- Ta nagrada ima dvojako značenje i jednu priču koja je nalik na filmove Emira Kusturice - poprilično razbarušena u smislu da se on igra. Kada kažem dvojaka, mislim da je s jedne strane za životno delo, za sve što ste uradili, a s druge strane predstavlja njegovu optimističku ideju da dodeljuje nagradu ljudima koji još nešto mogu da urade.
Podržava vas u smislu da možete da napravite još nešto ukoliko imate volje. Sve se to sjedinjuje u toj nagradi“, ističe Kovačević.
Autor drama „Maratonci trče počasni krug“, „Radovan Treći“, „Šta je to u ljudskom biću što ga vodi prema piću“, „Sabirni centar“, „Balkanski špijun“, „Sveti Georgije ubiva aždahu“, „Klaustrofobična komedija“, „Profesionalac“,... uoči početka „Kustendorfa“ otkriva za Sputnjik da li nakon „Andergraunda“ planira novu saradnju sa Kusturicom, zašto je bavljenje umetnošću rizično i zašto je smeh najbolji lek.
Da li Vas je Emir Kusturica ovom nagradom obavezao da nastavite da stvarate?
— Sve zavisi od okolnosti. Kao i ranije što se dešavalo. Ako imate mogućnosti, i ne samo volje nego i uslova da napravite što zamislite, onda se upustite u tu priču. Film je jedna velika avantura. Kada krenete da radite, nikada ne znate šta će se desiti. Film je prilično skupa umetnost.
Kada sam na Akademiji predavao dramaturgiju, govorio sam studentima iz svog iskustva da je za jednu dramu i jednu priču dovoljno da imate svesku i olovku i to zajedno košta 100 dinara, a u pripremu snimanja filma ne možete da uđete bez 100.000 bilo čega, maraka, dinara, evra, svejedno. Pitanje je koliko imate snage i volje i kakva je situacija.
Filmski centar Srbije je podržao dosta projekata u poslednje vreme i relativno ima para da se realizuju filmovi, ali šta će biti u buduće, zavisi od cele situacije u zemlji. Vidite u kakvoj se političko-ekonomskoj situciji nalazimo. Voleo bih da neko kaže šta će biti na jesen, šta će biti u Evropi na jesen, da li ćemo ovo malo para, koje odvajamo za kulturu, uopšte imati.
Ova godina, objektivno gledano, a ne morate da budete ni ekonomista, ni političar, ni narodni vidovnjak za to, ozbiljna je i izuzetno teška. Svi planovi koji su vezani za umetnost su pod znakom pitanja.
Jednom ste izjavili da se Vašim poslom ne može baviti normalan čovek i da je ozbiljno bavljenje umetnošću suicidan posao…
— To sam rekao malo ozbiljno, malo u šali, ali stvarno jeste. Vi ulazite u jedan svet u kome vam niko ništa ne garantuje. Kada upisujete akademiju - režiju, dramaturgiju ili glumu - možete da dobijete diplomu, ali vam ona ništa ne garantuje. Ta diploma ne garantuje da ćete nešto napisati, odigrati ili snimiti. Sve zavisi od vašeg rada, znanja, dara.
Ulazite u visoko rizičan prostor i svet koji je pod velikim znakom pitanja. Krajem osamdesetih pravio se presek na Akademiji i kroz Odsek dramaturgije od njenog osnivanja prošlo je oko 250 studenata. Za 150 nismo znali uopšte čime se bave. Promenili su profesiju. To je sudbina.
Akademiju svake godine upiše 14-15 glumaca. To je 150 glumaca za 10 godina, a vi znate za 10-15. To je stvarno visokorizična profesija i uz dar koji je neminovan i koji vam određuje sudbinu, postoji još puno elemenata – da li ćete imati sreće, mogućnosti da radite ono što volite. U ovom trenutku se snima oko 20 serija, svako veče gledate najavu za neku novu seriju, a većina od njih neće se pamtiti.
Vši komadi se pamte, navršava se pola veka „Maratonaca“ i „Radovana Trećeg“. Te drame žive, nove genarcije ih gledaju, čitaju, citiraju. Da li su ti komadi utrli Vaš put kojim koračate pola veka?
— „Maratonci“ su izvedeni 26. februara 1973. godine, a „Radovan“ u decembru iste godine. Tada sam bio četvrta godina Akademije i oni su mi otvorili ta velika vrata, jer su vrlo brzo igrani i na drugim scenama širom bivše Jugoslavije, pa onda i u inostranstvu. Od te godine sam počeo da živim kao profesionalni pisac.
Kasnije su mnogi moji komadi ekranizovani i generacije gledaju filmove, a bila je srećna i lepa okolnost da sam radio tih godina sa najdarovitijim glumcima u istoriji našeg pozorišta i filma. To je bila generacija koja je obeležila drugu polovinu 20. veka u pozorištu i na filmu. Uglavnom su to bili moji prijatelji. Svi zajedno smo radili puno, sa velikom energijom i nadom da ćemo nešto lepo napraviti.
I ova nagrada sada je priznanje za rad od pola veka i njegova želja da se uradi još nešto tako da ćemo sesti i popričati o nekim mogućim projektima u budućnosti uz sve što sam već pomenuo kakvi će biti uslovi za običan život“.
Svojim dramama ste savršeno iscrtali naš mentalitet i društveni pejzaž. U „Kumovima“ po kojima ste snimili film „Nije lako biti čovek“ piše da je to komedija o tragediji naše svakodnevice i to važi za sve vaše komade. Da li je tragikomedija žanr i za današnjicu?
— Mislim da je naš život isprepletan lepim i manje lepim, da ne kažem ružnim događajima. Svako se susreće sa nepredvidivim situacijama, lepim i neprijatnim. Ja imam osećaj da je život i tužan i žalostan i smešan, sve zajedno jedna velika igra i jedna velika priča u kojoj ima i smeha i plakanja. To je moje osećanje sveta.
Ja nisam veliki ljubitelj teških drama i priča o tome da je sve uzalud i da ćemo svi u jednom trenutku umreti. Tu filozofiju ne prihvatam zato što je do te mere jednostavna i tragična. Smeh služi da leči ljude i čovek koji se smeje za mene je lep čovek.
Nikada nisam video čoveka koji se smeje da je loš u tom trenutku. Smeh je dragocen. Medicinski je dokazano da je smeh lekovit. Jedna reč je tragična, jedna smešna, jedna cinična, jedna blaga i lepa. Pisanje u mom slučaju je tragikomedija. To je moj rukopis. Voleo bih, ako budem imao vremena i što je najbitnije zdravlja, da napišem još nešto.
Pišete li sada?
— Sada imam porodičnih briga i to je primarno, ali se nadam da ću se jednog dana ponovo vratiti. Imam nameru da napišem priče o nekim važnim ljudima i događajima za koje mislim da su bitni jer spadaju u istoriju pozorišta i filma.
Napisaću desetak priča vezanih za glumce, režisere, moja putovanja, susrete sa ljudima, ovde i u inostranstvu, za rad na nekim filmovima i projektima. To ću verovatno uskoro.
