Navijači ga znaju i kao grend slem šampiona i kao svetskog broja jedan i kao jednog od uspešnijih selektora Srbije. Znaju ga navijači i kao pravu tenisku enciklopediju i čoveka koji je uvek znao da udeli pravi savet. Zimonjić je za Nova.rs govorio o tome šta danas radi, kako izgleda nova uloga tate i trenera, kako je video prethodnu sezonu i šta očekuje od sledeće, ali i dao mali osvrt na 101 godinu tenisa u Srbiji (i sam je 40 godina u ovom sportu).
Osmostruki grend slem šampion sada vreme provodi u Beogradu i radi na stvaranju novog teniskog bisera koji je najplemenitijeg roda. Tatu Nenada bi uskoro u profesionalnim vodama mogao da nasledi sin Leon.
„Poslednjih nekoliko meseci sam u Beogradu, od juna jer se trener mog sina i moj kum (trener sa kojim sam radio nakon moje operacije) – Marko Nešić povredio. Povredio je Ahilovu tetivu, pa nije bio u mogućnosti ni da hoda, a kamoli da igra tenis. Preuzeo sam sve oko sina Leona i to mi je bila glavna okupacija, sa druge strane, Marko se oporavio sad i vratio se normalnim aktivnostima. Sada zajedno treniramoi pomažemo Leonu u njegovom razvoju“, počeo je Zimonjić.
Nova uloga tate i trenera zahteva od njega da nastavi da radi na sebi, da se usavršava kako bi bio još veća podrška. Ipak, kako je svetski poznati as lako dolazi do saveta od prijatelja širom sveta.
„To je izuzetno zahtevno, čovek mora da se edukuje i da se posavetuje. Hvala Bogu, ja imam prilike da pozovem uspešne roditelje, kao što je to tata od Zvereva, neko poput Brajana Šeltona, da li sa tatom braće Brajan, imao sam prilike ranije da pričam sa njima kako to izgleda. Tu je i Robert Seguso koji je meni pomogao i takođe trenirao svog sina.
Mogu da vidim šta je kod njih bio slučaj da je bilo dobro ili da nije, sa čim su imali problema, ali je tu i dodatna edukacija oko metodologije i roditeljstva. Radi se o tome da što više stvari naučimo bićemo bolji i drugima, tako i ja tome pristupam. Naravno, uz puno razgovora i konsultacija sa Markom i Ivanom Dimitrijevićem koji je kondicioni trener koji je godinama radio sa mnom, a sada sa Leonom.
Oni imaju više iskustva kao treneri u tom uzrastu i odatle može mnogo toga da se nauči. Lepa je stvar i to je nešto što ja najbolje znam – tenis. Sa druge strane, ako je sin to izabrao i to voli, nema ništa lepše nego njemu pomoći. Naravno nekada ima tu i frustracija kao roditelj, emotivnije se to doživljava, ali sve ide svojim tokom i lepo napreduje.“
Pojasnio je i šta karakteriše igru njegovog sina u ovom periodu.
„Trudim se da budem najobjektivniji što mogu, sa druge strane znam da ga život neće maziti da je konkurencija izuzetno jaka. On je levoruk igrač, trenutno je oko 168 centimetara visok, napunio 15 godina 3. decembra i igra dvoručni bekhend.
Zna sve od slajsa, preko voleja, servisa, to je ono što je po meni najvažnije da tehnički bude dobar i da zna da igra na svim delovima terena, te da bude prilagodljiv. Svako ima svoj put razvoja i napretka, mnogi greše da porede sa drugom decom koja su možda naprednija psihički ili fizički. Gledam samo koliko je on napredovao u odnosu na pre šest meseci ili godinu dana, kada vidim da je taj napredak lep i dobar, te da ide u pravom smeru onda je sve kako valja.“
Ukoliko neko ima dovoljno iskustva da podeli sa sinom, onda je to upravo on.
„Priča se o iskustvima koje sam ja imao, zatim iskustva nekih drugih trenera i igrača, sve ono što sam imao priliku da vidim u 40 godina bavljenja tenisom. Hvala Bogu imao sam puno toga da vidim i doživim, što je malo ljudi imalo prilike. Svakako može ponekad da bude interesantna priča, ali i koristan savet.“
Dugo se pričalo o tome da li će postati trener nekog igrača na ATP turu, a ponuda je bilo. Ipak, Zimonjić neće doneti odluku bez prave provere.
„Bilo je raznih ponuda, na meni je da izaberem pravu i ono što mi odgovara. Prioritet je porodica i to odsustvo od kuće bi trebalo da bude u meri u kojoj odgovara meni i da to bude igrač koji je vredan mog odsustva. Neko ko je spreman za saradnju i da radi na sebi.
Otvoren sam za saradnju, kada bude došla ponuda koja bi bila lep izazov. To je jedna od mojih želja da pomognem igraču da osvoji grend slem jednog dana, da bude broj 1 na svetu, da ostvari sopstvene snove. Trenerski posao je nešto što izuzetno volim i mislim da sam jako stručan u tome.“
Od Deda Mraza ima samo jednu želju, a čak je i ona inspiracija za ostale.
„Najvažnije je zdravlje. Meni je pokretač svega ljubav. Ljubav prema sportu, familiji, ženi i deci. Želim da nastavimo da rastemo i napredujemo, samim tim ću biti u situaciji da budem bolji i sebi i svima oko sebe.“
Analizirao je sezonu Novaka Đokovića i istakao jednu stvar koja ga razlikuje od svih u istoriji, a o tom podatku se neobično malo govorilo.
„Tenis volim i da igram i da gledam, naravno da pratim. Ne pratim kao ranije kao selektor jer sam tada morao da gledam baš puno mečeva i sve naše igrače. Sada gledam mečeve koji su meni interesantni i neka velika finala.
Godina koja je fenomenalna za Novaka, postigao je fenomenalne rezultate osvojivši tri grend slem trofeja uz to jedno finale grend slema i dva mastersa i uz to Završni masters. Neverovatan uspeh. Nezapamćeno je da završi godinu na prvom mestu sa samo 12 odigranih turnira, niko to nikada nije uradio.“
„Alkaraz i Siner su najveći protivnici Novaka u sledećoj sezoni, uvek će Medvedev biti neugodan na betonu, možda se tu pojavi i neko od koga sam više očekivao, ali su ga povrede sprečile – Sebastijan Korda.
Ben Šelton bi za dve, tri godine kada bude naučio da igra i na šljaci i na travi, kada bude podigao svoj nivo na tim podlogama biti izuzetno nezgodan igrač jer ima veliko oružje u servisu, on će u budućnosti biti u Top 10. Novak je svakako najveći favorit još jednom, Zverev je uspeo da se vrati nakon teške povrede i kraj sezone je solidno odigrao za njegove standarde.
Verujem da on može sledeće godine bude neko ko će se boriti za najveće titule. Najveća dva rivala biće sigurno Siner i Alkaraz.“
„Ništa nije nemoguće, Novak je bio dva puta na jedan meč od toga da osvoji sva četiri grend slema. Na Rolan Garosu je pobeđivao ranije tu će se igrati Olimpijske igre, na svakom turniru na kom bude učestvovao će biti prvi favorit. Verujem da je to moguće i želim mu sve najbolje da ostvari svoje želje. Na nama je da navijamo i uživamo u lepom tenisu.“
Teniski savez Srbije je ove godine proslavio 101. rođendan, ali nije odlučeno da se u to ime upriliči veliki događaj, kao što je to uradio Košarkaški savez Srbije. To je veliki propust kada se zna kako se to radilo i u regionu (imamo primer Hrvatske), ali i širom planete.
Bila bi to idealna prilika da na jednom mestu Srbija vidi sve legende sporta, a na sreću ima ih baš dosta. Nažalost i ova prilika je propuštena, uostalom čak ni legenda ovog sporta poput Zimonjića nije obaveštena da je takva tradicija u pitanju.
To je još jedna opomena da ne smemo da zaboravljamo na legende. Sama priča Zimonjića kao pionira i čoveka koji je učinio da snovi mlađih igrača postanu realnost predstavlja nešto od čega bi u SAD napravili (dokumentarni) film. U Srbiji se preko toga prolazi neobično lako, pa osim parole „Novi vek srpskog tenisa“ nismo videli više od toga.
„Nisam znao da se slavi 101 godina tenisa, Košarkaški savez Srbije to radi na mnogo bolji način i opet podsećanje na legende sporta i možemo da se ugledamo i na druge zemlje. NBA je najbolji u tome, od njih bi trebalo da učimo, svakako je u pitanju velika tradicija, zahvaljujući svim igračima koji su bili pre nas smo došli tu gde jesmo.
Nakon sankcije i rata se niz prekinuo i da smo negde moja generacija koja je krenula, tada sam bio u timu gde su bili stariji od mene dve i više godina, mi smo bili pioniri srpskog tenisa. Nakon raspada Jugoslavije morali smo da krenemo od same nule, od najnižeg ranga takmičenja, novinar Voja Veličković je istakao podatak da sam jedini koji je uspeo od najnižeg takmičenja došao do toga da smo osvojili ‘salataru’ u Beogradu 2010.
Imali smo uspeha i u Dizeldorfu na „World Team Cup“ gde sam bio igrač i selektor, a ekipu su tada činili Viktor Troicki, Janko Tipsarević i ja – dve godine smo to osvojili. Osvojili smo ATP kup 2020. godine kada sam ja bio selektor, to su prelepe uspomene, ali i istorijski rezultati za naš sport. Kao što ste napomenuli, nakon raspada Jugoslavije sam prvi koji je bio broj 1 na svetu u dublu, kasnije su to uspeli Ana Ivanović, Jelena Janković i Novak Đoković. To su neverovatni uspesi za naš tenis, bilo bi dobro da se nastavi tradicija, da sve ode na viši nivo.
Ono što su prošle naše generacije i što je bilo izuzetno teško narednim generacijama je bilo za nijansu lakše, pa još malo lakše. To je pravac u kom treba da se ide, i dalje nemamo teniski centar, to je veliki minus u svemu ovome. Nadam se da ćemo i do toga doći jednog dana.“
I to je zaista jedno od pitanje na kom insistiraju svi teniseri, teniski radnici, ali i ljubitelji „belog sporta“ – zbog čega i dalje nema Nacionalnog teniskog centra. Toliko puta pominjana priča je daleko od realizacije.
Postao je prvi teniser ikada (verovatno i sportista) koji je sa dva veštačka kuka odigrao takmičarski meč. To je bila poruka koja je trebala da ohrabri i sve ostale.
„Odigrao sam dosta mečeva posle operacije i što se toga tiče ušao sam u istoriju. Moj razlog da igram je da vidim do kog nivoa mogu da dođem i da na taj način pokažem šta je moguće, da pokažem to drugim sportistima i rekreativcima koji bi želeli da se bave sportom posle tako neke operacije. Ni ja nisam znao da je to moguće, da sam to znao sigurno bih se operisao tri ili četiri godine ranije i vratio bih se da igram bez ikakvih problema. Ipak, desila se pandemija koronavirusa, imao sam šest pobeda na čelendžer nivou, a nakon toga u periodu kada sam trenirao sa Leonom on me je oktobra prošle godine pitao:
Tata, zašto ne bi odigrao još neki turnir, ti si i dalje fit? Moj način da nekoga naučim je sopstvenim primerom i hteo sam da probam, ali nisam dobio neke specijalne pozivnice i bilo je peha sa povredama. Indijanac Ramkumar sa kojim sam se dogovorio je došao povređen, imao je povredu leđa, bio je u lošoj formi u tom momentu…
Onda je došlo do peha i u Banjaluci gde sam dobio specijalnu pozivnicu, pa se partner povredio, pa nisam ni izašao na teren. Žao mi je što nisam odigrao nijedan masters ili grend slem, ali moram da budem zahvalan na pozivu Vimbldona za turnir za legende. Prošle godine sam osvojio sa Marion Bartoli i ove godine sa Rene Stabs.
Velika je privilegija da vas pozovu jer zovu samo 24 igrača, a mogu da igraju svi koji imaju više od 35 godina. Velika je čast i pozvali su me i za sledeću godinu, to ću sigurno igrati, još uvek nije poznato u kojoj konkurenciji i ko će mi biti partner jer to oni određuju, ali ja sam svakako uživao i ove prethodne godine“, poručio je legendarni teniser koji je tako još jednom pokazao da nastavlja da reprezentuje srpski tenis u najboljem svetlu.
Otkrio je i malo poznate detalje i istorije koju je ispisao i van teniskog terena. Leon je uspeo da ostavi trag na Vimbldonu i pre nego što je odigrao zvanični meč.
„Te neke stvari koje možete da poredite sada sa njima, kada su malo stariji i zreliji i svesniji svega onda se vidi koliko uticaja ima na njih. Leon je najmlađi ikada koji je bio na terenima Vimbldona, nekada bi izašao na teren kada bih ja završio sa mečom.
Čak ga je i BBC kamera uhvatila kako prebacujemo lopticu, Mekinro je komentarisao taj trenutak, Navratilova je aplaudirala, a onda je stigla opomena od organizatora da deci nije dozvoljeno da izlaze na teren. Svakako, uspeli smo i to, bili su najmlađe bebe ikada na Centralnom terenu.
Nakon osvajanja titule 2009. godine su nam dozvolili da dođu u boks za igrače, moja deca i Nestorova ćerka Tiana. To su stvari koje su bile prelepe, poslednje njihovo lepo sećanje je bilo to osvajanje grend slem titule u miksu 2014. godine kada su bili u boksu i navijali, tada su bili malo svesniji, ali ovo sada je na potpuno drugom nivou.
Leon je prvi put igrao sa pravim patikama za travu, on mi je bio sparing partner sa njim sam trenirao, plan je bio da Marko Nešić bude sa nama, ali se baš tada povredio i nije bio u situaciji za to. Tamo sam trenirao sa Leonom i to mi je bila neka vrsta adaptacija za mečeve koje ću imati“, završio je Zimonjić.
Miodrag Dimitrijević
