ĐAKON NENAD I ANASTASIJA-VESNA ILIĆ

Ovih dana iznenadila nas je vest iz Srbije o jednom ambicioznom filmskom projektu. U pitanju je visokobudžetni igrani film, po žanru istorijska drama, a biografski elementi koji leže u osnovi najavljenog filmskog ostvarenja tiču se istorijskih ličnosti najzaslužnijih za osnivanje srpske države - Stefana Nemanje i Svetog Save. 

Film pod radnim nazivom OTAC realizuje se od samog početka kao zajednički projekat dijaspore i matice - u koprodukciji Fondacije Nasleđe Otaca, čiji su osnivači većinom Srbi iz Berlina, i produkcijske kuće OPET& OPET iz Beograda. 

Razgovaramo sa beogradskom "sekcijom" idejnih tvoraca filma OTAC - direktorkom produkcije Anastasijom- Vesnom Ilić, i đakonom Nenadom Ilićem, scenaristom. 

Kako je došlo do ideje da se baš u ovom trenutku posegne za umetničkom obradom ovakve istorijske tematike? 

Koliko ste puta čuli konstataciju da je neverovatno da do dana današnjeg u Srbiji nije snimljen film o Svetom Savi? A uz to obavezno ide: "Koliko filmova Englezi imaju o Kralju Arturu... ", ili "...Hrvatski kraljevi prikazuju se na Istorijskom kanalu, a gde je serija o slavnim srpskim Nemanjićima?" Pa onda defetizam:

"Bolje i da se ničega ne dohvatamo, ako ćemo najveće bitke iz srpske istorije da snimamo sa ciglo sedam konja, sa koliko je snimljen "Kosovski boj". A to je samo vrh ledenog brega srpski žalopojki o tome kako se svi drugi narodi staraju o svom identitetu, o svojoj kulturi, o obrazovanju i slično, dok mi, Srbi, ništa ne radimo na tom planu, ili ako i radimo, činimo to na sopstvenu štetu. Postali smo zadušne babe koje neprestano lamentiraju o odlivu mozgova, o gubljenju identiteta, sistema vrednosti, o zatiranju ćirilice... 

Verovatno nam je dosadilo da sve to slušamo, da svakoga dana čitamo iste depresivne vesti, a i kriza srednjih godina je, delimično, učinila svoje, potreba da preispitate svoj dosadašnji život. Pripadamo jednoj generaciji koja baš i nije učinila mnogo toga dobrog za svoju zemlju i svoj narod, već je samo gubila i rušila ono što nije izgubljeno, da bi opet gubila ono što je preostalo. I onda se Sveti Sava sam nametnuo, valjda je i on tu uradio svoje, dao nam smelost da mu se, u vreme velike apatije, obratimo i da potražimo odgovore za budućnost. 

Kome je Sveti Sava neophodan na početku 21. veka?

Pa to je kao da pitamo kome je bilo koji svetac potreban na početku 21. veka, ili kome je vera uopšte potrebna na početku 21. veka. Iako je materijalizam dominantan pa čak je i marksizam u poslednje vreme ponovo moderan, a proces sekularizacije zapadnog društva u dvadesetom veku ne može se poreći, od devedesetih godina prošlog veka na ovamo religija je sve prisutnija u našim životima, i sve je više ljudi za koje je vera neodvojivi deo života. 
Možda je u Evropi taj proces de-sekularizacije najmanje intenzivan. Problem je u tome što se sve to sada odvija na individualnom planu, i što u društvu u kojem su ljudi svedeni na potrošače, imamo i religijski super-market u kojem svako bira svoje pakovanje kulta, etike, dogme... 

U toj ponudi šanse Svetog Save, kao i svakog pravoslavnog svetitelja, su realno smanjene u odnosu na nekog propovednika koji je stalno "na akciji" i koji nudi instant-rešenja - porast sreće, samopouzdanja, pa čak i nekakva duhovna iskustva. A još je Sveti Sava i "ograničen" kao "nacionalni svetac". (Šta nama znači Sveta Nina Gruzijska na primer? Ako i znamo da je pravoslavna svetiteljka, i da je pravoslavlje vaseljensko, a ne usko nacionalno, malo će se koji Srbin, ili Grk, obratiti u molitvi zaštitnici Gruzije.) 

Šta dakle, piše na "ambalaži" u koju je "upakovan" Sveti Sava? Piše: srpski svetac, ili zaštitnik Srbije, ili duhovni otac pravoslavnih Srba, naravno - prvi arhiepiskop SPC, rodonačelnik srpskog pravoslavlja poznatog kao svetosavlje, veliki asketa i još veći praktičar... 
Ali to nam sve apsolutno ništa ne znači dok ne posegnemo i dok ne "raspakujemo" plastiku i dok ne vidimo šta ima unutra. Moramo da upoznamo Svetog Savu da bi smo shvatili koliko nam je neophodan. Nije lako bez OCA, njegovih saveta i putokaza.

Šta znači to da treba da upoznamo Svetog Savu? Zar nije istina da o njegovom životu naša deca uče još od malih nogu, naročito posle pada komunističkog režima u Srbiji?

I u komunističko doba učilo se o Svetom Savi, istina radije su ga zvali Rastko Nemanjić, sad je možda dobio malo više prostora, vraćene su svetosavske akademije i Savindan kao školska slava, ali suštinski pristup nije se mnogo izmenio - ne samo da su tu iste recitacije, već je isti duh priredbi kao u vreme pionirskih marama. Jednostavno - škola je sekularna, to je njen duh, i ne može ni da bude drugačije u takvoj školi, sve što se tiče vere, crkve, tradicije (koja je zasebna priča), ostaje strano telo - u najboljem slučaju značka na reveru. 

Proslava Svetog Save u Crkvi svodi se takođe na svetosavske recitacije i podelu paketića, što je lepo, ali i tu se sledi jedna tradicija iz devetnaestog veka, iz vremena kad su u crkvu već i te kako prodirali elementi iz svetovnih tradicija. Tako da imamo dvostruki problem kad su deca i Sveti Sava u pitanju.

Nije učinjen ozbiljniji pokušaj, osim možda u slučaju pokojeg visprenijeg veroučitelja, da se priča o Svetom Savi prevede na jezik razumljiv deci, da se rastumači značenje njegovog bekstva od kuće, neposlušnosti ocu, monašenja... Ali čak i da se to uradi, taj pokušaj, pitanje je da li je on ostvariv u školi, bila ona komunistička ili demokratska. Priča o Svetom Savi neodvojiva je od priče o Crkvi, to jest o Hristu, a sekularna škola jednostavno ne trpi duh Hristov, to je tekovina modernog vremena kojoj moramo da se prilagodimo i da nađemo kanale kroz koje će reč Božja i reč Savina da teku.

Radni naslov vašeg filma je "Otac". Da li se on odnosi na Svetoga Savu, duhovnog oca Srpskog naroda, ili na njegovog oca, Stefana Nemanju, kao oca srpske državnosti?

To je pitanje koje i sam film postavlja, nisam sigurna da ćemo imati jednoznačan odgovor na njega, i ono je neodvojivo od pitanja odnosa nacije, države i crkve. Ako bismo pitali šta je važnije - narod ili država, verovatno bismo se složili da je to narod, a da je država samo zbir servisa uz pomoć kojih se narodu olakšava svakodnevni život. Ali u svakodnevici države Srbije svedoci smo razvoja tog servisa do neslućenih razmera, do razmera parazita koji ugrožava život kojem bi trebalo da služi.

Zanemarivanje 900 godina od rođenja Svetog Simeona, i uopšte njegovo marginalizovanje, takođe su simptom poremećenog shvatanja države i državnosti. 
Utoliko je važno ponovo razmotriti najpre pojmove, pa zatim odnose naroda i nacije, sa državom, a potom i crkvom, kako današnje, tako i srednjovekovno. U žitijima je jako bitan pojam roda - i postoje neke naznake da je on kod Srba bio razvijeniji nego kod drugih naroda, i teško da će biti da je svest o naciji začeta tek u devetnaestom veku, sa nastankom modernih nacija. 

U vreme "denacifikacije" Srba, i inženjeringa samosvesti i identiteta srpskog naroda koji je već dugo na delu, spočitava nam se zastarelost samog pojma nacije. A kad se tu još doda i složena uloga Crkve, koja je dugo uobličavala državu i narod, odnosno davala to duhovno očinstvo, koje je najočiglednije u liku Svetog Save, da bi se u modernoj državi svela na smetnju ili u najboljem slučaju na pastorče koje se, po potrebi poziva za sto vladara... sve su to pitanja na koja film svakako neće moći eksplicitno da odgovori, jer film teži da bude umetničko delo i ne treba da pamfletski ovaploti neku ideologiju, ali će se sva ona prelamati kroz odnos glavnih likova - Svetog Save i Svetog Simeona. 

A ko je tu kome otac, to je, bojim se, pitanje na koje je najprecizniji odgovor paradoksalan sam po sebi - to je uloga koju su i jedan i drugi morali da kao žrtvu preuzmu, sve pokušavajući da je prevale onom drugom na pleća. To je ljudski, a i naši sveti oci su bili samo ljudi. 
 

Na to pitanje ćemo najbolje odgovoriti ako se zapitamo, svako ponaosob, kada smo poslednji put pročitali Teodosija ili Domentijana, ili Savino Žitije Svetog Simeona, ili ono koje je napisao drugi Nemanjin sin - Stefan prvovenčani. Ne radi se tu samo o lenjosti ili o sve lošijem položaju knjige, nego o jeziku. Mi odavno već nemamo šifru kojom bismo razumeli ne samo jezik, već i životni paket koji je iznesen u jednom žitiju. Potreban je prevod. 

Poslednji prevodi, kao pokušaj razumevanja načinjeni su pre dvesta godina, u formi koja je tada bila savremena, i zato sada imamo Svetog Savu koji nam liči na goblen. Utoliko smo možda čak i zakasnili sa snimanjem filma o Svetom Savi. Film je već medij prošlog veka. Trebalo bi da se sada izražavamo kroz internet, kroz kompjuterske igre, kroz nekakve instalacije. Ali svejedno verujemo da film nije izgubio vitalnost i da još uvek predstavlja medij koji može da dopre do najšireg kruga, i da svojim jezikom posreduje susret i upoznavanje sa svetim Ocima Savom i Simeonom - u meri umetničkog dara i imaginacije, kao i zanatske sposobnosti.

Da li će film biti klasična biografija ili ste se fokusirali na neki određeni događaj, ili period iz života?
Flim počinje dolaskom Svetog Simeona na Svetu Goru, njegovim praktično povlačenjem iz aktivnog državničkog života zemlje koju je stvorio, a završava se povrtakom Svetog Save u građanskim ratom razorenu Srbiju. Ono između jeste fino tkanje odnosa u kojem se obojica "kale" i pripremaju na obostranu žrtvu - Simeon se odriče navika vlastodršca i postaje poslušnik, a Sava mora da napusti čistotu svetogorskog podviga i da se vrati na dužnost od koje je pobegao - istina u nešto izmenjenom vidu. U toj "bitci" očinstva i sinovstva, kroz obnovu drevnog manastira Hilandara simbolično se podiže i Srbija. Da li vas to na nešto podseća?

Koliko vam je pomogla istorijska građa u koncipiranju radnje i likova, a koliko Vas je ograničila?

Istorijska građa se manje-više, svodi na žitija. Ostali izvori, pa i kasniji naučni radovi, su dosta šturi, i nije baš lako odgonetnuti tajne vremena i međuljudskih odnosa, proniknuti u razmišljanje ljudi iz trinaestog veka. Ali to ima i dobru stranu - ostavlja dosta prostora za umetničko viđenje, koje opet, ne sme da bude proizvoljno. 

Utoliko smo se u radu na scenariju oslanjali na stručni savet, sačinjen od naučnika iz oblasti relevantnih za temu. Namera je bila da se pojača realizam, kako u radnji, tako i u likovima, ali da se ne izgubi ona svetlost koja svete i čini svetima. 

Iako je film po žanru istorijska drama, biće tu i neophodna doza humora, sadržana u simpatičnim i komičnim situacijama u kojima pratioci Stefana Nemanje, koji su s njim dosli na Svetu Goru, svoje ratničke sposobnosti pokušavaju da pretvore u duhovne. Iako težište priče čine dva lika - likovi oca i sina, ostali junaci žanrovski će obogatiti film, unoseći u njega elemente i drame i komedije, pa čak i akcije. Cela estetika filma biće malo neobična u pokušaju da se dočara svet pravoslavnog podvižništva, Svete Gore, u kome paralelno obitava vidljivo i nevidljivo.

Ne smemo da zaboravimo da film OTAC treba da nas podseti ne samo na činjenicu da su Nemanja i Sava postavili temelj srpske države, crkve i kulture, već da je njihovim susretom zauvek sastavljena zemaljska i nebeska Srbija, i da nema nikakvog razloga da se ova dva pola naše zemlje veštački suprotstavljaju jedan drugom. 

Naše čitaoce svakako će zanimati glavni glumci i rediteljsko ime koje se vezuje za ovakav nacionalni projekat? 
To na žalost još uvek ne možemo da kažemo, film je zaista u ranoj fazi produkcije. Naravno, o tome se od početka razmišlja, pa čak i pregovara, za ulogu Nemanje u igri su neka od najvećih imena srpskog glumišta, a mladi Sava - e on će morati ozbiljno da se traži. Što se tiče režisera, videćemo da li ćemo ostati u granicama Srbije. 

Pomenuli ste reč "žrtva". Mislite li da se srpski narod nije dovoljno žrtvovao u svojoj bolnoj istoriji?

Žrtva je reč koja je apsolutno prognana iz vokabulara današnjeg vremena. Najpre kroz katoličko shvatanje Hristove žrtve kao "plate" i "otkupa" za tvorevinu i grešnog čoveka, kojom je unesena ekonomsko-trgovinska konotacija u pojam žrtve, a potom i intervencijom psihologije koja je ovo shvatanje interiorizovala i dala mu značenje dobrog dela koje automatski očekuje naplatu, najčešće kad je odnos roditelja i dece u pitanju. 

Da bismo razumeli značenje ovog pojma ne smemo da izgubimo iz vida novozavetni smisao Hristove žrtve kojom se Bog žrtvuje iz ljubavi prema čoveku. Istinska žrtva je neodvojiva od ljubavi prema drugom čoveku - majka bdi noćima iz ljubavi prema svom detetu, a ne zbog toga što očekuje da će i ono to sutradan činiti za nju. 

I to su jednostavne stvari - o životu. Tome nas uči Novi zavet. Žrtva je sastavni deo ljudskog života. Uvek nešto mora da se žrtvuje... I mi danas, u ovo vreme koje odbacuje žrtvu zarad sebičnosti i udovoljavanja sopstvenim prohtevima, moramo da nešto žrtvujemo - pitanje je da li sebe prinosimo na žrtvu drugome ili drugoga sebi. 

To je u ličnim odnosima. U zajednici, kao narod, naša je odlika oduvek bila ta spremnost na žrtvovanje. Nismo baš živeli hrišćanski, al kad treba da se gine - tu smo. I sada nas ubeđuju da smo budale što smo tako radili i onda se jeftino manipuliše životima dece kao argumentom i naravno da niko neće da kaže neka se deca žrtvuju, već je lakše žrtvu odbaciti kao načelo. 

A ako bismo samo žrtvu prebacili na pojedinačni plan, i živeli kao ljudi, onda bi bilo manje potrebe da se neprestano iskupljujemo ginući kao ljudi. Očigledno da među Srbima, makar među jednim delom, postoji ta potreba za iskupljenjem - svest o tome da zbog greha moraš da se iskupiš junačkom smrću. To je pomešano katoličko i pagansko shvatanje, to nije Novi zavet. 
 

Da... nove vrednosti. Problem je u tome što ne znamo ni koje su to "stare vrednosti", a kukamo zbog novih. Ili ne kukamo, već ih želimo. Znate li da je prema jednom velikom svetskom istraživanju, koje je obuhvatalo i našu zemlju, u svim njenim fazama i oblicima od devedestih na ovamo, pokazalo da ne samo Srbiju, već i sve pravoslavne, eks-komunističke zemlje karakteriše kombinacija vrednosti opstanka i sekularno-racionalnog autoriteta. Dakle, čisti materijalizam, goli opstanak, bez da zoveš Boga u pomoć. A stalno se busamo u prsa nekakvom tradicijom. 

Dalje na ovoj skali bezbožja su Kina, Japan i skandinavske zemlje, dok se Kanada, na primer, nalazi u zoni tradicionalnih vrednosti niskog intenziteta i visokog samoizražavanja. Utoliko je srpska dijaspora u Kanadi u prednosti nad Srbima u Srbiji. Komunizam je dakle ostavio pustoš u smislu vere i tradicije, i to je to. U tu pustoš, kao u jevanđelskoj priči danas se naseljavaju nove vrednosti liberalnog tržišta, individualizma, konzumerizma, i tako dobijamo današnje vrednosti - siromaštvo, to jest glad za novcem, da ne kažem pohlepu, kombinovanu sa bezdušnošću. 
Možda je Sveti Sava završio svoj istorijski posao, ali nađite mi nekoga ko može da nam u ovom mračnom tunelu u kome vladaju glad i strah pokaže svetlo na kraju tunela. Ketrin Ešton, možda? 

Ono što ipak ne možete da sporite jeste da ovaj projekat traži velika sredstva. Kako ih pronaći u vremenima opšte oskudice?
Uz molitvu Svetom Savi. On nikada nije imao finansijskih problema. Ali i uz pomoć svih onih koji ovo pročitaju :) 

Ukoliko želite da se pridružite brojnim priložnicima – organizacijama i pojedincima, arhijerejima i crkvenim opštinama Srpske Pravoslavne Crkve – koji su, kako iz Srbije i Kanade, tako i iz raznih centara dijaspore, pružili podršku FILMU OTAC, vaše donacije možete slati na dva načina – uplatom kreditnim karticama na veb stranici:

http://film-otac.com/en/box-office

ili uplatom na račun: IBAN/RS35160005400000573457
na adresu:Fondacija Nasleđe Otaca, Ljube Didića 21/S1, Beoograd, Republic of Serbia 

Učestvujte, koliko ko može, preko našeg sajta http://film-otac.com/rs/film