“On kada igra za svoju zemlju – to je takav ponos, to je takvo davanje… On se daje ne sto posto, nego 5.700 posto. Tako i u Australiji na Junajted kupu. Nije to neko baš bitno takmičenje, ali on bi da čupa linije.
To su stvari koje njega motivišu ekstremno i zato ga je Dejvis kup toliko pogodio – padne ti život, padne ti motivacija, misliš se – ko će opet sve iznova?”, ističe Ivanišević i dodaje:
“Pripreme u Dubaiju su nam bile totalno drugačije od ostalih. Bile su najzabavnije. Bio je tu i Hamad (Međedović), Viktor (Troicki), mali Kalin Ivanovski, moj sin… U životu nisam igrao više odbojke, pa fudbal…
Trenirali jesmo fenomenalno, ali bilo mu je potrebno da su ljudi oko njega, da smo svi skupa u teretani, da radimo, da je neka akcija… Uvek je sâm, uvek isto, i ja ga tu potpuno razumem. Šta se desilo u tom polufinalu sa Sinerom – to je misterija, ne znam šta se desilo”.
Osetio sam da je kraj blizu još u Njujorku
Promenljivo vreme, pola jedan popodne na terasi hotela Park 45. Goran Ivanišević, doskorašnji trener Novaka Đokovića razgovara s nama – duboko iz duše.
Obično Ivaniševićeva rečenica ima glavu i rep, jasnu misao koja rečenicu vodi od početka do kraja, ali sada često nije tako – posle skoro pet godina saradnje sa Novakom, emocije se upliću i željan je da kaže sve odjednom, da još jednom premota odiseju koja ga je dodatno oblikovala i kao trenera i kao čoveka – da se podseti i lepih i ružnih, i veličanstvenih i mučnih trenutaka…
Glavno pitanje jeste – zašto je do razlaza došlo?
“Čitao sam mnogo toga… Ljudi moraju da pišu, ali niko nije bio ni blizu da pogodi. Nema pravog razloga, pravi razlog je zasićenje. Ovo je bilo izuzetno teških pet godina, ljudi zaboravljaju koronu i da je on u jednom trenutku bio svetski negativac broj jedan zbog nevakcinisanja.
Uvek smo bili u nekom međukoraku, neki ministar zabrani, ludilo s Australijom… Došlo je do zasićenja, do zamora materijala – i auto ide svako malo na tehnički… I on se umorio od mene, i ja sam se umorio od njega.
Nisam mogao više da mu pomognem, ali napravili smo veliku stvar”, kaže Ivanišević u ekskluzivnom intervjuu za Sport klub :
“Nije do razlaza došlo sad u Americi, nije se to nikad ‘dogodilo’. Ako ću da budem najiskreniji, osetio sam još na US openu prošle godine. I meni je kao treneru Vimbldon baš teško pao, Alkaraz je na kraju bio bolji i svaka mu čast, ali jedan-dva poena… Amerika je bila neverovatna, osvojeni Sinsinati i US open, i tu sam već osetio da je blizu kraj.
Bilo je pitanje hoće li na kraju godine ili nekad ove godine… Možda je trebalo to da uradimo prošle godine, ali ja sam posle US opena operisao koleno, nije me bilo šest-sedam nedelja, vratio sam se za Torino, ali bio je već taj zamor materijala, i komunikacija…”
Ivanišević posebno ističe da mu je drago što je otišao u SAD i što su Novak i on uživo razgovarali.
Sada kad smo razgovarali u Americi, Novak je rekao jednu pravu stvar: ‘Nema pravog, nema pogrešnog trenutka, već ima samo trenutka kada se to desi’, kada dvoje ljudi odluče i popričaju kao što smo nas dvojica učinili.
Hteo sam posle Australije, ali on je otišao na skijanje, brzo je prošlo mesec dana i – hajdemo u Ameriku. Moram reći da nam je bilo super – opušteno. Ko može da ga krivi? Osvojio je sve što se može osvojiti u tenisu. Naći motiv svaki dan, nije svaki dan doći i motivisati se…
Za grend slemove u redu, ali za masterse… Pri tom je on perfekcionista, a za to treba želje, volje, snage… On je želeo da mu bude tu porodica…”, kaže Ivanišević i nastavlja u dahu:
“Dan posle (poraza od Nardija) smo seli i popričali – pisanje poruka ili razgovor telefonom, to ne ide… Seli smo, smejali se, fino popričali, meni je bilo važno da mu kažem neke stvari, da mu kažem kako sam se osećao, i on je meni rekao. Prošli smo i dobro i loše, prošli smo ludila…
Nije lako biti Novak Đoković – svi te traže, nešto žele, daju savete… Kada se ugase kamere, Novak je – dobar čovek. Ima veliko srce, hoće sve da primi u njega, a to nije toliko lako.
Uvek sam bio spreman da poginem za njega, spreman da se borim sa celim svetom, nije bilo lako u tim trenucima (Australija 2022) biti njegov trener, gledali su nas kao gubavce…
Jesi lepi svi rezultati koje smo postigli, ali najponosniji sam što smo bili tu za njega i što smo išli u rat protiv celog sveta, uspeli smo bar malo da mu pomognemo da to ludilo prođe”.
Hrvatski stručnjak kaže da je bila privilegija raditi sa Novakom.
“Mi smo prijatelji i uvek ćemo to biti. Zahvalan sam mu na poverenju, što sam upoznao krasne ljude – što sam radio s Marjanom, koji je divan čovek i vrhunski trener, zatim Elena, Edoardo, Marko, Čarli, Klaudio, Miljan, Uli…
To su ljudi koji će mi uvek biti u srcu, skoro su kao porodica. Razgovor je bio i emotivno… Sve lepo, na jednom sunčanom mestu. Došli smo do toga i ja i on da je to najbolja solucija. Ne idem jer je 30. na svetu, sve je loše i ide Goran.
On je prvi na svetu, a moraće malo da se trgne – ne sumnjam da će to učiniti. Kada se na terenu pojavi najbolji Novak, onda se uvek kladim na njega, na bilo kojoj podlozi”.
Šta je najteže kada si Novak Đoković?
“Najteže je biti – Novak Đoković, ime i prezime. Gde god da ode, svi ga gledaju, svi misle da imaju pravo da mu nešto kažu, posavetuju, svi su najpametniji, svi bi pomogli… Neverovatno koliko on ima strpljenja, pa meni već to ide na ‘neku stvar’, ali on ima živaca, strpljenja, posluša… Naravno, mi dobijemo porciju posle, negde mora izbaciti, haha… Jednostavno, neverovatan je – koliko je donirao, koliko je ljudi pomogao… On je drugačiji”.
Saša Ozmo/SK
