Viktor Lazarov je rođen u Beogradu 1989. godine i ranih 90. stiže u Kanadu sa svojim roditeljima. Univerzitetsko obrazovanje je stekao u Sjedinjenim Američkim Državama i u Kanadi, na Univerzitetima Južne Karoline (SAD), McGill, Concordia i Université de Montréal (CAN) gde je trenutno na doktoratu.
Dobitnik mnogih stipendija i nagrada tokom svojih studija, Viktor se bavi raznovrsnim aktivnostima u oblasti muzike: izvođačkim radu, muzikološkim istraživanjima, pedagogijom i preduzimaštvom.
Zajednička nit koja objedinjuje ove četiri različite vrste posla jeste Viktorova sposobnost da obuhvati celokupnu aktivnost jednog muzičara 21. veka: od priprema za koncertne nastupe, preko istorijsko-interpretativnih razmišljanja o načinu izvođenja muzičkih dela, zatim pedagoškog rada sa mladima, do angažovanja u oblasti savremene muzike pa konačno i do praktičnih aspekata razvijanja karijera i poslovnih potreba muzičara.
Pijanista i muzikolog Viktor Lazarov održaće solistički klavirski Koncert, 7. marta 2020, na kojem će nastupiti sa delima srpskih i kanadskih kompozitora srpskog porekla.
Na programu su dela Johana Sebastijana Baha, Marka Tajčevića, Frederika Šopena, Sergeja Rahmanjinova, Svetlane Maksimović, Ane Sokolović i Franca Lista.
Povodom toga razgovaramo sa Viktorom Lazarovom, vrlo komunikativnim i talentovanim muzičarem, koji svim svojim srcem i dušom uživa u onom što radi, što se oseća na svakom njegovom koncertu. Kada i kako se razvila tvoja strast prema muzici?
"Sve je krenulo u mojim najranijim danima u Beogradu: dok sam bio beba, čak neposredno pre mog rođenja, moja majka je svirala klavir, vežbajući po ceo dan delo 'Slike sa izložbe' ruskog kompozitora Musorskog. Tačno je znala koji deo kompozicije sam voleo a kog sam se plašio, sudeći po mom ritmičnom tapkanju iznutra! No, imali smo uvek klavir kod kuće i, mada nikada nisam bio čudo od deteta, uvek sam osećao izvesnu vezu sa ovim instrumentom. Kao mali, nisam posebno voleo da vežbam ali sam uživao u javnim nastupima i to me je bodrilo i guralo da nastavim".
Ko je sve imao uticaj na tvoje muzičko sazrevanje i spoznaju šta je to što želiš, koja je suština puta kojim ideš?
"Prvo moja draga porodica i roditelji. Slušalo se dosta muzike kod kuće, pogotovu klasične (sećam se Rahmanjinovih klavirskih koncerata i kompozicija moga oca), a moja porodica je izrazito muzikalna: oba roditelja, baka, tetka i teča, svi su se bavili muzikom i to vrlo stručno. Bilo kojeg godišnjeg doba, bila je muzika oko mene i bio je tu klavir. Falilo mi je, međutim, dovoljno discipline da savladam ovaj veliki instrument. To sam kasnije razvio.
Sa dvanaest godina sam krenuo da učim sa jednom ruskom profesorkom i to iskustvo mi je otkrilo rusku muzičku tradiciju: njeni pijanisti, kompozitori, pevači i violinisti. Zaista prekrasno i prebogato predanje. Od tada sam nastavio da razvijam svoj ukus i svoju muzičku kulturu, kako samostalno tako i uz velike profesore i u divnim okolnostima.
Moja žena je takođe jako muzikalna, mada joj muzika nije struka, slušamo dosta muzike kod kuće tokom skoro deset godina zajedničkog života, ona me je upoznala sa raznim drugim stilovima i žanrima muzike.
Sve u svemu, rekao bih da je moja strast prema muzici nastala prirodno ali je sigurno podstaknuta i negovana društvenim i životnim okolnostima".
Ima puno talentovanih umetnika. Šta je to što jedan muzičar mora da poseduje i radi da bi se uzdigao iz mase, bio priznat? Da li je teško biti muzičar?
"Vrlo često čujem kako ljudi kažu da je posao muzičara posebno težak. Moje mišljenje je da postoje mnoge struke koju su isto toliko teške, čak i mnogo teže, ali svaka na svoj način. Ono što je specifično za muziku jeste da nema trenutno strukture u načinu razvijanja karijere kao što ima, u većoj meri, u drugim poslovima. Muzičari mogu steći najbolje obrazovanje, mogu imati veliki talenat i znanje, ali je njihova sposobnost za organizaciju, za strukturisan, praktičan rad i logičnu misao nedovoljno stimulisana i oblikovana tokom studija. Bez agenta ili tima koji se staraju o mnogim aspektima karijere, muzičari nisu opremljeni da rade u struci za koju su se uvežbali tokom godina".
Nažalost klasična muzika se danas sve manje sluša. Da li misliš da je možda vreme da se nešto menja u obrazovanju? Da li je primena moderne tehnologije omogućila (popularnim) umetnicima da budu inventivniji?
"Način obuke muzičara u klasičnoj muzičkoj tradiciji, je, po meni, malo zastareo za današnji duh vremena. S jedne strane, uče nas kako treba svirati u stilu (pitanje je u kom stilu?), bez memoriskih grešaka, sa očekivanjem da razvijemo savršenu tehniku; sa druge strane, znanje se prenosi dosta nepreciznom usmenom tradicijom, metodom pokušaja i greške, i imitacije profesorovog stila sviranja i shvatanja muzike. Ovo je jednostavno neadekvatan metod jer, na kraju, studentu ostaje velika sposobnost da svira ali mala sposobnost da o tome govori, da to objasni, da to predaje, da razvije nezavisnu umetničku misao i da poveže svoju muzikalnost sa praktičnom sposobnošću neophodnu za razvoj karijere.
Danas ima mnogo dobrih muzičara ali potražnja ne raste shodno brojem diplomiranih koncertnih izvođača. Bez sposobnosti za interpretaciju apstraktne umetničke misli, omogućavajući bolje poznavanje muzike i razvoj originalnosti, za objašnjenje i komunikaciju kreativnih procesa studentima i publici, kao i za poslovnost i praktično umeće, klasični muzičari ostaju u velikom zaostatku prema ostalim konkurentima koji, uz manje znanja umetničkog zanata ali veće tehnološke veštine, mogu ostvariti daleko više u karijeri i zauzeti veću popularnost među publikom.
Po meni, to je prava poteškoća muzičkog zanimanja: potreba za vrlo razvijenom kreativnom i logičnom misli, koje vode ka umetničkoj i ekonomskoj samostalnošću i stabilnosti, dok se, u praksi, razvija prva od malena i tokom studija a druga se skoro potpuno zanemaruje".
Reci nam nešto i o tvom izvođačkom radu: kako si došao do toga da sviraš muziku srpskih kompozitora i kanadskih kompozitora srpskog porekla?
"Zapravo, počeo sam da sviram jugoslovenske kompozitore pre skoro dvadeset godina! Bio sam jako mlad, i sećam se da sam jednom prilikom svirao jednu kompoziciju Josipa Slavenskog tako glasno da mi je profesorka rekla da se ne usuđujem više da tako sviram na njenim koncertima klase! Bio sam začuđen jer sam mislio da sam, tom prilikom, baš dobro odsvirao… No, nastavio sam da sviram strastveno, ali sa više finoće kako sam sve više napredovao u studijama. Tokom godina sam razvio izvesnu sklonost prema posebnoj mešavini virtuoznosti, improvizacije i slobode na koju često nailazim u muzici sa Balkana.
Zatim, pošto je moj otac kompozitor, sasvim prirodno sam razvio ukus za savremenu muziku. Stekao sam i razna poznanstva među drugim kompozitorima, i 2017. odlučio sam da pokrenem svoju prvu turneju po Kanadi sa programom isključivo posvećenim muzici srpskih, kanadsko-srpskih i balkanskih kompozitora. Na moju veliku radost, projekat je “upalio” kod nekoliko uglednih koncertnih organizatora u Kvebeku i krenuo sam sa deset koncerata 2017-2018 sezone. Od tada nastavljam seriju koncerata i konferencija na istu temu, ali uvek sa malo različitim programima, sa kojom sam nastupao od Calgary-a do Beograda.
Postoje i druge motivacije: osećam da, kao umetnik našeg porekla koji živi u dijaspori, imam izvesnu odgovornost da predstavim ono najbolje u našoj muzičkoj baštini na najbolji mogući način. Još dok sam bio mladi student, primetio sam da Rusi sviraju Ruse, Francuzi sviraju Francuze, Kanađani Kanađane, itd. pa ko će svirati naše ako ne i mi sami? Konačno, uvek sam voleo da radim sa živim kompozitorima: tek onda shvatiš koliko je muzika živa, promenljiva, fluidna i koliko obogaćuje shvatanje jednog dela živ razgovor sa njenim stvarateljem. A kad kompozitor deli isti jezig, blisko poreklo, smisao za humor, naravno i kulturu, ta simbioza kompozitora-izvođača daje poseban stepen razumevanja kako dela tako i umetnika koji se krije iza tog dela, njegove motivacije, intuicije i inspiracije".
Boriš se protiv klišea i zacrtanih standarda. Na neki način, koliko je to danas moguće, boriš se za svoju slobodu stvaranja i razmišljanja. Koja je cena tvoje slobode i kako to postižeš?
"Ja jednostavno volim i verujem u ono što radim: to odgovara mojoj ličnosti, mojoj potrebi za kreativnoj slobodi i za samo inicijativne projekte kojima ja upravljam (u skladu sa malim ali izabranim timom, savetnicima i naravno direktorki na studijama), i svojoj ljubavlju za predavanje i radom sa studentima.
Ta sloboda naravno ima svoju cenu koja se odrazi u izvesnom manjku stabilnosti po pitanju zaposlenja na puno radno vreme (kao npr. profesor fakulteta); ipak, ja se trudim da slobodu koju imam trenutno kao student na doktoratu i pedagog sa polu radnog vremena iskoristim na najbolji mogući način radeći na projektima koje bih inače teško mogao sprovesti.
Sve dok sam dobro organizovan i dok napredujem na svim poljima svojih aktivnosti, verujem da sebi dajem najbolje šanse za ostvarenje i realizacije svojih planova. Treba biti jako uporan, radan, organizovan i verovati u sebe i svoje snove. Naravno, mora se imati izrazitu sposobnost za radom sa drugim ljudima - negde sam čuo ovu rečenicu, i mislim da sadrži mnogo istine i mudrosti:"možeš sve postići u životu, ali ne sam!"
Ivana Đorđević
----------------
Solistički klavirski Koncert
Subota 7. mart 2020 u 20:00
Chalmers Performance Space u Canadian Music Centre
20 St. Joseph Street, Toronto
Ulaznice se mogu direktno nabaviti na https://on.cmccanada.org/event/tradition-disruption/
ili možete se obratiti Matthew Fava (matthew.fava@cmccanada.org)
