Jesenja “Folklorama” u organizaciji folklornog ansambla “Sveti Sava Oplenac” (est 1974) u srpskom centru, pri sabornom hramu Svih Srba Svetitelja u Misisagi održana je u subotu 17 novembra .
Na ovogodišnjoj Folklorami učestvovalo je 10 folkornih grupa iz Amerike, Toronta i okoline. Sala je bila ispunjena do poslednjeg mesta. Gosti su uživali u raznovrsnom folklornom programu ansambala svih uzrasta. Uz domaćine folklornog ansambla - “Sveti Sava Oplenac” u programu su učestvovali i folklorni ansambli: “Legende” - Otava, “Stevan Sinđelić” - Kičiner, “Stražilovo” - Toronto, “Kosovski Božuri” - Okvil, “Gavrilo Princip” - Vaterlu, grupe “Jorgovan i Neven” - Barton - Hamilton zatim “SLOGA” - Stoni Krik, “Gračanica” - Akron, Ohajo, i “Gavrilo Princip”, Čikago.
Takođe 1. decembra je održana zabava škole srpskog foklora "SLOGA" - Stoni Krik - “Igrom i pesmom kroz Srbiju”. Na ovoj zabavi domaćini su izveli program u kome su učestvovali svi ansambli škole srpskog folklora i etno grupa "SLOGA" a koji su svojim koreografijama, igrom i pesmom publiku proveli od Vojvodine do Kosova. Zabava je imala i humanitarni karakter jer se prikupljao novac za manastir Svete Petke za decu i odrasle sa posebnim potrebama o kojima se staraju monahinje manastira.
Tim povodom naš sagovornik je Ljubomir Popović, od ove sezone, umetnički direktor folklornog ansambla “Sveti Sava - Oplenac”, i već osmu godinu koreograf i umetnički rukovodilac škole srpskog folklora "SLOGA" - Stoni Krik.
U folklornim krugovima poznatiji kao Luka (čika Luka kako ga decu zovu) je sa folklorom počeo sa četiri godine. Međutim hobi je prerastao u nešto više od toga i uz aktivno igranje u folklornim ansamblima u Beogradu završio je srednju umetničku školu za (tada) Jugoslovenski folklor - nacionalnu igru i tradicionalno pevanje.
Ponikao je iz generacije igrača gospodina Radojice Kuzmanovića a kasnije učio i od drugih velikih folklornih imena. Kaže da svu svoju ljubav prema folkloru može da zahvali svojim profesorima i njihovoj predanosti i radu dok je tek ulazio u svet folklora još kao dete pa do srednjoškolskih i univerzitetskih dana.
Uporedo je bio je radio voditelj na Beogradskom radio Pingvinu a i bio je i velika nada atletike kod čuvenog Franje Mihalića.
Nakon završene škole i obavezne prakse u Nacionalnom Ansamblu "KOLO" upisuje glumu na Fakultetu umetnosti BK u Beogradu i uporedo je primljen na Roterdam Dens Akademi (Rotterdam Dance Academy) u Holandiji. Iako je sa foklorom obišao Tajvan, Indiju, Kanadu kao celu Evropu odlučuje da život nastavi u Torontu/Kanada gde se pored svog regularnog posla bavi folklorom i gradi svoj put kao umetnički rukovodilac i koreograf.
“Ne volim da sebe stavljam u prvi plan. Igrači su ti koji su na sceni i koji igrački iznesu zamisao koreografa te pokažu uigranost. Da nema naše divne dece (i roditelja) koji društvima ukažu poverenje ni mi kao umetnički rukovodioci i koreografi ne bi imali priliku da se nadograđujemo i da usavršavamo naš poziv.
Rad sa folklornim ansamblima u dijaspori je još jedan više zadatak, a to je da srpskoj deci koja su rođena u dijaspori približimo tradiciju i kulturu svog naroda. Ima mnogo toga lepog što deca mogu da nauče kroz folklor a i samim tim da to nose u sebi dok rastu i nadamo se prenesu na svoje potomke. Folklor je indentitet jednog naroda.
Lep je osećaj videti kada su deca uzbuđena, žele da igraju i jedva čekaju da izađu na scenu da pokažu šta su naučili. To znači da je deo misije mene kao pedagoga uspeo, jer preneti na njih znanje i ljubav je nešto što bi svakom umetničkom rukovodiocu ili koreografu trebalo da imponuje” sa ponosom priča Ljubomir Popović.
Kada raščlanimo reč folklore dobijemo značenje folk - narod i lore - znanje, mudrost , kaže naš sagovornik.
“Za sve igrače, folklor je više od igre. Folklor je umetnost. Ima jako važno mesto u tradiciji i kulturi svakog naroda. Veliko je bogatstvo da jedan narod kao što je naš srpski narod ima toliko različit i veoma bogat folklor. Svaka regija, svaki kutak zemlje Srbije nosi neki novi korak, ritam, deo nošnje. Kada se na sve to doda i srpski folklor iz krajeva bivše Jugoslavije onda je inspiracija našim koreografima nepresušna”.
Zašto je folklor bitan za odrastanje jednog deteta?
“Ja na folklor gledam kao edukativni segment života, nije to samo zabava. Folklorom se razvijaju veome bitne funkcije kod deteta, pre svega motorika i fini pokreti, držanje, hod. Kao i kod drugih sportova ako se dete bavi foklorom dobija na kordinaciji, spretnosti, izdržljivosti. Uz konstantan rad umetničkih rukovodioca i koreografa deca razvijaju timski rad samim tim i njihov društveni šivot postaje bolji.
Iz Vašeg rada se vidi da volite da eksperimentišete.
Volim da vidim kad ansambli izlaze iz klišea klasičnih koreografija. Naravno to ne znači da ne volim koreografije naših istaknutih koreografa, naprotiv, to je klasika, umetnost i pre svega temelj na kojima se današnje koreografije prave, u krajnjem slučaju na tome sam ja učio i i još uvek izučavam svoj igrački zanat.
Govorim o performansima, kada se doda nešto više i sa ukusom. Određeni ansambli neguju stilizaciju ali i prilagođavaju svoj umetnički program tome. Sa druge strane imate ansamble koji svoj program zasnivaju isključivo na izvornom folkloru. Ja želim da uvek unesem nešto novo u program. Imam viziju koju želim da prenesem na svoje igrače. Naravno sve to mora biti u granicama ukusa i igračkoj mogućnosti ansambla.
Na koncertima ansambala koje umetnički predvodim volim kad se spoji tradicionalno i moderno, neko se neće složiti da to ide zajedno, ali uvek je lepo videte reakciju ljudi kada vide nešto novo.
Na primer na godišnjem koncertu ŠSF “SLOGA” u jednoj tradicionalnoj pesmi gost je bila operska pevačica Vasilisa Atanacković koja je svojim operskim glasom protkala tu tradicionalnu pesmu i dala joj drugačiji zvuk. Reakcije su bile sjajne i to je ono što pokazuje da je publika otvorena da vidi i čuje nešto novo”.
Šta misliš o folkloru u dijaspori?
“Mislim da naš folklor ovde u Kanadi ide uzlaznom putanjom. U današnje vreme kada se delimično gubi na pravoj vrednosti i moralu, skidam kapu svima, koji rade na tome da se ove vrednosti i dalje poštuju. Ne treba se stideti foklora i kulturne baštine. Ne generalizujem, ali mislim da se još uvek na to gleda kao na nešto sekundarno.
Ponekad su očekivanja da će deca tu naučiti srpski ili lepo ponašanje. Posao rukovodioca jeste da sve to podstaknemo ali navike dece ne možemo da promenimo. Mi sa njima provodimo kratak period u toku nedelje i mi samo možemo da nadograđujemo nešto što deca već donose iz kuće. Autoritet mora da postoji. Meni je najbitnije da zadobijem poverenje igrača, da mi veruju, da na probama bude opuštena atmosfera ali opet dovoljno ozbiljna, ako su igrači zadovoljni i srećni time je moj posao mnogo lakši.
Naš folklor u evropskoj dijaspori podignut je na izuzetno visok nivo. Društva iz evropskih gradova na godišnjem nivou imaju velika takmičenja i na kraju finalnu evrosku smotru gde se susretnu najbolja društva Evrope, da sa ponsom pokažu tradiciju, kulturu kao i nošnje iz raznih krajeva Srbije.
Vodeći ansambli Evrope su izuzetno kvalitetni i ne zaostaju za amaterskim ansamblima iz Srbije. Veliko poštovanje za sve koreografe i umetničke rukovodioce jer se vidi rad, red i disciplina. Nadam se da ćemo i mi ovde u Kanadi pa i Americi imati još kvalitetnih ansambala koji će raditi na očuvanju tradicije i kulture na najvišem nivou, i da se možda i okupimo na nekoj Severno-Američkoj smotri.
Bitno je napomenuti da za rad i uspeh jednog ansambla nije zaslužan samo umetnički kadar, igrači i roditelji.
Uz ansambl stoje ljudi koji isto koliko i svi mi daju sebe bezgranično u organizaciji, kreiranju i šivenju kostima, administraciji i ostalih stvari i te kako bitnih za rad i napredak.
Zahvaljujući ansamblima najpre u Torontu, Misisagi, i u skorije vreme Stoni Krik i Kičineru, folklor je ipak podignut na jedan viši nivo u poslednjih 15-tak godina. Imamo izuzetan koreografski i igrački kadar od kojih možemo i imamo dosta toga da naučimo. Ali i samim tim što društva žele i dovode koreografe iz matice da pomognu u podizanju kvaliteta, što igračkog, što koreografskog, vidi se želja i volja da se ipak sve ne svodi samo na zabavu već nešto ozbiljnije. Iskreno to je lepo videti.
Ukoliko deca stvarno žele da igraju i u folkloru vide nešto više sem dobre zabave, zdrava konkurencija i treba da postoji. Kako drugačije da motivišemo jedni druge da probamo da budemo bolji u tome što radimo. Svako treba da se uzda u svoje koreografske, umetničke i pedagoške kvalitete i rezultati će biti vidljivi”.
N.T.
