Pred vratima sporednog ulaza "Isabel Bader Theatre" u Torontu, ugledam glumca Andriju Miloševića. Pružam ruku, predstavljamo se naravno u žurbi, znam da je vreme pred predstavu za glumca veoma važno. Pitam odmah da li mogu da ga fotografišem i on mi odgovara: "Naravno, prošlo je već sedam sekundi i niste pitali."
Nasmejah se, ali mi još dugo odzvanja ta rečenica. Da li velika popularnost ometa, šta oduzima šta pruža, i koliko Andrija uopšte na to obraća pažnju? O čestim turnejama po svetu, o umetnosti i umetnicima, o prijateljstvu i neraskidivim ljudskim vezama, razgovarala sam sa njim nakon predstave.
Niste prvi put u Torontu, već ste gostovali sa predstavom "Pevaj brate". Ovog puta ste došli sami sa monodramom "Zlatni lančić od bižuterije". Kakvi su Vam utisci nakon predstave? Jeste li imali priliku da čujete reakciju publike mimo aplauza i neprekidnog smeha tokom predstave?
“Reakcije sam osetio tokom izvođenja i znam da su ljudi izašli zadovoljni. Ova komedija je simbioza monodrame i stand up komedije, rađena je pažljivo i sa usmerenim dejstvom, tako da nema sumnje da ljudi sa mnogo radosti prate ovu priču”.
Glumac, sam na bini, to zahteva i visoku profesionalnost i otvorene senzore za percepciju reakcije publike kojoj se obraćate. Primećujete li razliku ovde i kod kuće?
“Nema razlike. Gde god sam igrao reakcije su bile identične.To je samo dokaz je komedija, ako je isporučite direktno iz "rerne", apsolutni lek za dušu, bez obzira gde živite”.
Možete li da se predstavite u umetničkom smislu kao komičar, ili komedijant? Zašto i kada ste izabrali ovaj oblik svog umetničkog izraza?
“Moja životna filozofija na neki način je proizvod svesnosti buduće smrti. Ta činjenica, da ćemo zasigurno umreti, pomaže mi da uživam u životu, po svojoj volji, da relativizujem probleme trivijalnog načina života i na kraju da lakše ulazim u rizik i podnosim promašaje.
Što se tiče mog umetničkog izraza, on je proistekao iz moje ličnosti i karaktera. Po svemu je povezan samnom privatno i sa mojim iskrenim unutarnjim bićem. Smatram da je umetnik originalan i prepoznatljiv onoliko koliko je svoj i ne podpada pod uticaj svekolikog umetničkog krema, koji svou hipsterku misao širi najlakše na mlade umetnike.
Pa tako imamo situaciju da, recimo, usled dugogodišnje pogrešne kulturne po-litike, danas kulturni život kreiraju ljudi koji su u potpunosti prekinuli vezu sa svojom publikom i svojim narodom.”
Kako ste zamišljali sebe na početku glumačke karijere? Jeste li odmah bili svesni svog talenta ili ste ga uobličili vremenom?
“Nisam nikada razmišljao o budućnosti, kao klinac, razmišljao sam samo o bekstvu. Vreme provedeno u planiranju i ostvarivanju tog bekstva, dovelo me je do jednog fantastičnog životnog puta, koji me toliko puta učinio srećnim i vodio u sjajne pustolovine. Na tom putu sam sreo Boru Stjepanovića, Minju Dedića, Stelu Cetković, Vanju Popović, pa onda Milana Karadžića koji je uz Bora Stjepanovića najviše uticao na moj rad.
Danas sam čovek koji vredno radi, ali ima i cilj, ne luta.”
Šta znači biti slavan i popularan glumac u našoj sredini? Kako se Andrija privatno odnosi prema izazovima popularnosti, na jednoj i velike marginalizacije kulture na našim prostorima, na drugoj strani?
“Ja promovišem više vrednosti. Moja misija je da, koristeći popularnost, dođem do što više ljudi i pokušam da im skrenem pažnju sa velikih misli na one male, koje zaboravljamo i nikada ih ne izgovorimo. Vidite kod nas svi misle za sebe da su pametni, niko ne misli da je dobar. Ja upravo širim dobrotu, pameti eto izgleda imamo, samo se negde zagubila. Nikako da se ispolji.
Ljudi su kod nas neskromni, skloni hvalisanju, a žive u sredini gde se kultura tretira kao fabrika u stečaju. Ako se neko pojavi sa lovom, prodaćemo je, nama više ne treba. U tome kulturne i umetničke institucije mnogo pomažu da se takvo stanje održava u nedogled, jer su u svojoj nadobudnosti i samodopadljivosti, napravili zid koji ih odvaja od realnosti. Dakle, žive u dupetu i ubedili su sebe da unutra miriše na lavandu.
Ostali smo mi, koji pokušavamo da nešto sami uradimo, mimo svih logika.”
Više od dve decenije ste na sceni. Zahvaljujući starom engleskom običaju da se nakon predstave zadrži u holu i progovori o utisku odgledanog, saznah da su neki gledaoci ovu predstavu već odgledali u Beogradu. Komentarišu da, bez obzira što je tekst isti, vaša improvizacija, energija i vispreni, vrcav humor večeras su ih ponovo zadivili. Kako na to gledate iz zanatskog ugla, čime to objašnjavate, repeticijom ili atmosferom? Koliko je umetnik rudar u rudniku podčinjavanja umetničkom talentu, i koliko je smelosti u njegovom autentičnom izrazu?
“To je pitanje afiniteta. Ja sam nadaren za takvu vrstu igre, za neke drugačije nisam, ali poenta i jeste u različitosti. Publika mi je najvažnija, zbog nje radim, putujem, prelazim hiljade kilometara i nije mi teško. Ljudi to cene.
Ima tu neke čudne razmene energija u sali, ta energija utiče na tok predstave, ona vas puni i prazni i opet puni u neprestanom ciklusu igre, pitanja i odgovora. Talenat, rad na sebi i vlasnik ste svoje sudbine”.
Putovanja su neki sporedni benefit koji svojim gostovanjem, mogu reći po svetu, dobijate. U kojoj meri su inspiracija, nadahnuće i avantura, a kad postaju opterećenje?
“Kod mene je to potreba. Moram ustati iz svoje fotelje i otići da uradim nešto korisno, interesantno i dobro. Spojio sam radosti u otkrivanju novih svetova sa svojim poslom, to je čudesno, ali ja i mimo toga mnogo putujem. To me čini boljim i duhovno zdravijim čovekom. Poznanstva, ljudi, to vas čini koliko toliko smislenim oblikom života.“
Šta Vas posebno i univerzalno, pored glume čini srećnim?
“Ono što me čini srećnim jesu prijatelji , koji na svim meridijanima uvek učine moj dolazak lakšim, a boravak zaniljivijim. Pored Zorana Moroa, koji već niz godina, zajedno sa umetnicima i producentima iz nasih krajeva, održava vezu naše dijaspore sa svojim korenima, tradicijom i jezikom, boreći se da se uspostavi neraskidivi most kojim će se lakše stizati do svakog čoveka koji želi da oseti duh svoga naroda.
Postoje i ljudi, poput Milića Radevića (predsednik Udruženja kanadsko-srpskih pisaca Desanka Maksimović), sa kojim drugujem dugo godina, a koji takođe uz svoje prijatelje iz Toronta i Vankuvera, nesebično pomaže da se osećate kao kod svoje kuće. To je čovek čije izgaranje i pregalaštvo na približavanju svakog čoveka u tuđini sa svojim korenima, jeste za svaku pohvalu.
Milić Radević, Zoran Moro i njima slični, a malo ih ima, jesu dokaz da se daljine mogu lako i brzo preći uz čisto srce i malo iskrene želje.”
