Do skora naša sugrađanka, nekih tridesetak godina ovde u Torontu - ako se izuzmu ekskurzije po ostalim delovima Kanade - Gita Teodora Simić je dobila prestižnu "Ajlends internacionalnu nagradu" za 2018. godinu u kategoriji “Neobjavljen roman” (Eyelands International Awards for Published and Unpublished Books). Dodela nagrada za 2018. je obavljena 4. maja ove godine u Atini.
Gita, recite nam nešto o ovoj nagradi i o tome kako ste došli na ideju da konkurišete za nju?
"To nije prvi konkurs na kome sam učestvovala. 2017. godine sam ušla u uži izbor na konkursu za istorijsku fikciju u kategoriji za priče koje se događaju pre 1750. godine. Reč je o poznatoj CHAUCER BOOK AWARDS. Tada sam ušla u uži izbor sa istim romanom.
Na ideju sam došla tako što sam bila potpuno svesna činjenice da ni jedan agent (tzv. literary agent ili publishing agent) neće rizikovati da ponudi izdavačkim kućama delo pisca o kojem niko ništa ne zna i koji nikada nije objavio svoju knjigu. U izdavačkoj industriji, kao i u svakoj drugoj, praktično jedini kriterijum nije kvalitet književnog dela, nego je važna jedino i isključivo komercijalna strana, tj. koliko primeraka može biti prodato.
Drugim rečima, izdavačke kuće idu samo za ukusom najšire publike. Svi znamo da jedan Reality shonj uvek ima više gledalaca od, recimo, nekog kvalitetnog naučnog programa. Ali da li to znači da moramo potpuno ukinuti naučne programe?
Pokazalo se, na žalost, da je takoreći jedina šansa da jedno književno delo nepoznatog autora bude objavljeno to, da ono bude prepoznato od profesionalaca (u ovom slučaju od žirija objavljenog konkursa). Naravno, i to je lutrija; Margaret Mitchell je čekala 17 godina da nađe izdavača za roman Gone Njith the Njind, a pošto je konačno knjiga objavljena za relativno kratko vreme je prodata u više od 30 miliona primeraka”.
Prvi uslov konkursa za Ajlends nagradu je da, bez obzira o kojoj kategoriji se radi, tekst mora biti pisan na engleskom. Svi dobitnici za 2018. godinu dolaze iz engleskog govornog područja. Vi ste jedini učesnik koji za sebe može reći da dolazi "sa strane", jedini pisac u konkurenciji za 2018. godinu kome engleski nije maternji jezik. Kada ste shvatili da se možete potpuno izražavati i na engleskom?
"Sve je počelo još u osnovnoj školi u Beogradu, sa Katarinom Kostić, mojom divnom profesorkom engleskog jezika. Njenom izvanrednom pedagogijom je postavljen temelj za sve što sam kasnije postigla. Već tada sam počela sa čitanjem engleske literature. Zahvaljujući njoj, meni je na vreme postalo jasno da ozbiljnije učenje, bilo kog jezika, nije moguće bez čitanja klasičnih dela književnosti pisanih tim jezikom.
Takođe, kao tinejdžer, kao i svaki drugi predstavnik moje generacije, mnogo sam slušala englesku i američku popularnu muziku, naročito Bob Dilana i Leonard Koena, koga su mnogi zvali pomalo uvredljivim imenom - "kanadski Dilan". (Ustvari, još uvek ne znam da li je, što se Koena tiče, to kompliment ili uvreda.) Veliko je pitanje da li bi, još tada, mogla dobro razumeti Dilana da nisam prethodno čitala Šekspira. Ni sanjala nisam tada da će Dilan, upravo zbog svega što sam u njegovim tekstovima volela, sasvim zasluženo dobiti Nobelovu nagradu za poeziju!
Dok sam bila u gimnaziji, počela sam sa prevodom tekstova. U početku su to bili kratki tekstovi, što ne znači da nisu bili zahtevni. Prvi prevod - intervju sa džez i klasičnim pijanistom Kit Džeretom - mi je objavljen u časopisu "Vidici" 1983. godine. Kasnije sam prevela nekoliko većih i izuzetno zahtevnih tekstova, kao što su oni objavljeni u knjizi "Emanuel" vladike Atanasija Jevtića. Inače, ja nisam profesionalni prevodilac. Po zanimanju sam programer-analitičar; prevođenjem i pisanjem se bavim u slobodnom vremenu.
Početkom ove godine je objavljen moj prevod knjige "Preko praga" vladike Grigorija Durića. Tu knjigu je objavio Sebastian Press, izdavačka kuća Zapadnoameričke eparhije Srpske Pravoslavne Crkve iz Kalifornije".
Knjiga se može naručiti:
http://www.sebastianpress.org/product-p/sp-bk-fs-2019-001.htm
Recite nam nešto o temi Vaše knjige. Glavni junak romana je italijanski skulptor, slikar i arhitekt Đanlorenco Bernini. Zašto je on za Vas toliko važan?
"Osećam kao da ste mi postavili pitanje: Da li je lepota važna? Reč je, naravno, o klasičnom razumevanju fenomena, po kojem je lepota vrlinska vrednost po sebi, poput dobrote ili hrabrosti. Potrebno je naglasti da lepota u ovom kontekstu nije samo estetička kategorija; pogotovo ne "lepota" koja se nudi na stranicama magazina, na velikim, srednjim i mini ekranima.
Kada se banalni utilitarizam nađe iznad pomenutih vrednosti "lepota" se poistovećuje sa tzv. "senzualnim objektom", dakle sa objektom kojim se može trgovati, što nas najčešće dovodi u opasnost da izgubimo osećaj za ono što je zaista važno. Izubivši pak osećaj za ono što je važno, mi u stvari gubimo kriterijume, a time, u krajnjoj instanci, gubimo i sebe. Pitanje je domen univerzalnog. Tako je i tema mog romana univerzalna.
Upravo zbog toga što sam opsesivno o tome razmišljala u jednom neobično dugom vremenskom periodu činilo mi se da je možda najbolje uhvatiti se u koštac sa tom temom putujući kroz život jednog od poslednjih "starih majstora", umetnikom koji je iskreno i duboko osećao koliko je ovo pitanje značajno.
Bernini nije ni znao da je stvarao "barokna" dela! To imenovanje za stil je došlo kasnije. On je samo pokušavao (po meni više nego uspešno) da svojim Bogom datim talentom, kao i neverovatnom radnom energijom, prevaziđe umetnike koji su živeli pre njega i stvori nešto što će posmatrača dirnuti u srce i podsetiti ga da postoji nešto što je neprolazno, dakle nešto za čim svi težimo. Ono što je ostavio pripada svima nama. Okosnica knjige je afera koju je Bernini imao sa ženom jednog od svojih asistenata, takođe vajarem. Nešto što je započelo kao već bezbroj puta viđen scenario, po kom muškarac i udata žena bez mnogo razmišljanja započinju ljubavnu vezu, završilo se dalekosežnim i pogubnim posledicama koje su svi upleteni osećali do kraja života. Neki od tih ljudi su ipak iz svega izvukli korisne zaključke.
Želim još samo dodati da svrha ove knjige nije da moralizuje i kritikuje. Niti da opravdava (ili čak podržava) nešto što se ne može opravdati. To je priča u kojoj su istorijske činjenice pomešane sa fikcijom - uz duboko i iskreno poštovanje prema svim likovima koji su zaista postojali - a u nadi da će njihove uloge i životno iskustvo imati šta da kažu kako našoj, tako i potonjim generacijama".
Gita, čestitamo Vam na nagradi! Verujemo da je veliko dostignuće biti dobitnik ovakve nagrade.
I za kraj. Šta bi ste poručili našim ljudima koji žive u Kanadi?
"Svim našim ljudima, Srbima koji žive van svoje otadžbine u Kanadi i Americi, bi poručila da umesto otpora prema jeziku koji se tu govori, koji ponekad imaju zbog političkih razloga, pokušaju da taj jezik razumeju kao sredstvo kojim će braniti svoju kulturu, a time i svoj jezik. Uz sve probleme koje imamo ovde, mi ipak uživamo blagodati države koja nije Srbija, u zemlji u kojoj srpski nije državni jezik.
Koliko smo mi u stanju da artikulišemo naše probleme i zahteve zavisi od toga koliko smo sposobni da ih izrazimo na jeziku domaćina, sviđalo se to nama ili ne. Tužna je činjenica da mnoga naša deca rođena u Kanadi ne vladaju srpskim, a njihovi roditelji ne razumeju engleski dovoljno dobro, da bi mogli razumeti jedni druge. Ovo nije nepremostiv problem. Trebalo bi se samo potruditi...
N.T.
* https://eyelandsawards.com/author/paraxenesmeres/
https://eyelandsawards.com/author/paraxenesmeres/
http://www.sebastianpress.org/product-p/sp-bk-fs-2017-002.htm
