Nomad na biciklu, Snežana Radojičić, odlučila je da u julu 2011. gogine krene na biciklu (u svojoj 44 godini), sa budžetom od 6 evra dnevno i saputnikom i partnerom Amerikancem, koga je nekoliko meseci ranije, upoznala preko sajta Crazyguyonabike.Od tad do danas traje njeno putovanje.
------------------------------------
Nastavak iz prošlog broja
- Kažu da ako odlučite da putujete daleko i brzo, onda ne treba da nosite mnogo stvari jer treba ostaviti sve svoje zavisti, ljubomore, nepraštanja, sebičnost i strahove.
Kako je to bilo u tvom slučju, kada si se odlučila da kreneš na svoje prvo putovanje? Koji je to bio triger kada si rekla Hvala i doviđenja... svom gradu, poslu, prijateljima, kući....
"Moram da te ispravim: nema prvog, drugog, trećeg putovanja. Sve vreme, nalazim se na jednom dugom putovanju bez određenog cilja ili vremesnkog roka.
Presudan trenutak za moju odluku da napustim dotadašnji život opisala sam u knjizi "Zakotrljaj me oko sveta". Bila je 2009. ako se ne varam, negde uoči Nove Godine, vreme kada svi i nehotice sumiramo šta smo uradili i kujemo planove za narednu godinu. No u tom uobičajenom planiranju, odnekud su me zaskočile reči mog pokojnog oca: "U životu je najvažnije da slediš svoj san i da radiš ono što voliš."
Dok sam bila mlada, uvek sam se pitala zašto to ponavlja, kao da je moguće živeti drugačije. Ali, kao i mnogima, desilo mi se da sam negde usput zagubila svoj san - život me je odvukao na sasvim drugu stranu. Te večeri, tatin savet nije mi dao mira. Zapitala sam se šta je uopšte bio moj san, šta je to što sam oduvek želela da radim. I znala sam odgovor: jedino što sam uvek želela bilo je da pišem, da budem pisac i da živim od pisanja.
I bila sam krenula tim putem: 1995. pobedila sam na tadašnjem najprestižnijem konkursu Matice srpske "Prva knjiga", sa kratkim romanom "Dok su duše lutale", a drugu knjigu proze, zbirku "LP - lične priče", objavila sam 2005, u izdanju Narodne knjige. Ali, između toga, nisam pisala. Radila sam sve drugo, samo ne to što sam oduvek htela. Imala sam desetinu izgovora za to, kao i za to što nisam živela slobodno. Jer, to je takođe bio moj veliki san - biti izvan sistema, živeti kao autsajder, out of the box. I te večeri, napasno sam shvatila dve stvari: da nisam ništa uradila da makar pokušam da ostvarim svoj san i da mi je ovo sada zadnja prilika da to uradim - jer sledeći put kada mi bude doprlo do svesti ovakvo nešto, možda ću biti već prestara, možda će biti prekasno.
Nisam imala pojma kako ću to da uradim, samo sam znala da moram.
Bicikl i odlazak na dugo putovanje bili su samo tehnički izbor koji mi je najviše odgovarao. Volela sam bicikl, poslednjih godina sam vozila aktivno svakog vikenda, odlazeći sa društvom, istomišljenicima, negde u prirodu, na dvo i trodnevne izlete biciklima, koji su nekad bili kombinovani sa planinarenjem. Od detinjstva sam bila izviđač i u prirodi sam se uvek odlično osećala i snalazila. Pošto sam od 2001. radila u osiguranju, kao menadžer u striktnom korporacijskom sistemu, ti odlasci bili su mi injekcija života i slobode. Oni su me održavali u životu. Ali oni su 'krivi' i što sam se našla u tolikom raskoraku, da sam na kraju poželela da živim tako, a ne da mi to bude samo vikend-izlaz iz zone komfora.
Takođe, ugošćavala sam i putnike koji su bili na dugim cikloputovanjima, preko zajednice Warmshowers. U jednom trenutku, dok se u mom malom stanu stiskala petočlana porodica, sa troje male dece od kojih je jedno bila beba od osam meseci, upitala sam se a šta mene sprečava da uradim što i oni - da krenem na dugo putovanje, osvajajući svoju slobodu? Ta porodica krenula je od Ženeve do Hanoja, biciklima sa prikolicama, sa troje male dece. Ako su mogli oni, mogao je svako, mogla sam i ja.I odluka je pala: krenuću na dugo putovanje biciklom oko sveta".
- Ova vrsta putovanje je svakako više od gledanja znamenitosti. Shvatam iz tvoje priče da je to duboka i trajna promena ideje življenja. Smatra se da putovanje i promena mesta daju umu novu snagu i da putovanja doprinose da postanemo skromniji, da uvidimo koliko malo mesto "zauzimamo" u svetu. Kako ti doživljavaš ceo ovaj "proces" koji si započela, ovu totalnu promenu tvog načina življenja? Kako ti je bilo na početku, kako ti je sada?
"Početna ideja bila je da vozim 2-3 godine, napravim taj 'krug' oko sveta (40,000 km, koliko iznosi obim ekvatora), a zatim se vratim i napišem knjigu, te postanem slavna, haha. Međutim, negde još u drugoj-trećoj godini mog kotrljanja postalo mi je jasno da to više nije samo putovanje, već način mog života. Tada je put postao Put, životni put kojim se ide i koji se prati kao i svaki drugi životni put. Nomadstvo mi je ušlo pod kožu toliko da više i ne razmišljam o vraćanju. Naposletku, ja i nemam ništa čemu bih se vratila: porodicu nikad nisam želela da pravim, roditelji su mi umrli, nemam odgovornost ni prema kome, tako da sam i sa te strane sasvim slobodna.
Kad je reč o promenama, dosta toga se promenilo. Postala sam snalažljivija i praktičnija, manje razmažena, upoznala sam sebe u ekstremnim situacijama, stigla do svojih granica i pomerila ih, učeći se tako da su one samo u našim glavama. Sada sam neuporedivo strpljivija i mnogo više nego pre poštujem prirodu, jer sam naučila da se povinujem njenoj volji, od koje, budući izložena, doslovno zavisim. Volim da verujem da sam zahvaljujući svim dobrim ljudima koje sam sretala i sama postala makar za nijansu bolji čovek.
Put vas najpre natera da izbacite sve najgore iz sebe na površinu, da, metaforički, ispovraćate sopstvenu utrobu, testira vas tako što vas suoči sa vašim najvećim strahovima i slabostima, a onda vas postupno nauči kako da sebe prihvatite i zavolite na jedan prilično realan i zdrav način, bivajući mnogo više nego pre u skladu sa sobom, a samim tim i sa svetom.
No, ni to ne treba uopštavati, to je ipak moje lično iskustvo, a koliko ljudi, toliko različitih motiva za putovanje i različitih doživljaja puta".
- Zašto si se odlučila da to bude baš bicikl?
Zato što je to prevozno sredstvo koje se pokreće zahvaljujući snazi naših mišića. Ekološko je. Na biciklu si dovoljno spor da svakome koga sretneš poželiš dobar dan, da se osmehneš ili mahneš deci, zaviriš preko ograda i kapija, kroz prozore kuća i u dvorišta, kradući tako isečke svakodnevnih života. Slobodan si da se zaustaviš pred svakim prizorom i slikom, da pođeš svakim sporednim putem koji te pozove, da meditiraš dok ritmički okrećeš pedale u istoj kadenci, bivajući prisutan u trenutku sadašnjem. Osećaš vetar na svom licu i u kosi, čuješ zvukove života oko sebe, hvataš usputne mirise. Sve to možeš samo na biciklu, a da ujedno dnevno prelaziš i ozbiljnije razdaljine.
Svako kretanje je dobro, ali mislim da je osećaj slobode i sreće kao kad smo bili deca najpotpuniji upravo na biciklu".
- Šta je sve potrebno da bi se putovalo biciklom?
"Ja sam krenula na put sa opremom skrpljenom s konca i konopca, potvrđujući tako onu staru da boj ne bije svijelo oružje. Evo, redom:
Bicikl - nisam imala bicikl za putovanja. Bicikl koji sam do tada vozila prodala sam kako bih vratila dugove državi. Onda mi je drugar, Aleksandar Erski, koji ima mali servis u Šapcu, poklonio jedan bicikl rekavši: "Vozi ovo dok ti služi. Košta šezdeset dolara, maksimalno, ali sam ga zategao za putovanja. Kad ti ne bude više odgovarao, baci ga u jarak, samo ga nemoj preprodavati". To je bio jedan 30 godina star bicikl, poznatog italijanskog proizvođača Bottechhia, mauntin bike. Njime sam napravila 33.000 km, prešla Himalaje i Gobi. Kasnije, Sale mi je priznao da mu je cena zapravo bila 40 dolara.
Šator - imala sam šator češkog proizvođača Loop ako se ne varam. Koštao me je 60 evra, toliko sam maksimalno mogla da izdvojim. Reč je o dvoslojnom šatoru, ali za letnju sezonu. No ja sam u njemu spavala na -13 C u Gobiju, u snegu, preživeo je i grad veličine oraha na Kavkazu u Rusiji, pri čemu mu je jedna šipka bila polomljena, a izdržao je i monsunske pljuskove u Tajlandu i Kambodži.
Podloga za spavanje - kupila sam najkvalitetniju, brendiranu, ali nisam imala sreće: posle nepunih mesec dana imala je preko 30 rupica, kao da sam spavala na kaktusima. U prve dve godine putovanja više sam spavala na zemlji, nego na podlogama, pošto nikako nisam imala sreće, a ni novca (kao ni dovoljno znanja u to vreme) da odaberem pravu.
Gorionik - kupila sam takođe kvalitetan, poznatog evropskog brenda, ali smo se moj saputnik i ja namučili koristeći ga u Evropi, sa evropskim benzinom (pošto je reč o tzv. multifuel gorioniku). Na kraju sam morala da odustanem od tog dela opreme i kupila sam neki jeftini ruski gorionik, koji mi je eksplodirao. Kasnije sam počela da koristim kineski model BRS-8A, kopiju Primusa (koji je bio moj prvi gorionik) i do sada me služi besprekorno, već godinama.
Bisage - nisam imala novca ni za njih, već mi je prvi iste poklonio drugar Igor Ralić, koji se bavi uvozom bisaga poljskog brenda Crosso, a odnedavno i nemačkih Ortlib. Moje su prve.
Vreća za spavanje - ona koju sam imala nije bila dovoljno topla, pa mi je moj saputnik i tadašnji partner poklonio Sierra Dessigns vreću sa komfor zonom do -10 C, što me je spaslo"
Nastavak u sledećem broju
--------------------------------------
NOMAD NA BICIKLu - I deo
NOMAD NA BICIKLu - III deo
--------------------------------------
Novine Toronto će Snežanu pratiti na svim njenim putovanjima i izveštavati vas o intersantnim događajima sa željom da daju i svoj doprinos daljem širenju ove divne priče o ženi koja je svakako vredna pažnje.
Ono što me posebno raduje je to da će Snežana od decembra 2018. biti na našem kontinentu na panameričkoj ruti, od najjužnije tačke u Patagoniji, do najsevernije na Aljasci, dužine oko 30,000 km, vreme 3 godine u kontinuitetu.
O čemu ćemo opširnije pisati blagovremeno.
U narednim brojevima lista Novine Toronto imaćete priliku da čitate delove sa Snežaninih putovanja tokom prethodnih godina.
