U jednoj od najiščekivanijih predstava u ovoj sezoni, “Razvojni put Bore Šnajdera” u režiji Egona Savina, Jezdića ćemo premijerno gledati u naslovnoj ulozi kultne satirične drame Aleksandra Ace Popovića, u četvrtak, 16. marta u 20 časova, na Velikoj sceni “Ljuba Tadić” Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
Kako su na konferenciji za novinare istakli direktorka ove kuće Tamara Vučković Manojlović i reditelj Egon Savin, ovom predstavom na scenu JDP vraća se jedan od najznačajnijih jugoslovenskih i srpskih dramatičara, a u glumačkoj ekipi su i Radovan Vujović, Tamara Dragičević, Branislav Lečić, Irfan Mensur, Nebojša Milovanović, Milica Gojković, Branka Šelić, Lazar Đukić, Ognjen Nikola Radulović, Đorđe Pantović, Luka Lopičić, Katarina Rajković, Anđela Kuzmanović, Dunja Antić, Jana Rokić, Lana Vukašinović i Rade Stojiljković.
“Razvojni put Bore Šnajdera“ prvi put je izveden 1967, iste godine, na tadašnjim Jugoslovenskim pozorišnim igrama, nagrađen je Sterijinom nagradom za najbolju savremenu dramu, i prema rečima Jezdića, premijera u JDP je njegov četvrti Aca Popović u životu, i drugi sa rediteljem Egonom Savinom.
U njoj pisac, kako ističe, razgolićava socijalistički društveni milje u kome se uspinju nesposobni i nestručni karijeristi, sukob društvenog i privatnog posla, one koji su i tada bili pogubni, a i danas su najpogubniji za naše društvo…
– Ogromno je zadovoljstvo, ushićenje i radost rada sa Egonom, jer s njim nikada nisi u onim depoima svog emocionalnog i profesionalnog glumačkog pamćenja, i dosta sam težak proces imao. Egon je takav da traži da se ogoliš potpuno, da sve one svoje pogrešne naslage zbaciš sa sebe i da primiš nešto novo, što je možda i najveće iskušavanje moje u ovom trenutku, ali i velika radost. Sećam se, na probi smo, analizirajući sve ove pojavnosti Acine u mentalitetu, došli do jedne rečenice. Parafraziraću je: “To su ljudi koji celim svojim bićem veruju u ono što govore, ne razmišljajući da li je to istina”. Egon je posle toga rekao da je energija zablude dalekosežnija i veća od energije racia. Tako i ovi ljudi o kojima nam Aca Popović govori, u sudaru svog mentaliteta sa idejama socijalizma tog vremena, koje su u osnovi i plemenite, i humane, suštinski ne uspevaju da se nose sa tim. Ova predstava je o ljudima, kako je Egon rekao tokom proba, koji grade i onima koji razgrađuju.
Šta je vama lično najuzbudjivije u liku Bore Šnajdera, koji je u životu činio sve ono što je suprotno od napretka za društvo u kojem živi, i koji u jednoj replici kaže ono u šta ni sam ne veruje: „Ali zar je meni samom milo što nisam imao uslove za razvoj“?
– Mada moram i da ga kritikujem i da ga pravdam u isto vreme, meni je najuzbudljiviji njegov vitalizam. Uprkos greškama, uprkos drastičnom ishodištu Borinog života, on i dalje ostaje vitalan, i kao Nušićeva Živka ministarka kaže da će opet doći na vlast. To je ono što govori o našoj nepromenljivosti. A razgrađivanje je mnogo opasnije od rušenja, jer rušenje ide brzo i kratko traje, dok je razgrađivati čitav prosec. Bora Šnajder je, zapravo, naš daleki predak i rođek. Postojao je, postoji i danas, i ukoliko mi, pojedinci, ne skupimo snagu da nešto uradimo, ubeđen sam da ćemo i u onim vremenima koja nam predstoje imati šnajdere umesto profesionalce i znalce. U ovom komadu je plejada naših karaktera, naših mentaliteta, i dosta nas, pobrano, ne zna gde mu je mesto smatrajući da mu sve pripada. Zato taj proces razgradnje, bez obzira koliko smo se puta suočili sa našim greškama i razlozima u kojima tražimo izgovor i da nam bude oprošteno, i dalje traje, i zato je Bora i naš savremenik, i naš predak.
Koliko je porazno za naše društvo što su mu razni šnajderi koji misle da im sve pripada i koji bi sve oteli, i dalje u punoj snazi, daleko dominantniji i aktuelniji nego u vreme 1967, kada je „Bora Šnajder“ Ace Popovića doživeo praizvedbu?
– U poslanju se kaže: “Idi, i ne greši više”. Ali, naše greške se protežu, sklonost da se ne suočavamo sa mentalitetom, svojim lenjostima, letargijom, potrebom da ne da radimo i da ne činimo pravu stvar nego da stalno smišljamo pravi izgovor, to je ono što Boru Šnajdera čini i našim pretkom i našim savremenikom. Ali, ne bih ga previše aktuelizovao, Bora Šnajder je posebno bio aktulen kad je napisan, i u to vreme, verovatno iz nekog pređašnjeg iskustva koje je pisac i rođenjem svojim, i osvajanjem tumačenja sveta, doneo u tu 1967, ostavio ga je nama, za 2023.
To je razgradnja koja traje. Jeste naša današnjica prepuna pogrešnih ljudi na važnim mestima, a ima jedna rečenica u “Mrešćenju šarana” u kojoj Gospava kaže: “Znam samo jedno, svako treba da bude tamo gde mu je mesto”. Kako to jednostavno zvuči, a zapravo je jedna filozofija, i težak zadatak. Hajde ti budi tamo gde ti je mesto u svojoj ambiciji, u svojoj predrasudi, u svojoj zabludi, u sujeti. Mi smo na probi ove predstave došli do te definicije da je energja zablude mnogo veća i jača od energije racia.
Zar je samo stvar lične zablude onih koji znaju da nemaju odgovarajuće škole, obrazovanje, znanje, a ipak stižu na visoku društvenu lestvicu, i ko je odgovoran za te njihove pozicije koje im omogućavaju da razgrađuju i nas i ovu državu?
– Naravno da nije samo stvar lične zablude, ali kad nije bilo gramzivih, kad nije bilo prvilegovanih, kad nije bilo onih ispod radara. Vrlo verovatno je danas tih ispod radara mnogo više nego što ih je bilo 1967, jer mi smo sada postali neki mutant sistem. U tadašnjem socijalizmu su postojale drakonske kazne i rešenja, onda se tačno znalo ko je gde. Oni ispod, da kažemo establišmenta, bili su pogubni u socijalizmu, a najpogubniji su i u svakom sistemu. Jer, oni nisu uvek pod budnim okom radara i javnosti, i mi kroz priču o Bori Šnajderu govorimo upravo o tim ljudima koji su ispod političkog establišmenta.
Ja sam u životu prošao nekoliko političkiih establišmenta, i bez obzira koji je bio na vlasti, nekako su tu uvek bili i neki pojedinci koji su imali nekakvu harizmu u propovedi svojoj, i u tome da budu deo naroda, i da budu u dosluhu sa narodom. Oni koji su ispod njih, to što se i nekada i danas prikači, i što se šlepa, to su šnajderi bez kvalifikacija za politiku.
I ja ne znam kako da ih se rešimo. Sistem, država, postoje načini kako se osvajaju te pozicije sa kojih neko deluje. Moram da kažem da sam ja uvek imao jedan odnos ogromne zbilje i ogromne časti sopstvene u kontekstu politike i tih prvaka koji se obećavaju narodu. Mislim da je veliko breme obećati narodu da ćeš biti uz njega, da ćeš ga podržavati.
Ne vidimo da je ovaj establišment u dosluhu sa onima koji mu ne aplaudiraju i koji ga kritikuju, upravo iz želje da se naše društvo negde zaustavi u toj svojoj stalnoj razgradnji, i ma kolikog stručnog kapaciteta bili ljudi koji nude neka bolja rešenja za našu državu, oni su eliminisani kao narod „koji nije naš“?
– Ovde govorim o svom stavu. Zaista verujem samo u čast i u čest pojedinca, nikad se nisam povodio za idejama, nikad se nisam ložio na programe i pamflete, ali sam nekako uvek imao odnos prema nečemu što jeste nacionalni interes, i što jeste interes nas kao sveobuhvatnih građana ove zemnlje, i ovoga što mi zovemo našom otadžbinom, našom državom.
I ako stavimo prst na čelo i vratimo se samo u ovih trideset aktuelnih godina koje prizva ova naša generacija, u tom establišmentu su uvek bili ljudi koji su bili i hvaljeni i osporavani. Nema šanse da je neko od njih bio samo crn. Tu i mi negde laviramo, i po toj liniji se krećemo u našoj predstavi “Razvojni put Bore Šnajdera”.
Kako se fukara domogne vlasti i kako uspeva da je zadrži?
Pored režije, Egon Savin potpsuje i adaptaciju teksta i scenografiju, a u autorskoj ekipi predstave koju ćemo sutra premijerno gledati su i dramaturg Božo Koprivica, kostimografkinja Lana Cvijanović, dok je za scenski govor bila zadužena Ljiljana Mrkić Popović.
Posle brojnih inscenacija dela Aleksandra Ace Popvića – „Tamna je noć“, „Mrešćenje šarana“, „Svinjski otac“, „Smrtonosna motoristika“ koje su mu donele i visoke nagrade, Savin se vratio jednom od najvećih dramatičara ovog prostora upravo dramom „Razvojni put Bore Šnajdera“.
„Aca Popović je pisac neimaštine u svakom pogledu. Svi njegovi špijuni, dupedavci, mutivode, prefakute, barabe, šegrti, četnici, žandari, lopovi, partizani – svi žude za vulgarnim obiljem koje nikada nisu ni videli. Svi su njegovi likovi od istog soja – danas odbačeni podanici, poniženi i izgladneli, pritvorni i lukavi, a već sutra bahati nitkovi, vlastodršci.
Popović zna kako se fukara domogne vlasti i kako uspeva da je zadrži. Likovi ovih istorijskih basni su lekovito amoralni. Popović ih sve bez razlike brani i razume, često se ljuti na svoje likove, kao što se čovek ljuti na samoga sebe. To je ono neodoljivo i neponovljivo u njegovom delu.
To je onaj čehovljevski, nepatvoreni humanizam kakav osetimo u evropskoj dramskoj književnosti jednom u sto godina. Njegova isceliteljska toplina zrači iz svakog njegovog dela. Aca je bio nostalgični lenjinista. To se oseća i u njegovom delu. Zato ga i treba igrati“, zapisao je Egon Savin u programu za predstavu “Razvojni put Bore Šnajdera”.
Pisac i dramaturg Božo Koprivica, koji je s Egonom Savinom sarađivao na brojnim predstavama, istakao je na konferenciji za novinare da je Aca Popović najveći jugoslovenski dramski pisac druge polovine 20. veka, autor koji je i na tradiciji narodne poezije i roker koji je prepoznao paranoju 21. veka, drmatičar u rangu Joneska.
– Ova predstava će biti lek. To je predstava protiv prostaka. Reditelj i glumci su razmišljali o savremenom trenutku. Prepoznaće se taj primitivni svet koji je nahrupio u Beograd poslednjih trideset godina. Zasmejaćete se, ali će vam ostati knedla u grlu, jer je ovde predsednik limarske zadruge pretvoren u predsednika opštine, sve do predsednika kluba, raznih udruženja – izjavio je Božo Koprivica, dodajući da će gledaoci posle predstave biti “spremni da pruže otpor primitivizmu”.
Po izboru kritike, u konkurenciji od 710 drama na srpskom jeziku, satirična tragikomedija „Razvojni put Bore Šnajdera“, proglašena je najboljom dramom u periodu od 1944. do 1993. godine.
Kako je podsetila Tamara Vučković Manojlović, domaća klasika sastavni je deo repertoara JDP, i komadi Ace Popovića igrani su na toj sceni dva puta – “Komunistički raj” 1986. u režiji Branislava Mićunovića ,i “Bela kafa” 1991. u režiji Branka Pleše.
– Aleksandar Popović je početkom 90-tih napisao i prvu antiratnu dramu, komad „Tamna je noć“, koji je 1993. imao praizvedbu u Kult teatru, upravo u režiji Egona Savina, u kojoj sam i ja igrala – podsetila je Tamara Vučković, ističući svoje zadovoljstvo što je Savin opet angažovan u JDP, gde je s velikim uspehom do sada režirao dvanaest predstava.
Radmila Radosavljević/Danas
