Novak Đoković je često u prošlosti umeo da skrene pažnju svetske javnosti na teška vremena kroz koja je Srbija prošla u skorijoj istoriji, tako i se i u razgovoru za američke medije 2020. prisetio detinjstva obeleženog NATO bombardovanjem 1999. godine.
Đoković se gostujući na “NBC 5” televiziji, u razgovoru sa novinarom Grejemom Besingerom, pričao o traumatičnom iskustvu i zapitao se kako je moguće da se velike sile udruže protiv jedne male države i izvrše agresiju nad njom.
Mnogo puta je govorio Novak o bombardovanju i skrivanju, a jedna od njegovih čuvenih izjava, doduše iz drugog intervjua, govori da je "želeo osvetu".
Kako je moguće da se velike države udruže i bombarduju jednu malu? S bespomoćnim ljudima na ulicama i da sve unište? Ja nisam to nisam mogao da razumem. Ne postoji nikakvo opravdanje za rat, ne postoji nikakvo opravdanje za bombardiranje, ubijanje nekog i uništavanje nečijeg doma.
To je najgora vrsta okrutnosti. To je mene, a i sve u Srbiji, vrlo razljutilo. Ožiljci tih emocija i besa i danas postoje u svima nama iz Srbije. Ali radio sam na sebi, na tim emocijama, kako bih oprostio. Morate oprostiti. Na kraju krajeva, kako vas može nešto više pokretati od ljubavi, a ljubav je praštanje.
On se zatim osvrnuo i na burnu istoriju koja je pratila Srbiju, pre sveg tokom 20. veka.
Ljudi u Srbiji su puno propatili u posljednjih stotinak godina. Samo u Prvom svetskom ratu više od milion Srba je poginulo. Ali, vidite, to je na neki način sudbina našeg naroda na ovim prostorima, ali ja još uvek verujem da nas to može učiniti jačim
Kako je Novak još govorio o bombardovanju
Od 1991-1992. pa sve do 2000. imali smo embargo. Borili smo se za hleb i mleko i ostale najneophodnije stvari za preživljavanje. Onda je, 1999. godine, Srbija bila bombardovana dva i po meseca bez prestanka, svake noći i svakog dana. Moja porodica i ja smo se za to vreme budili tokom noći zbog sirena, aviona koju su nas preletali. Bilo je poražavajuće i zastrašujuće. Najgora stvar koju sam ikada video.
Bilo je užasno videti avione koji vam iznad glave bombarduju bolnice i sve ostalo. Mnogi nevini ljudi su umrli, a zahvalan sam što ja nisam izgubio nikog bliskog, iako znam ljude koji su izgubili bližnje i to je ožiljak koji ću nositi do kraja života. Sećanja (na bombardovanje) će ostati sa mnom do kraja života.
Na početku sam osetio ono što je i većina našeg naroda – želeo sam osvetu. Ko su oni da bombarduju nevine ljude? Šta se dešava? Imao sam 12 godina i sećam se da sam se na dan rođendana krio u skloništima i da su nam rekli da ćemo se, posle nedelju, dve skrivanja, vratiti normalnom životu i to je bilo to.
Da nas neće zanimati šta će se desiti jer – ako nas pogode, šta mi tu možemo? Tako da, sećam se da sam 12. rođendan proveo sa prijateljima igrajući tenis. Tada nismo išli u školu, tako da je to bilo super! Pevali su mi rođendansku pesmu, a ja se jasno sećam slike aviona koji svugde ispuštaju bombe. Bilo je užasavajuće, ali sam se u isto vreme osećao kao da odrastam i u tome su mi dosta pomogli roditelji.
Vanja Aleksić
