Broj obolelih od mentalnih bolesti iz dana u dan je veći kako kod nas tako i u svetu.
Svako bi pomislio da ovi problemi zaobilaze visoko razvijene zemlje, međutim čini se da Kanadom vlada prava epidemija anksioznosti i depresije kako u mladom uzrastu, tako i kod starije populacije.
Preme zvaničnim podacima ova severnoamerička zemlja nalazi se na trećem mestu razvijenih industrijskih zemalja po broju samoubistava, dok je stanje šest puta gore među pripadnicima starosedilačkog stanovništva - Aboridžina.
Svake godine jedan od pet Kanađana postane zavisnik ili doživi srednje do tešku mentalnu bolest a do četrdestih godina starosti već 50 odsto njih je imao ovaj problem. Svake nedelje najmanje pola miliona zaposlenih Kanađana nije u stanju da radi zbog problema sa mentalnim zdravljem, dok država na lečenje ovog problema godišnje izdvaja oko 51 milijardu dolara.
Postoji širok spektar poremećaja koji utiču na raspoloženje, razmišljanje i ponašanje i normalno je da se svako od nas ponekad oseća anksiozano. Za normalnu i zdravu osobu ovakvo privremeno stanje ne bi trebalo da predstavlja problem. Međutim kada se čovek nađe duže vreme obhrvan negativnim mislima, kad negativno utiče na okolinu i porodicu, kad mu je smanjena radna sposobnost, tada to postaje mnogo veći problem.
O razlozima, uzrocima i prevenciji mentalnih bolesti, s posebnim osvrtom na stanje starosedilačke populacije u Kanadi, razgovaramo sa kliničkim psihologom i magistrom pedagoške psihologije Džemom Frejzer, (Gemma Fraser) rođenom Australijkom, koja živi i radi u Kanadi.
Upitana da prokomentariše kako čovek u ovom vremenu može ostati mentalno stabilan Džema navodi da je to u principu jako jednostavno. Svako pre svega treba da vodi računa o sebi, da dovoljno spava, da se zdravo hrani, da vežba i bavi se fizičkom aktivnošu i provodi vreme u prirodi.
Pored toga potrebno je da razmišlja pozitivno, da eliminiše negativne osobe iz svog okruženja ako je to moguće. Da se okruži onima koji će ga podržavati.
- Iako jednostavno, ovo je ponekad jako teško, i zadatak svih nas je da reagujemo i pružimo pomoć kad vidimo da je neko usamljen, pod pritiskom, kad izgleda neuobičajeno ili pod stresom - ističe Džema.
Prvi pokazatelj da neko nije u redu je kad promeni rutinu. Ako primetite da neko ko je bio redovan na poslu, uredan i uspešno obavljao svoje zadatke već neko vreme izostaje, da je neispavan, neuredan, to je prvi znak da nešto nije u redu i vi kao kolega ili poslodavac dužni ste da reagujete i da ponudite pomoć i vidite šta se dešava.
Pored genetskog, etnološkog i ličnog faktora uzroke povećanja ovih bolesti Džema vidi u načinu života, velikoj otuđenost od porodice i prijatelja, savremenom načinu života, novoj tehnologiji, društvenim mrežama, forsiranju materijalnih vrednosti i zapostavljanju duše i onoga što je u stvarnosti za čoveka kao ljudsko biće iskonski i jedino bitno.
- Deca na zapadu su od malih nogu u nekakvom takmičenju, a kako odrastaju zahtevi i očekivanja se samo uvećavaju. Ovakav pristup i pritisak da morate uvek biti najbolji, dovode do povećane anksioznosti, i nezadovoljstva. Ljudi su prihvatili model po kome je samo materijalno bitno. To su u početku male stvari koje postavljamo sebi, na primer kupovina auta. A kad to ostvari, čovek bude srećan, ali to ga ne drži dugo. Zato upada u depresiju i postavlja sebi još veći i veći cilj. I tako u krug - objašnjava ova naturalizovana Kanađanka.
Roditelji imaju važnu ulogu kada je u pitanju sreća i blagostanje njihove dece. Uspešno dete nije ono koje je najbolje u školi, već ono koje je srećno. Ovo bi svakom roditelju trebalo da je na prvom mestu. Mi trebamo i dobre radnike, ne moraju svi biti vrhunski stručnjaci- ističe Džema.
Veliki problem zapada je i usamljenost i isto je štetan po zdravlje kao pušenje 15 cigareta dnevno. Koliko je zaista ovo ozbiljan i rasprostranjen problem dokazuje i podatak da je od 2018 godine vlada Velike Britanije imenovala ministra usamljenosti.
Nameće se zaključak da visok standard nije presudan za zdravu zajednicu i srećan život. Prema nekim anketama najsrećniji ljudi na svetu nisu oni iz bogatih industrijskih zemalja već naprotiv stanovnici nerazvijenih zemalja poput Kostarike, Dominikanske Republike, Jamajke, Gvatemale, Vijetnama, Kolumbije, Kube …
Džema to objašnjava time što su ovi ljudi manje opterećeni materijalnim i više vremena posvećuju jedni drugima. Istraživanja pokazuju da su ljudi koji izražavaju zahvalnost mnogo srećniji. Oni su zahvalniji time što imaju i što imaju jedni druge i verovatno su zbog toga i srećniji.
Oficijelan termini "mentalna bolest" i "zavisnost" i dalje izazivaju negativna osećanja i predrasude. Država je puno učinila na promovisanju ovog problema i ljudi češće traže savete stručnih lica nego pre. Ipak pretpostavlje se da polovina onih koji pate od depresije nikada nisu potražili pomoć. Iako je Kanada zemlja sa dobrom zdravstvenom politikom, mentalni bolesnici imaju mnogo manju verovatnoću da će biti zaposleni.
Stigma oko mentalnih bolesti još uvek jako velika. Kako ja, na primer, da kažem mom šefu da patim od depresije. Ako to kažem on može reći da nisam sposoban da radim a ako ne radim, neću moći da plaćam račune i brinem o deci. To je taj začarani krug koji moramo razrešiti - objašnjava Džema.
Prema dostupnim podacima, u kanadskim gradovima između 23 i 67procenata beskućnika ima mentalnu bolest. Dok sam živela u domovini osobe sa mentalnim problemima su bile zbrinute u specijalizovanim ustanovama, i nisu se primećivale u javnosti. U Severnoj Americi to je drugačije. Ovde beskućnici obitavaju uglavnom po centrima gradova i jako su uočljivi. Na primer samo u Viktoriji, glavnom gradu Britanske Kolumbije, ima ih preko pet hiljada, dok je ukupna populacija nešto više od trista hiljada.
Kanada je treće rezvijena zemlja po broju samoubistava mladih ljudi a samoubistva među muškarcima su četiri puta veća nego kod žena. Mentalni poremećaji kod mladih rangirani su kao drugi najveći rashodi za bolničko lečenje u Kanadi.
Stanje je mnogo, mnogo gore u slučaju mladih Aboridžina ili starosedilaca, koji samoubistvom okončavaju život pet do šest puta češće. Stopa samoubistava Inuitske (Eskimske) omladine je među najvišima u svetu i 11 puta viša od nacionalnog proseka.
Loše stanje mentalnog zdravlja starosedilačkog stanovništva, i veliko broja samoubistava, pripadnici ove populacije direktno pripisuju kolonizaciji i tzv. Rezidentalnim školama. Iako zatvorene tek pre tridesetag godina, o ovim školama prosećan Kanađanin malo zna. U javnosti se više o tome počelo pričati tek 2017 godine, kada se kanadski premijer Džastin Trudo oficijelno izvinio starosediocima i njihovim potomcima.
Nacionalni Dan Aboridžina ili domorodaca je 21. jun i još uvek nije i zvanični nacionalni praznik u Kanadi.
Komentrišući probleme ovog dela stanovništva, Džema navodi da je dokazano je da se depresija prenosi na pokolenja, i da su traume koje su kolonizacija i rezidentalne škole napravile svakako doprinela lošem stanju ove nacije.
- I ovde, kao i u Australiji vlada je puno izdvojila da se ovi problemi reše, međutim u realnosti ništa se nije promenilo. Njihovi uslovi života su isti kao i pre. Taj pritisak društva koje bezuspešno pokušava da reši ove probleme takođe može da dovede do povećane aksioznosti i depresije. Pored toda tu su izolovanost, povećana upotreba lekova i narkotika, alkohola, kao i duge hladne zime doprinose mentalnim problemima i povećanom broju samoubistava.
Aleksandra Ković-Bodiroza
Tekst i fotografije
Šta su residentijalne škole?
Preko više od sto godina deca starosedilaca su odvođena od svojih porodica i premeštana u specijalne verske školske ustanove locirane širom Kanade.
Finansirane od vlade osnovane sa jedinim ciljem da se potpuno eliminiše učešće roditelja u duhovnom, kulturnom i intelektualnom razvoju dece. Tokom ovog nepopularnog poglavlja u kanadskoj istoriji, više od 150.000 dece, potomaka starosedilaca, Metis i Inuita bilo je prisiljeno da pohađa ove škole, od kojih su neke bile udaljene stotine kilometara od njihovih kuća.
Kumulativni uticaj ovih škola ostavilo je duboke i nerešene traume koje su se prenosile i prenose iz generacije u generaciju i danas imaju uticaj na odnos između naroda Aboridžina i ostalih Kanađana. I danas kad pričate s pripadnicima ovih nacija, reći će vam kako i sam nosi traume ili kroz lični doživljaj, ili posredno kroz iskustvu roditelja ili rođaka.
Kako pričaju, mnoga dece u ovim školama doživile su prave torture od verskih učitelja. Nametano im je mišljenje da njihovo vaspitanje nije dobro, da su oni divljaci koje treba prevaspitati i "socijalizovati", odsecali su im kosu i zabranjivali da pričaju svojim jezikom. Mnogi od njih bili su silovani i zlostavljani na najbrutalnije načine.
Posledica ovakvog "školovanja" dovela je do toga da su mnogi bežali od kuća i od porodica. Izgubili su lični identitet, izgubili su porodice, jezik, zajedništvo a nikad se nisu asimilovali niti su u stavrnosti prihvaćeni u novo kanadsko društvo.
Zbog ovakvog stanja velik broj njih se odao alkoholu, drogama, lekovima i duvanu što je pokrenulo još veći problem - učestalo oduzimanje dece, koje su odvođena od kuće i predavana na brigu drugim uglavnom belim hraniteljskim porodicama. Neki ljudi koje sam upoznala promenili su mnogo ovakvih domova i kako tvrde, bili silovani u istim.
Da bi se stekla bolja slika o uslovima i načinu rada u Rezidentalnim školama preporučuje se odlična knjiga- Indijanski konj, Richard Wagamese, po kojoj je snimljen istoimeni film.
