Ovaj reditelj je već pokazao kroz svoja prethodna delovanja, seriju „Porodica“ ali i film „Rekvijem za gospođu J“, da sme, može i ume da se uhvati u koštac sa nezgodnim temama. Nova avantura predstavlja seriju, rađenu po motivima bestselera „Godina prođe, dan nikad“ Žarka Lauševića.
Ipak, popularna knjiga je samo poslužila kao polazište za jednu mnogo veću i kompleksniju priču. Imena likova su zamenjena, a u sadržaj su inkorporirani i neki drugi ljudi kao i neka druga dešavanja.
U razgovoru koji smo vodili sa njim, Vuletić nam je prvo otkrio kad je shvatio da je priča ove knjige vredna filmovanja:
„Petar Mihajlović je napravio prvu verziju scenarija, koja me je dovljno privukla da vidim da daljim razvijanjem može da postane nešto posebno. Tek kad sam pročitao roman, i počeo sam da razmišljam o likovima koji postoje, ali i o onima koje bi ja, iz nekog svog iskustva udenuo u celu tu priču. Nakon susreta sa Žarko Lauševićem i donošenja odluke da promenimo imena likovima, dobili smo taj momenat slobode, i ceo projekat više nije bio obična adaptacija, nego naša lična i intimna stvar, ali sa kojom smo mogli da napravimo što univerzalniju priču i da pobegnemo od onoga što je lokalno“ ispričao nam je reditelj i dodao da mu je u osnovi najzanimljivija bila priča u kojoj jedan čovek i umetnik, čiji je posao da širi humane vrednosti, u jednom trenutku prelazi na drugu stranu i postaje izuzetno destruktivan.
U prvom planu je priča o glumcu, Ivanu Maslaću, koga tumači Milan Marić, koji je jedne noću u Podgorici napadnut od strane mladića u lokalnom kafiću, nakon čega je izavadio pištolj, povukao obarač, a sa njim i niz problema koji će ga pratiti u narednim godinama. Priča koju znamo iz novina, sa TV-a, ali i iz već pomenute knjige. Zanimalo nas je, u seriji „Pad“, gde prestaje Žarko Laušević, a gde počinje Ivan Maslać.
„U ovoj seriji nema Žarka Lauševića. Postoje elementi. Obojica su glumci i to je možda jedino što ih spaja. Pored toga, zajedničko im je što je Laušević, kao danas Marić, odnosno njegov lik Ivan Maslać ogromna jugoslovenska zvezda. Sve ostalo je stvar karaktera i sve ostalo je prilično promenjeno. Mi da smo hteli da pravimo priču o Lauševiću, ne bismo promenili imena. Ideja je bila da se napravi distanca, da bismo imali kompletnu slobodu i kreativnu kontrolu, i da prenesemo lična iskustva. Teško je odrediti gde prestaje jedan lik, a počinje drugi, jer smo koristili samo motive. U najvećem broju slučaja, dijalozi su izmišljeni, ali i postoje scene koje su direktno preuzete iz knjige.“
Intresuje ga da vidi kako će publika odreagovati, kako nam je ispričao. Svojim prethodnim radom, serijom „Porodica“ je uzburkao javnost, a rasprave i komentari se i dalje pojavljuju u javnom prostoru.
„Nadam se da će biti zanimljivo ljudima iz dva razloga. Da se osvetle devedesete, da ih vide neki mladi ljudi koji nisu bili rođeni, a drugi bi bio da se predstavi taj, vrlo specifični glumački posao i poziv, koji jeste posle rudarskog najzahtevniji i najkompleksiniji. Mi smo skloni da poistovećujemno glumce sa likovima koje rade, i to je nešto što je mene interesovalo. Gde prestaje lik a počinje privatan život glumca.“
U seriji se pored zanimljivih uloga i radnje ističe i muzika Vladimira Pejkovića, ali su u prvoj epizodi i upečatljivo iskoršćene i pesme iz alternativne ex-Yu zaostavštine (Idoli, Beograd, Miladojka Youneed). Što se tiče vizuelnog identiteta same serije, Vuletić se poslužio nekim zanimljivim rešenjima, pa nas je interesovalo gde je crpio inspiraciju.
„Kad smo krenuli da razmišljamo kako će biti predstavljen njegov unutrašnji tok misli, koji je prikazani u tim neobičnim crno belim delovima po epizodama, jedna od referenci su mi bili filmovi Dejvida Linča, u kojima unutrašnji tok i realistični spoljni tok teku paralelno. To je ono što je poznato i u psihologiji kod Junga, da podsvesno i svesno teku paralelno.“
U samoj seriji gledamo padove glavnog glumca, i fizičke i metafizičke, pa se i ta priča prenela na ovaj razgovor. I sam reditelj nam se požalio na pad od pre desetak godina kad je slomio skočni zglob, ali i pomenuo je neke druge, moralne. Ipak bitno je podići se. Kao i sam kaže, bitni su tvoji najbliži, porodica i priajtleji koji su tu, da pripomognu prilikom ustajanja.
Za kraj, upravo zbog tema kojim se bavi, pitali smo ga, da li se ponekad plaši posledica, ili da ne ode daleko, ili da se posle ne zapita šta mi je sve ovo trebalo?
„Nema straha. Pa to je isto kao i kod novinari. Da me je strah, ne bih ovo radio. Nema razloga, jer to je moje mišljenje, ili u ovom slučaju, ne samo moje već sedamdeset ljudi koji rade zajedno sa mnom. Tako da sve ono što smo napravili, da li kroz „Porodicu“, ili u ovoj, novoj seriji, ideja je bila da se te rane zacele i da se na drugačiji, zdraviji način krene dalje. Nezgodno čačkanje po prošlosti je deo našeg posla, baš iz svih ovih razloga.“
