- Snežana, sigurno postoje strahovi sa kojima konstantno živiš, kao i neizvesnost na putovanjima? Avantura je snalaženje u nepoznatim situacijama, ali i to iskustvo može da se predvidi.
"Jedino čega se zaista bojim, jeste bolest. Smrznem se svaki put kad me nešto zaboli i kad pomislim na nemoć i bolest. Ne bojim se smrti, ali se užasavam bolesti. Negovala sam oca i majku na samrti, oboje su umrli od raka, istovremeno, potpuno sam svesna užasa koji bolest nosi. Pogotovu kad se živi ovakvim životom kojim ja živim.
Od ostalih neprijatnih situacija, tokom prethodnih sedam godina, bilo ih je par ozbiljnijih.
U Grčkoj, na Peleponezu, ukrali su mi torbu ispred šatora. Strašna stvar je što smo se u tom šatoru nalazili moj partner i ja, i što se krađa desila tokom našeg veoma intimnog trenutka. Proganjala me je pomisao šta bi bilo da sam rukom posegnula za nečim iz torbe, koja se nalazila na pola metra dalje od nas, iza poluprovidne mrežice.
U centralnoj Kini jedan farmer pokušao je da mi obori šator. Bio je novembar mesec, mraz i inje, i ja sam spavala ušuškana u dve vreće, u šatoru na nekoj ledini usred imanja. Iznenada, probudilo me je drmusanje, nečiji pokušaji da mi podigne šator i da ga prevrne. Prepala sam se na smrt, iako sam bila svesna da je dan i da put nije daleko, dakle i ljudi. Potrajalo je dok sam se izvukla iz obe vreće i izvirila napolje, te se nekako sporazumela sa ljutitim farmerom.
Najozbiljniju opasnost doživela sam na Bajkalskom jezeru u Sibiru, gde su dvojica mladića pokušali da me opljačkaju i da odnesu moj bicikl. Probudili su me u ranu zoru, bukom koju su i nehotice napravili (na bicikl uvek postavim neki deo posuđa, tako da kad se samo dotakne, napravi buku, koja me probudi).
Izlazeći iz šatora, u džep jakne stavila sam paprika sprej, koji sam nosila još od Turske (dao mi ga drugar kao zašitu od pasa). Ispred je stajao momak, a pored bicikla drugi. Pitala sam ih šta hoće, a oni su rekli 'money, money', smejući se. Bez razmišljanja, poprskala sam ih sprejom. Pobegli su, ali se jedan brzo vratio. Gađao me je kamenicama i pokušala sam da uzvratim, ali tada sam shvatila da, ukoliko mi se približi, neću imati šanse, jer je jači.
Kampovala sam uz ogradu nekih bungalova, čiju vlasnicu sam bila upoznala prethodne večeri. Sad sam zgrabila torbu sa dokumentima i novcem i pojurila na njenu kapiju, udarajući kamenicama u nju, ali nije bilo odgovora. Onda sam se dosetila i zgrabila šaku kamenčića koje sam počela da bacam u njen prozor. I najzad je otvorila, te je i onaj mladić pobegao videvši je. Imala sam mnogo sreće.
Kad je reč o adrenalinu, moram da razjasnim jednu važnu stvar. Svojevermeno su pitali Aleksa Honolda, najboljeg penjača današnjice, o adrenalinu, da li ga obuzima kad se penje na strme stene bez ikakvog osiguranja (free climbing). I mnoge je iznenadio njegov odgovor u kome je negirao da ima adrenalina. Rekao je, otprilike ovako:
'Kad osetim adrenalin, znam da je nešto loše, da radim pogrešno’. Potpuno se slažem sa tim. Nema adrenalina. Sve vreme je reč o oprezu, pametnom odabiru, slušanju intuicije, opažanju signala i uočavanju znakova, povišenoj budnosti…
Reći ću ti da sam se nebrojeno puta selila usred noći, kad bih osetila da nešto nije u redu, ili samo zato što me je neko video, ili što mi se učinilo da to ipak nije dobro mesto za šator. Samo jednom sam prenebregla upozorenje, baš tad na Bajkalskom jezeru, i odmah sam imala problem. Dakle, jako sam oprezna, nastojim da se ne opustim, jer to može da bude pogubno u nekom trenutku. Naš narod to kaže jednostavno: Čuvam se, da bi me i Bog čuvao".
- Kao ljubitelj fotografije, interesuje me šta one za tebe znače i u kojoj meri ti (sem kao dokument i prilog za knjigu ) upotpunjuju doživljaj proživljenog? Kada ih gledam imam utisak da nije samo poenta u zabeležavanju trenutka... imaju nešto više...
"Svojevremeno sam bila jako dobar crtač. Htela sam da upišem Likovnu akademiju, ali sam od dva 'zla' izabrala manje: filologiju, i pisanje. Otuda imam i to tzv. 'slikarsko oko', kao što su mnogi upućeniji primetili po mojim fotografijama. Naprosto, vidim priču u nekoj slici i zbog nje se zaustavim da bih je ovekovečila. Opažam sklad, neobični detalj, igru boja i svetlosti, pokret koji je ispunjen simbolikom… i to pokušam da uhvatim. Do sada nisam imala dobre kamere, no upravo sam kupila kameru sa 4K, Lumidž, i nameravam da se u narednom periodu mnogo ozbiljnije pozabavim i tim vizuelnim zapisima sa mog Puta. Zanima me taj medij, jer može da ispriča priču, nekad i bolje od reči.
Dugo sam razmišljala o tome koliko propuštamo neki trenutak u stvarnosti, dok pokušavamo da ga uhvatimo na fotki. Svedok sam više takvih propusta ljudi koji su tek naknadno, gledajući sopstvene fotografije, shvatili kakvu su lepotu imali pred sobom. Sedeli bi i odabirali slike za tribinu ili knjigu ili nešto treće, i iznenađeno uzvikivali: "Vidi ovo, ma neverovatno, ovo je nestvarno!", kao da nisu oni ti koji su tamo bili uživo, već neko drugi.
Čini mi se da je to zamka mderne tehnologije i našeg poimanja sveta, koje se rapidno menja, pa danas nešto se nije ni desilo kao o tome ne postoji foto ili video zapis i ako to nije objavljeno na nekoj društvenoj mreži.
Sećam se i jednog takvog ličnog primera, prilično ekstremnog. Bila sam na krajnjem jugu Tajlanda, napolju je bila tropska vrućina, preko 40 C, pa sam se smestila u hladovinu neke benzinske stanice. Imali su baštensku garniture za sedenje od drveta, a ceo prostor popločan i natkriven, tako da je unutra bilo svežije sigurno nekoliko stepeni.
Sela sam na pod kako bih bila blizu punjača, izula sandale i uzela svoj laptop da prosurfujem. Čitala sam nešto vrlo pažljivo, gotovo nepokretna, kada sam krajičkom oka primetila da se na tlu pored mene nešto pomera. To je onaj oprez o kome sam govorila, neprekidna budnost. Pogledala sam i imala sam šta i da vidim: ogromna, šarena i debela zmijurima, dužine preko jednog metra, išla je direktno na mene. Nalazila se na manje od pola metra udaljenosti.
Moja prva pomisao u toj situaciji bila je potpuno apsurdna: "Šteta što mi je foto-aparat na stočiću i ne mogu da je slikam, jer bih je uplašila ako se pomaknem". U tom trenutku, nisam znala da je reč o Burmanskom pitonu, dakle, da nije u pitanju otrovnica. Lagano sam se pomerila prema ulazu, ali zmija je to osetila i smesta odmilela napolje. Prepala sam se, ali to je bila posttraumatska reakcija.
Tako da bi moj odgovor na tvoje pitanje bio da je fotogarfija - priča, ali i dokaz, potvrda stvarnosti koja je (kako to jedan veliki pisac davno reče) često neverovatnija i od najbujnije mašte".
- Po kom principu biraš rute i zemlje u koje ćeš ići?
"U početku sam se kretala na Istok, a shodno finansijama i mogućnosti dobijanja viza. Bilo mi je važno da znam da mogu da izađem u neku drugu zemlju brzo i bez vize, dakle i troškova i čekanja, ukoliko ne budem mogla da ostanem duže u prethodnoj. No otkako je to postao moj Put, način života, idem tamo gde mi se trenutno prohte, ostajući koliko god mogu u zavisnosti od viza i finansija.
Tragam za pričama i pokušavam da razumem drugačije kulture. Nekad menjam odluke na dnevnom nivou. Nemam obaveza, slobodna sam i zbog toga je često teško pridržavati se dugoročnih planova.
- Na koji način uspevaš da finansiraš svoje putovanje?
"Delom od male stanarine, a najvećim delom od prodaje knjiga. No, borba je neprestana, pošto nemam sponzore. Otprilike svake druge godine moram da stanem na po pet-šest meseci da napišem novu knjigu, a potom da otputujem kući kako bih je lično promovisala. U međuvremenu, gotovo svakodnevno, pišem objave na FB, u vidu reportaža, putopisa, priča, crtica, i postavljam fotografije. Na taj način ostajem u živom kontaktu sa ljudima koji me prate.
Takođe pišem blog, koji nikako ne uspevam da monetarizujem, a i on uzima puno vremena. Za pisanje mi treba laptop, a to znači struja, a struja opet znači soba, što je jednako trošak. A moj dnevni budžet je 10 $. Malo je demorališuće da ni nakon toliko godina, ni nakon svega što sam uradila, nisam uspela da nađem načina kako da realtivno spokojno nastavim ovo moje kotrljanje. Pisac koga prate hiljade ljudi, koji radi nešto veoma neobično, a koji ne uspeva da dobije prostor ni u jednim novinama za reportaže koje bi se honorisale makar simbolično - još jedan od mnogih paradoksa naše zemlje"
- Tokom putovanja stižeš da se baviš i humanitarnim radom. Reci mi nešto o tome.
"Tokom ove ture, u više navrata sam se uključivala u razne humanitarne akcije, a jednu sam i sama pokrenula prošle godine. Naziv akcije bio je "Do Krova- za Krov", pošto sam bila planirala da vožnju na Pamiru, koji nazivaju i Krovom sveta, posvetim jednoj samohranoj baki, Živani Čolović. Napravila sam cronjdfunding kampanju i, premda sam se povredila i nisam izvozila tu turu, sakupili smo oko 2000 evra za sanaciju neuslovne kuće u kojoj baka živi sa dvoje unučadi.
Povremeno ponovo oživim tu akciju, tako što pozovem ljude da uplate neki simboličan iznos, a onda izaberem petoro kojima pošaljem razglednicu iz mesta gde se nalazim, u znak zahvalnosti. Bude to kao neka nagradna igra.
Godine 2014. objavila sam prvu knjigu sa putovanja, roman "Zakotrljaj me oko sveta". Nakon dva izdanja, ustupila sam autorska prava Laguni. Od tada, živim isključivo od prodaje svojih knjiga (i male stanarine).
O dva moja najveća podviga napisala sam putopis "Preko Himalaja i Gobija", koji je objavila Laguna 2015
Godine 2015. objavila sam "Priručnik za kampovanje" i "Vodič za putovanja biciklom".
Godine 2016. objavila sam "Nomad (I)", koji predstavlja hronološki nastavak romana "Zakotrljaj me oko sveta".
U toku je pretplata na ilustrovanu monografiju o bicikliranju Severnom Korejom, koja izlazi u septembru".
Sa Snežanom ćemo se još “družiti” i dalje je redovno pratiti, o čemu ćete biti blagovremeno obavešteni.
Ivana Đorđević
---------------------------------------
========================
30. maj-27. avgust, vozim u Južnoj Koreji, uz kraću pauzu tokom koje ću pisati knjigu o Severnoj Koreji
Septembar - Beograd, sređivanje privatnih stvari i apliciranje za kanadsku vizu u Beču. Tribina u Frankfurtu (možda još negde u Evropi)
Oktobar - tribine u Srbiji
Novembar - tribine u Hrvatskoj, Bosni i CG
Decembar - Latinska Amerika
===========
Najava za RTS-ovu reportažu: https://www.youtube.com/njatć?v=E4NjDžzNjJZlCY
Reportaža: https://www.youtube.com/njatć?v=E4NjDžzNjJZlCY
Moj kanal na Jutjubu: https://www.youtube.com/user/stadra1967
Profil: https://www.facebook.com/putokosvetabiciklom
Moja grupa na FB: https://www.facebook.com/groups/snezanaradojicic/
Grupa: https://www.facebook.com/groups/put.oko.sveta.biciklom/
Knjige u izdanju Lagune: http://www.laguna.rs/a1163_autor_snezana_radojicic_laguna.html
Knjige na Amazonu: https://www.amazon.com/s/ref=nb_sb_noš/140-0111136-1164537?url=searć-alias%3Daps&field-keynjords=snezana+radojicic
