Homeopate tvrde da se homeopatijom prvi bavio Hipokrat oko 400. godine pre nove ere, propisivanjem male doze korena mandragore za lečenje ludila, iako je znao da on u mnogo većim dozama izaziva ludilo.
U 16. veku Paracelzus, začetnik farmakologije, objavio je "da čoveka leči ono što ga čini bolesnim".
Samuel Haneman (Samuel Hahnemann 1755-1843), čuveni nemački doktor i naučnik, ovu je doktrinu nazvao homeopatijom. Kao lekar, bio je nezadovoljan rezultatima u praksi, tako da je počeo da traga za novim metodama lečenja. Postavivši fundamentalne principe homeopatije, postao je pre više od 200 godina njen osnivač. Ovaj metod lečenja je postao posebno popularan krajem 18. veka, a danas je homeopatija uveliko priznat i prihvaćen metod lečenja u celom svetu.
Vesna Zdihan dugi niz godina istražuje, proučava i primenjuje u praksi ovaj način lečenja. Zašto i kako ste se odlučili da se bavite homeopatijom?
“Homeopatiju sam prvo upoznala kao homeopatski pacijent. Pre 18 godina sam imala zdravstveni problem, za koji klasična medicina nije imala rešenje i počela sam da se lečim homeopatijom. Bila sam prezadovoljna rezultatima, ne samo u telesnom smislu, nego sam shvatila da se polako menja moj pogled na život i svet oko mene, da se menja moj način razmišljanja, a emotivna reakcija na ljude i događaje postaje uravnoteženija. Posle toga, više nisam mogla da zamislim da u budućnosti preporučim antibiotik, kortikosteroid ili sedativ, tako da više nije bilo povratka u oblast klasične farmacije i medicine.
Homeopatski lekovi, za razliku od klasičnih, nemaju nikake kontraindikacije, neželjene efekte, ne izazivaju zavisnost i potpuno su neškodljivi”.
Homeopati posmatraju čoveka kao celinu i bolest shvataju kao stanje neravnoteže. Lekovima nastoje da uspostave energetsku ravnotežu. Da li se, po homeopatiji, smatra da bolest kao takva ne postoji, već da postoje samo ljudi koji su bolesni?
“Da, homeopatija leči celog čoveka, tj. skup njegovih fizičkih, mentalnih i emocionalnih problema. Ona je mnogo više od lečenja bolesti, jer deluje na životnu silu organizma, stimuliše je i uspostavlja stanje prirodnog balansa. Ona podstiče samoisceljujuće funkcije organizma i izvlači ga iz raznih blokada, koje se neminovno dešavaju tokom razvoja svake osobe, u koje smo ušli iz najrazličitijih razloga - psihički stres, fizička trauma, infekcije i slično. Može se reći da je homeopatsko lečenje proces kontinuiranog poboljšanja nivoa zdravlja i razrešenja kriza”.
Haneman je tvrdio je da se "slično leči sličnim", odnosno da će supstanca koja izaziva određene simptome bolesti kod zdravih ljudi izlečiti slične simptome kod bolesnika. Šta to znači u homeopatskoj praksi i na koji način se homeopatskim metodama stimuliše ta tzv. životna sila ljudskog tela, tako da organizam u stvari isceljuje sam sebe?
“Homeopatski princip glasi SIMILIA SIMILIBUS CURENTUR, što znači: slično se sličnim leči. Da bi homeopata brzo, savesno i trajno lečio, treba da izabere onaj lek koji kod zdrave osobe izaziva simptome slične onima koje želi da izleči. Ako imamo kijavicu, alergiju i slično, možemo kod nekih pacijenata upotrebiti homeopatski lek od crnog luka, koji kod zdrave osobe, dok ga čisti, izaziva reakciju sličnu kijavici.
Naravno mnogo drugih modaliteta se mora poklopiti da bismo se opredelili upravo za taj lek”.
Po homeopatskoj doktrini, lečenje se jedino može obavljati u skladu sa zakonima koji vladaju u prirodi. Na koji način homopatija ostvaruje tu konekciju čovek - priroda?
“Homeopatija spada u domen energetske medicine, pa homeopatski lekovi obično sadrže veoma male doze materijalne suspstance, ili ih uopšte ne sadrže. Ono što stvarno deluje u leku nije materijalna supstanca, već energetski zapis te supstance u rastvaraču, koji, unet u organizam, ulazi u interakciju sa elektromagnetnim talasima i gura organizam u pravcu samoizlečenja”.
Koje supstance mogu da budu homeopatski lek?
“Sve što se nalazi u prirodi može biti homeopatski lek. Najčešće se koriste supstance iz biljnog, životinjskog i mineralnog sveta. Homeopatski lekovi se često prave od supstanci koje koristi i klasična medicina, kao i narodna medicina i herbalistika, na primer kantarion, neven, kamilica, jedić. Sumpor (sulphur) se nalazi u velikom broju dermatoloških preparata, a značajan je i kao homeopatski lek. Slično je i sa zlatom (aurum metallicum), koji zapadna medicina koristi za artritis, a istvremeno je veoma zastupljen u homeopatiji.
Čovek je deo prirode, nije prosti zbir delova tela i organa, već poseduje svoj nematerijalni, duhovni deo, koji, u svojoj suštini, čini život.
Neke naučnie studije ne priznaju homeopatiju i tvrde da ona može imati samo placebo efekat. Homeopati smatraju da se oficijalna medicina služi grubim postupcima u lečenju, pošto koristi visoke koncentracije lekova koji u organizmu izazivaju promene suprotne onima koje izaziva bolest. Kako vi usklađujete klasičnu medicinu sa alternativnom? Koja su Vaša iskustva?
“Mnogi medicinski krugovi imaju otpor prema homeopatiji i stvaraju neku vrstu suparništva između homeopatije i konvencionalne medicine, pa ponegde vlada uverenje da se ove dve oblasti medicine međusobno isključuju.
U svojoj praksi preporučujem savremene dijagnostičke metode radi praćenja efekata lečenja: ultrazvuk, briseve, laboratorijske analize i slično. Ali, kad postavljamo dijagnozu osobe kao celine, moramo imati u vidu lečenje dubljih uzroka bolesti. Jer, kad se razboli jedan deo, bolestan je čitav organizam”.
Sama ideja da se smanjenjem koncentracije leka povećava njegovo korisno dejstvo potpuno je suprotna principima na kojima deluju konvencionalni lekovi, kod kojih su lekoviti efekti zavisni od koncentracije aktivnog sastojka u telu. Kako se prave lekovi, na kom principu?
“Homeopatski lekovi se prave od supstanci koje u prirodi često mogu biti otrovne i opasne, ako bi se uzele u izvornom obliku. Da bi se izbeglo njihovo toksično dejstvo, one se razblažuju najčešće u mešavini vode i alkohola, zatim se izlažu snažnim potresima i na taj način se njihovo lekovito dejstvo potencira i pojačava.
Voda pamti vibracije u njoj rastvorene supstance i formira veliki broj vodenih kristala, čiji broj zavisi od broja potresa. To objašnjava naizgled paradoksalnu činjenicu da jačina leka raste razblaživanjem i potresanjem”.
Poznato je da homeopatija zahteva duže vreme za postavljanje pravilne dijagnoze i odgovarajuće terapije, jer se lek pravi za svaku osobu individualno. U većini slučajeva, lečenje homeopatskim lekovima traje duže od lečenja službenom medicinom.
“Klasični farmaceutski lekovi suzbijaju i potiskuju simptome, pa to stvara utisak da je pacijent brzo izlečen, a u stvari se disbalans premešta na druga tkiva i organe. Pošto svaku tegobu pacijenta posmatra lekar druge specijalnosti, nema sveobuhvatnog pristupa, ne shvata se povezanost, nauka se izgubi u tom parcijalnom pristupu.
Homeopatija ima odlične praktične rezultate, koji su veoma brzi kod akutnih bolesti. Problem često rešimo i pre nego što klasična medicina svojim metodama utvrdi njegovo postojanje. Lečenje hronične bolesti je dugotrajnije, jer je vitalna sila oštećena, što samom bolešću, što dugogodišnjom upotrebom hemijskih lekova, koji narušavaju ravnotežu u organizmu.
Zato pacijentu moramo na samom početku objasniti da homeopatija nije čudotvorna i da mora imati strpljenja i sremnosti da prati simptome i time se aktivno uključi u proces isceljenja. Ako postoje trajna oštećenja, bolest se može ublažiti i zaustaviti, ili se može usporiti proces daljih oštećenja”.
Zašto smatrate da je homeopatija pravi izbor za lečenje?
“Po mom mišljenju, homeopatija je pravi izbor za lečenje, jer je, pre svega, potpuno neškodljiva. Tretira čoveka kao celinu, podstičući organizam da sam uklanja greške u regulaciji sopstvenih procesa, zbog kojih se bolest i pojavljuje. Za svakog pacijenta, lek se bira individualno, u skladu sa njegovim psihofizičkim svojstvima, pa za istu bolest različiti ljudi dobijaju različite lekove.
Homeopatija je pre svega preventivna medicina, jer, kad osoba oseti simptome i posumnja da nešto nije u redu, a klasični lekar nije u stanju da uspostavi dijagnozu, mi dobijamo mogućnost da se izlečimo mnogo pre pojave patologije, koju registruju medicinski testovi i biohemijske analize”.
============
VESNA ZDIHAN, magistar farmacije i homeopatije
Vesna Zdihan je rođena u Loznici 1957. godine. Diplomirala je na Farmaceutskom fakultetu u Beogradu, posle čega je 20 godina radila u oblasti farmacije.
Sa homeopatijom se upoznala 2000. godine, kada je počela da proučava ovu oblast komlementarne medicine. Završila je nemačku homeopatsku školu pri Medicinskom fakultetu u Beogradu, kao prva generacija koja je primljena u evropsku homeopatsku strukovnu mrežu.
Pohađala je i pohađa niz stručnih seminara, obrazovnih programa i kurseva, kako homeopatskih, tako i onih iz oblasti psihologije, zdrave ishrane, različitih tehnika isceljivanja, samopomoći i ličnog razvoja.
=============
Novine će u narednim brojevima objavljivati priloge gospođe Vesne Zdihan, magistra farmacije i homeopatije. Čitajući o raznim temama iz ove oblasti medicine, naši čitaoci će imati priliku da saznaju nešto više o ovom načinu lečenja.
