tome kako zaista pišem. Pišem po nadahnuću. Ako nema nadahnuća, izazova, inspiracije nema ni teksta, ni stiha. Mogu da konstrišem delo, priču, novelu, roman, ali ne mogu da konstruišem život, što vidim kao stravično naporan pokušaj kod nekih koji bi hteli da budu znani i zvani kao pisci u dokolici i dosadi svog života, pa sebe konstruišu kao pisce. Ulažu napor i sredstva u propali projekat konstruisanja samog sebe, umesto u nešto pametnije. Što bi reklo naše okruženje "good luck!".
Moja Azbukovanija su i nastala kao odgovor onima koji zagovaraju dekonstrukciju književnog postupka. Šta to znači, uopšte? Hoćemo li sada da čitamo Ivu Andrća, on je mnogo prepravljao sopstveni tekst, sa svim onim šaranjima i precrtavanjima ili ono što je finalno predato za štampu? Ili ćemo, možda, pošto znamo da je nesretna Sofija prepisala pet puta delo svoga muža Lava Tolstoja - Rat i mir - da čitamo svaku varijantu kao odvojeno delo? Što se mene tiče, evo moje dekonstrukcije. .
Beležim svakodnevno i svakonoćno. Ispunjava me nadahnuće za koje često kažem da dolazi odnekud između zvezda i najčešće, kao izazov u obličju žene. Otuda i toliko te ljubavne poezije, ali i svega drugog u beleškama. To je moj stvaralački postupak. Ako ko iz Azbukovanija naiđe na deo teksta u nekoj priči ili na stih u nekoj pesmi, to je ono što je nastalo posle beleške upisane u ono što je sada Azbukovanije. Knjiga, po sebi mora da bude celina, stvaralčki čin jednog autora. Kao što sliku slika jedan slikar i knjigu piše jedan stvaralac. Ostalo su zbirke, ovakve ili onakve. Knjiga mora da uznemiri stvaralačkom istinom, a ne lažima; iako je danas češći slučaj da je obrnuto. Pa se čak i neke knjige stvaraju da bi se lagalo".
Zašto baš naslov Azbukovanije - te reči nema u rečniku, bar do sada, srpskog jezika? Možemo li da kažemo da je Azbukovanija 4 nastavak 1,2,3 ?
"Kada sam odlučio da sačinim Azbukovanija za štampu nije tu trebalo mnogo pripreme. Onda je došlo pitanje naslova. I danima sam vrteo razne reči po mislima. Nisam ja Vuk Karadžić, ali radeći tako neki tekst, shvatim da je i Vuk u Beču bio samo emigrant, poput mene, poput mnogih nas, odnosno da sam u tom administrativnom nivou življenja i ja poput njega.
I šta je radio Vuk u Beču? Raspredao je neke: az buki vjede glagoljem... iz knjige čitam glagoljanja - radnju, događaj... i shvatim da i ja sam azbukovanišem po svetu neke ponete, neke stečene metafore u nekim pričama, beleškama i tako se odlučim za reč Azbukovanije.
Tačno, tek ovim možda će se i ova reč upisati u rečnik srpskog jezika. Ako bi se ja pitao i sam taj rečnik ja bih nazvao Azbukovalnik.
Azbukovanija 4 su uslovno nastavak prethodnih knjiga. Uslovno zato što su prethodne tri date kakve su bile u izvornom obliku dok Azbukobvanija 4 ima za podnaslov "Zapisi o Srbiji". Dakle, ovde je izbor beleški koje se tiču Srbije. Srbija iz Srbije, Srbija iz Kanade, Srbija iz samih Srba, Srbija iz mene.
To je prva namensko-tematski rađena zbirka beleški i ako razmišljam o tome kako dalje, vidim to kao jedan od mogućih pravaca objavljivanja - po temama; moji zapisi o slikarstvu i slikarima, o filmu, o ljubavi, o ženi, o Kosovu, o drugim piscima... i tako dalje, i tako dalje". .
Nove nagrade, uspeh, popularnost... Kako vidiš sebe kao pisca?
"Sebe ne vidim u opšte kao pisca. Pisac je neko ko i živi od svog pisanja. Ja živim za pisanje. Sebe ne vidim kao nekoga ko je sebi namenio, u budućnosti, crnu staklenu tablu na nekoj školi ili plavu limenu tablu kao ulični natpis. Nisam ni u hemingvejevskim sanjarijama da se sa sobom viđam po naslovnim stranama ili ukrštenim rečima. Ne zanima me mesto ni u lektiri ni u čitankama za razne školske razrede. Nikada nisam pisao za nagrade niti radi ovog ili onog uspeha. Nisam čak ni gajio nadu da budem državno otkupljeni pisac. Utoliko me ova nagrada zaista raduje. Niti sam joj se nadao niti je jurio."
Prihvatio sam vreme u kome živim i rekao: "Pisac sam za prijatelje, preostalu rodbinu i malobojno čitalaštvo." Ja sam posvećen pisanju i pohvale jedne ili dve osobe ne smatram važnim da to navodim okolo kao da svi o meni tako pričaju. Meni znači mišljenje mojih prijatelja i onih koji su mi dragi. Nijedna kritika nije nikome napisala nijednu knjigu, niti je učinila da neki pisac bolje piše. To ne znači da treba ukinuti javnu kritiku, naprotiv.
Postoje stvarni i ozbiljni zahtevi za nastavkom "Između dve svinje". Hoće li ga biti ne zavisi od moje odluke, zavisi od nadahnuća. Ako budem nadahnut za to, biće. Ako budem nadahnut za neku zbirku ljubavnih pesama, biće to.
Kada ja kažem, u Azbukovanija 1, "Ti si krv moga stiha." - to je ono što ja osećam, živim, mislim, ne da sam ga se dosetio nego tako kuca moje srce. Ako nema te (takve) na koju srce stane u susretu, nema stiha, nema reči. Ono što me nadahnjuje to me ispunjava i tako i radim. Na svoj način odgovaram na izazove. Čitalaštvo danas ne postoji. Sto ljudi nije čitalaštvo, iako, posebno za poeziju, možeš biti sretan ako ih imaš.
U padu su milionski tiraži trivijalnih novela na tržištu kod južnih komšija, u SAD. Sve je otišlo onlajn, sve je tvit i instagram. Niko više nema vremena za tekst i da se unosi u njega, a malobrojni su koji uopšte shvataju i razumeju šta je tekst. Zato, kada i kažem "za malobrojnu publiku" ja mislim na onaj mali broj istinskih znalaca suštine teksta.
Ja uspeh vidim kroz druge prizme. Eto, izašlo je Azbukovanija 4, a odmah iza toga pojavio se ovaj kineski virus za koji Kinezi grade i specijalnu bolnicu, a Tasa, moj izdavač Milan Tasić mi kaže: "Uspe ti knjiga, opet." Pitam "Što?" a on odgovara: "Pa šta si napisao na str. 63?" Pesnički uspeh je kada pišeš i govoriš kao da si slep, a ne kao onaj koji sve vidi i svepametan je".
Znam da imaš ispisano na hiljadu stranica, mnogo priča, stihova, misli...
Da li znaš šta je sledeće?
"Ne znam.
Nadhnuće će reći samo”.
Čestitamo i hvala.
"Hvala Novinama, i na svim minulim decenijama druženja i saradnje, do 105 pa opet!"
Ivana Đorđević
---------------------------------------------------------------------------------
Knjiga Radovana Gajića „Azbukovanija 4 - Zapisi o Srbiji“ izašla je iz štampe polovinom januara 2020. u izdanju kuće „NM Libris“ iz Beograda i promovisana je 26. januara u Kući Đure Jakšića u Beogradu. O knjizi i autoru su govorili Živorad Ajdačić, Miloš Jevtić i Milan Tasić, a program su, umetničkim nastupom, obogatili prof. Dr. Uroš Dojčinović (gitara) i Milena Rajković (violina).
Tom prilikom, u znak zahvalnosti za poklon biblioteku od tri ipo hiljade engleskih naslova, koju je Gajić u proleće 2019. donirao Centru za izbeglice u Obrenovcu, predstavnik Komesarijata za izbeglice Republike Srbije, Momir Marušić uručio je Radovanu Gajiću Zahvalnicu Komesarijata sa ordenom.
Radovan Gajić je dobitnik Povelje udruženja književnika Srbije za životno delo, za 2019. godinu koja mu je uručena 25. januara 2020. u Beogradu.
------------------------------------------------------------------------------
Miloš Jevtić:
"Nisam bio toliko upućen, ali poslednjih godina sam se više interesova i ustanovio sam da postoji jedan veliki zaliv srpske književnosti koji deluje van Srbije, koji ima značaja, čija su dela ušla u našu književnu javnost i ta dela zaslužuju pažnju i drago mi je što govorimo o Radovanu Gajiću.
Radovan Gajić objavljuje knjige pod naslovom Azbukovanija. Kad sam dobio novu knjigu ne nađem tu reč u rečniku, pitam Milana Tasića: "Gde nađe ovu reč, šta mu to znači?" Milan mi kaže: "Bolje da Vam ne objašnjavam, pročitajte knjigu pa će Vam biti jasnije."
Sada je ovo četvrta knjiga, a ja se nadam da će mnogi doživeti da Azbukovanije izađe u onoliko naslova koliko azbuka ima slova. Rekoh, sad smo kod četvrte, a nadam se da ćemo iduće godine čitati bar još dve. Ovo nisu ni romani, ni poezija ni kritika. Ove knjige su kreativna autobiografija Radovana Gajića, u njima ima sve. Ja sam pokušao da napravim pojmovnik, čitajući ovu knjigu. Došao sam do nekog devetog, desetog slova, ali sam stao. Mislim da će to trebati i moći potpuno da se uradi tek kada sve knjige budu objavljene.
Ove knjige su u stvari duhovna legitimacija Radovana Gajića. Ono što ne budete shvatili dovoljno ili osetili u njegovim pesmama, pročitajte ove knjige i onda će vam sve biti jasno. Radovan Gajić je uspeo da u njih unese svoje poglede, svoja uverenja, svoje stihove, svoja razmišljanja, svoje ideje, pa i svoje zablude; i toga ima tu.
Čitajte Radovana Gajića, čitajte ga, nemojte uzimati knjigu da odvojite vreme, pa da ga pročitate; ovo su sjajne knjige za pročitavanje, vraćaćete se njima i vraćajte se njima, jer ove knjige ne zamaraju, one bogate. Ove će vam knjige omogućiti da i ono što vi niste završili u razmišljanju, da dođete do svog odgovora.
Moram da kažem još nešto na šta sam obratio pažnju. Bivao sam sa mnogim ljudima koji duže vremena žive u svetu. Kod Radovana Gajića sam primetio jednu stvar, ima ovde otisaka sveta, vidi se, u pogledima u stavovima, ali ima i nešto što je vrlo važno, ima i tragova, dubokih tragova zavičaja i njegove zemlje gde je on rođen i gde je živeo - živi.
Radovan Gajić je upravo dobio nagradu za životno delo.
Zaslužio je.
Ime Radovana Gajića treba da bude poznato ne samo u Kanadi, ne samo u Beogradu već i u čitavom srpstvu.
